Div­nog da­na. Ne­bo ja­sno, ko svje­že opra­na ča­ra­pa. Li­va­de me­ke i soč­ni­nom za­bu­ja­le. Vrap­ci za­brun­da­li, go­lu­bo­vi se zgu­žva­li po kro­vo­vima i kri­šom kuc­ka­ju na te­le­fo­ne... da lju­di ne bi do­zna­li da im kra­du in­ter­net. Jer, lju­di zbog to­ga da­nas ubi­ja­ju, ako ni­ste zna­li. A ta­mo, ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­lje, ras­pr­sla se da­lji­na... Ri­je­ka se ude­blja­la od pri­to­ka te tro­mo ga­li­la pre­ko gre­be­na. Ma­lo uz­vod­no na­la­zio se ve­ći slap, pa je i šum od nje­ga to­pio u li­je­ni san oko­li­nu. Da­bar, kor­nja­ča i bo­dlji­ka­vo pra­se za­le­gli na jed­noj hum­či­ci na li­je­voj oba­li. Oma­mi­lo ih sun­ce, pa su dru­ga­ri ti­ho mlja­cka­li po struk tra­ve i raz­mi­šlja­li o ni­če­mu. Ras­ke­be­či­li se i pu­sti­li sun­cu da im po­pu­ni to­plo­tom ru­pe pod­no pa­zu­ha. Ta­man da za­spe, kad od­ne­kud za­zu­ja ne­ko zu­ja­nje.
Da­bar iški­lji po­gled kroz uzan pro­rez. Pr­vo je po­mi­slio da ga je vre­li­na ukva­si­la, pa iz­be­či bo­lje. Ali, ne bi var­ka... o, ne ni­ka­ko! Sa do­njeg to­ka ri­je­ke se pri­bli­ža­va­la ri­ba. Sve bi bi­lo u re­du, da je bi­la u vo­di, ali... Za­ka­če­na za ba­lon, dr­ža­la ma­li ven­ti­la­tor i na­vi­ja­še ga ona­ko ka­ko bi po­de­si­la pra­vac. Ri­ba ko­ja le­ti?! Sa­njam!
-Ahoj vi! - mah­nu rep­nim pe­ra­jem.
Da­bar po­gle­da u pra­se. Ovo­me ba­la kre­nu niz nju­šku. Još bu­no­van, pri­de.
- Ovaj... ahoj i te­bi - kor­nja­ča se pri­di­že.
- Di­van dan... - ri­ba se na­ke­zi i sma­nji br­zi­nu ven­ti­la­to­ra na je­di­ni­cu, sad je leb­dje­la u kru­gu iz­nad nji­ho­vih gla­va - ... Mo­že li mi ko od vas lju­ba­zne go­spo­de re­ći da li je gre­ben bli­zu?
-Od­ma ta­mo... - da­bar po­ka­za pr­stom uli­je­vo na­go­re, ne ski­da­ju­ći po­gled sa čud­ne pri­li­ke i cr­ve­nog ba­lo­na - ... Ne­go... od kad pa­strm­ke le­te?
Ri­ba ski­nu na­o­ča­re, po­di­že obr­vu i po­ši­re is­ci­je­di: - Lo­sos tač­ni­je. Pa­strm­ke su ćur­ke. Slat­ko­vod­ne.
-Iz­vi­nja­va­mo se - pra­se do­da­de kri­ve­ći vrat - Mo­že­mo li da pi­ta­mo ku­da ste na­u­mi­li, go­spon Lo­so­se?
-Idem da na­đem lju­bu - za­kle­pe­ta, uma­lo mu ven­ti­la­tor ne is­pa­de - Ho­ću da se že­nim! Ako me in­stinkt ne va­ra, mre­sti­li­šte bi tre­ba­lo da bu­de od­mah iza gre­be­na.
-Je­ste, ta­mo je... već pri­sti­žu...hm... dru­gi - da­bar za­če­šlja čup­ke iza uši­ju - ... Ne­go, za­što ne ide­te kao i osta­li pje­ške, mi­slim, pli­va­ju­ći?
-Za­to što ni­sam bu­da­la, i za­to što sam pri­hva­tio Spi­ra­li­zam - po­lju­bi pe­ra­je, pro­ša­pu­ta ne­što u brk i po­sve­će­no upe­ri put ne­ba.
-Ha?
-A vi ne zna­te? Pff... Sa­da ću vam ob­ja­sni­ti. Elem, sve ži­vo­ti­nje na ovom svi­je­tu, li­še lo­so­sa i... i vas (po­gle­da u kor­nja­ču) ta­ko la­ga­no do­đu do na­či­na da se pa­re. Ne­ka si­la, zo­vi­te je Bog ako ho­će­te, ure­di­la je to ta­ko jed­no­stav­no. Ali ne i za nas. Cje­lo­kup­na fa­u­na zna do­gi stajl, a mi?... Na­ma je sve za­gov­na. Pro­ve­de­mo ži­vot u oke­a­ni­ma... da­le­ko, da­le­ko odav­de. I on­da nam jed­nog da­na kvrc­ne, pa se svi uđu­tu­ri­mo i za­le­ti­mo na put da bi sti­gli do ri­je­ka i po­to­ka gdje nas če­ka­ju žen­ke. Mno­gi ugi­nu na sa­mom pu­tu. A kad se pri­bli­že, mo­ra­ju da pre­ska­ču sit­ne sla­po­ve i na­ska­ču na sle­de­ću ka­ska­du. Ko to još či­ni!? Ni­ko, od­mah da vam ka­žem. Sa­mo lo­so­si. A on­da, ako ko­jim slu­ča­jem pre­ži­vi­mo gri­zli­je što nas ša­pa­ma kle­pa­ju i za­ma­si­ma ba­ca­ju na oba­lu... on­da tek ta­da uplo­vi­mo u mir­nu, plit­ku vo­du, gdje ko­nač­no mo­že­mo da vo­di­mo lju­bav. Is­cr­plje­ni i ni­ka­kvi... ali vo­di­mo lju­bav. Što ne­u­mit­no do­vo­di do smr­ti. Tek što ski­neš mrak, po­je­de te mrak. E, dra­ga mo­ja go­spo­do, ja sam re­kao “jok!” to­me. Od­bio sam ne­u­mit­nost kru­žnog ci­klu­sa, i pri­hva­tio Spi­ra­li­zam. Uvi­jek po­sto­ji na­čin... Sa­mo je­dan is­ko­rak iz kru­ga. Sa­mo je­dan. Sad evo imam ba­lon, ven­ti­la­tor i la­ga­no je­zdim ka mre­sti­li­štu... bez umo­ra i opa­sno­sti. A kad stig­nem... mmm... sa­mo ću vam ovo re­ći, ako ću i da umrem, ne­će to bi­ti zbog jed­nog pu­ta (na­mig­nu).
-Sa­mo da vas pi­tam... - kor­nja­ča za­in­te­re­so­va­no - ...što ste ono re­kli i “mi”?
-Pa, ko­li­ko znam i vi lu­nja­te po sto­ti­na­ma ki­lo­me­ta­ra na­o­ko­lo da biste na­šli žen­ku? I on­da se za­do­vo­lji­te sa bi­lo ka­kvom... sa­mo kad je na­đe­te. Oklop vam ome­ta iz­bor, re­kao bih.
-Ovaj... je­ste...
-Mo­žda sna­ga kla­de va­lja, mo­žda pa­met vla­da... ali do­vi­tlji­vi kar... hm... vo­di lju­bav.
-Uuuh! - udah­nu ši­ro­ko - osje­ćam im mi­ris. Bli­zu su. Sti­žem lju­ba­vi mo­ja! Mac, mac! - od­vr­nu na dvoj­ku i od­zu­ja do gre­be­na.
Kor­nja­ča je ću­ta­la ko­ji tren, a on­da iz­vu­če otva­rač za kon­zer­vu iz dže­pa te kre­nu da se­bi re­že oklop... Da­bar i bo­dlji­ka­vi sko­či­še da ga spri­je­če: “Ne­ka Ke­le, ne bu­di lud! Ba­ci to!”
-Pu­šćaj­te me odav­de! (vri­šti) Ne­ću vi­še ova­ko!

* * *
Šta ovo na­u­či­smo da­nas? Ne znam tač­no... ne­što oko pa­re­nja lo­so­sa. Ali, znam da si ta­mo ne­gdje i da si isto čo­ru­ta­vo bu­da­la­sta kao ja. Do­bro, mno­go sla­đa... ali bu­da­la. Na­dam se da raz­go­va­raš sa ži­vo­ti­njam?,jer ja - aha. Uva­ljah se u če­ka­nju, a ni ti bo­me ni­si od ela­na. Ni­ka­ko da se na­đe­mo iza gre­be­na, a ovo mre­sti­li­šte gdje smo sa­da - pre­pu­no kra­po­va i so­mo­va. Na­ka­či vi­še te ba­lo­ne oko stru­ka i kre­ni put amo! Uzmi, ako tre­ba, i dva ven­ti­la­to­ra. Sa­mo mr­tve ri­be plo­ve niz­vod­no, i sa­mo su kor­nja­ča­ma pri­vlač­ne kor­nja­če. Ja bih te­be, ave­ti­njo! Da te po­ka­zu­jem vrap­ci­ma i tra­žim od go­lu­bo­va da nas sli­ka­ju te­le­fo­ni­ma. I vi­di ne­što, kad te na­đem... od­mah ću da te steg­nem. Pa ću da te za­mo­lim da mi po­zaj­miš po­lju­bac uz po­ru­ku “mo­men­tal­no vra­ćam uz du­plo pla­ća­nje!”. A ti bu­di fa­ca, pa se za­lju­bi ko ov­ca (iako je fra­za otr­ca­na). Vo­lim spi­ra­li­zam, jer je krug do­sa­dan. Fa­li mi is­ko­rak... da pre­sta­nem da di­šem od pre­pu­nog osje­ća­ja... i da sa to­bom teč­no pri­čam na­mi­ga­ji­ma. Jer, vi­di ne­što, imam taj ko­tr­ljaj... ka­da me ži­vot pa­to­si­ra ne usta­jem ti od­mah. Ot­ko­tr­ljam se ne­ko­li­ko pu­ta, okre­nem na le­đa, pa on­da gle­dam u sa­zvje­žđa... nu­dim ti mje­sto do pro­zo­ra... sa li­je­ve stra­ne grud­nog ko­ša. Na nat­ka­sni ti dr­žim san bez oklo­pa i svje­že opra­ne ča­ra­pe za šet­nju po obla­ci­ma.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić