BI­JE­LO PO­LjE – Da su jed­na od naj­bo­ljih, ako ne i naj­bo­lja ge­ne­ra­ci­ja bje­lo­polj­ske Gim­na­zi­je ,,Mi­lo­je Do­bra­ši­no­vić” ko­ja je ma­tu­ri­ra­la pri­je če­ti­ri de­ce­ni­je, zna­li su to i ra­ni­je biv­ši uče­ni­ci ove usta­no­ve, ali su im to ju­če po­tvr­di­li i nji­ho­vi ne­ka­da­šnji pro­fe­so­ri ko­ji su za­jed­no sa nji­ma pri­su­svo­va­li pro­sla­vi 40 go­di­na ma­tu­re. Pret­hod­no je biv­še ma­tu­ra­ne, ka­ko to i do­li­ku­je ovoj ugled­noj vas­pit­no-oba­ra­zov­noj usta­no­vi, is­pred škol­ske zgra­de do­če­kao sa­da­šnji di­rek­tor bje­lo­polj­ske gim­na­zi­je Mil­ko Ko­va­če­vić. Na­kon što su se u škol­skom dvpri­štu po­klo­ni­li bi­sti slav­nog pro­fe­so­ra i di­rek­to­ra Mi­lo­ja Do­bra­ši­no­vi­ća, či­je ime no­si bje­lopljska gim­na­zi­ja, po­če­la je pro­ziv­ka.
Ko­va­če­vić je na­gla­sio da je ge­ne­ra­ci­ja ko­ja je za­vr­ši­la gim­na­zij­sko ško­lo­va­nje 1977. go­di­ne jed­na od naj­u­spje­šni­jih, ako ne i naj­bo­lja u isto­ri­ji ove usta­no­ve.
– Ni­je­sam si­gu­ran da sam do­sto­jan ovog tre­nut­ka, ali je­sam neo­bič­no pri­vi­le­go­van da ovih da­na, kad oku­plja­mo ge­ne­ra­ci­je svr­še­nih ma­tu­ra­na­ta, po­zdra­vim vas i ta­ko još jed­nom ovjen­ča­mo sla­vu na­še gim­na­zi­je. Vi ste po­o­dav­no dio isto­ri­je gim­na­zi­je ko­ja tra­je de­vet de­ce­ni­ja i vi­še. Za­to sa ovog mje­sta vje­či­to hva­la Mi­lo­šu Ra­konj­cu, pr­vom di­rek­to­ru Ni­že re­al­ne gim­na­zi­je, i vječ­no hva­la Mi­lo­ju Do­bra­ši­no­vi­ću, pr­vom di­rek­to­ru Vi­še re­al­ne gim­na­zi­je, ko­ja je po­če­la sa ra­dom 1953. go­di­ne. Od ta­da, pa do ovih da­na te­ku slav­ni da­ni bje­lo­polj­ske gim­na­zi­je, ko­ja je već u vre­me­šnim go­di­na­ma kao sta­ra da­ma, ali ni­kad ljep­ša. Nje­go­va­na i pot­hra­nji­va­na mla­do­šću ušla je u de­se­tu de­ce­ni­ju i ži­vje­će vječ­no – is­ta­kao je Ko­va­če­vić i za­hva­lio biv­šim uče­ni­ci­ma što ču­va­ju uspo­me­nu na gim­na­zi­ju i što nje­nu sla­vu pre­no­se po svi­je­tu.
U ime uče­ni­ka go­vo­rio je Abaz Ku­jo­vić, po­zdra­vlja­ju­ći pro­fe­so­re ko­ji su do­šli na pro­ziv­ku, ali i one ko­ji to ni­je­su mo­gli. Oni­ma ko­ji ni­je­su me­đu ži­vi­ma mi­nu­tom ću­ta­nja oda­ta je po­šta.
– Naš za­jed­nič­ki ime­ni­telj je naš grad, na­ša gim­na­zi­ja, na­ši đač­ki da­ni, na­ša sje­ća­nja. Jed­nom ri­ječ­ju na­ša za­jed­nič­ka bez­bri­žna, če­sto la­ko­mi­sle­na ali pre­li­je­pa mla­dost. I za nas va­ži ono pra­vi­lo ,,od ko­li­jev­ke pa do gro­ba naj­ljep­še je đač­ko do­ba” i „bla­go onom ko umi­je đač­ko do­ba da ra­u­zmi­je” – ka­zao je Ku­jo­vić i do­dao da je je­dan ci­je­li ži­vot stao u 40 go­di­na od ma­tu­re.
– Kao da je pro­šao je­dan tren od ka­da smo po­sled­nji put usta­li iz gim­na­zij­skih klu­pa, sklo­pi­li knji­ge, ka­da je zvo­no ogla­sio kraj gim­na­zij­skog ško­lo­va­nja i po­če­tak jed­nog no­vog ži­vo­ta u ko­ji smo za­ko­ra­či­li ši­rom otvo­re­nih oči­ju i otvo­re­nog sr­ca. Vra­ti­li smo se da­nas raz­dra­ga­nom osam­na­e­sto­go­di­šnja­ku u na­ma, da ka­že­mo gim­na­zi­ji hva­la što nas je u ži­vot po­sla­la obo­ga­će­ne zna­njem i ljud­skim vr­li­na­ma. I sa sje­tom i to­pli­nom se sje­ća­mo na­ših dra­gih pro­fe­so­ra, dru­ga­ri­ca i dru­go­va ko­jih vi­še ne­ma – za­klju­čio je Ku­jo­vić.


Je­vrić: Po­no­sni smo što smo bi­li va­ši uči­te­lji

Od pro­fe­so­ra na pro­sla­vi su bi­li Mi­lo­van Je­vrić, Ra­de M. Kne­že­vić, Za­im Spa­hić i Ju­suf Ka­su­mo­vić.
– Če­sti­tam vam ju­bi­lej i je­dan zna­ča­jan da­tum u ži­vo­tu. Vi ste svo­ju zre­lost po­ka­za­li i pri­je ne­go što ste ma­tu­ri­ra­li. Od da­na ka­da ste po­sta­li đa­ci gim­na­zi­je po­sta­li ste zre­li i pra­vi lju­di. Rad vas je tje­rao da do­stig­ne­te ova­ko vi­so­ke do­me­te ko­je ste do­sti­gli i ge­ne­ra­ci­ja ste ko­ja je po­sti­gla vr­hun­ske re­zul­ta­te u svim dje­lat­no­sti­ma. Mi, va­ši pro­fe­so­ri, po­no­sni smo što smo bi­li va­ši uči­te­lji i po­mo­gli vam u to­me – ka­zao je Mi­lo­van Je­vrić. U ime Or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra Ra­do­sav Ra­šo Ni­ša­vić uru­čio je na dar gim­na­zi­ji i nje­nom di­rek­to­ru umjet­nič­ku sli­ku. U ve­čer­njim sa­ti­ma sla­vlje u et­no-se­lu ,,Dur­mi­tor” tra­ja­lo je do sit­nih sa­ti.