V
eć ne­ko­li­ko da­na se bar­jak Cr­ne Go­re vi­je is­pred pa­la­te za­pad­ne voj­ne ali­jan­se u Bri­se­lu. Ta­ko se Pod­go­ri­ca, mi­mo fol­klor­ne tra­di­ci­je i ar­ha­ič­nih ste­re­o­ti­pa o is­toč­nom snu, na­šla pod amre­lom naj­ve­ćih si­la ko­je pred­vo­di Ame­ri­ka. Ima i ozbilj­nih i podsmje­šlji­vih ko­men­ta­ra, a je­dan od njih je da je Cr­na Go­ra ta­man okon­ča­la rat sa Ja­pa­nom, a već vo­di no­vi pro­tiv Ru­si­je, dok se Ki­na pre­pa­la da ne bu­de sle­de­ća.
Po­no­vo je u mo­di ro­man No­va­ka Ki­li­bar­de iz 1981. go­di­ne, „Cr­no­gor­ci i Đa­po­ne­zi“, o čar­ka­ma cr­no­gor­skih pe­čal­ba­ra ne­gdje u Ame­ri­ci sa ja­pan­skim rad­ni­ci­ma. To je li­te­rar­na pa­ra­fra­za ra­ta ko­ji je Ru­si­ja za­po­če­la sa Ja­pa­nom 1904, iz­gu­bi­la ga i pot­pi­sa­la pri­mir­je 1905. Iz so­li­dar­no­sti sa Ru­si­jom, Cr­na Go­ra je za­ra­ti­la sa Ja­pa­nom, ali sa­mo je osam Cr­no­go­ra­ca oti­šlo da se bo­ri. Sve­jed­no, mir sa To­ki­jom pot­pi­san je 101 go­di­nu ka­sni­je (2006.), kad je Cr­na Go­ra po­sta­la sa­mo­stal­na dr­ža­va.
Is­pa­lo je da ni­šta ni­je vječ­no, pa ni ste­ril­na va­ri­jan­ta lju­ba­vi. Cr­na Go­ra da­nas ima ne­što ma­nje od 1.000 voj­ni­ka u sva tri vi­da (kop­ne­na voj­ska, va­zdu­ho­plov­stvo i mor­na­ri­ca). Po­sle agre­si­je na ta­da­šnje ostat­ke Ju­go­sla­vi­je 1999. go­di­ne, i ne­dav­nog sli­ka­nja i lak­ta­nja Tram­pa sa Mar­ko­vi­ćem, Jal­ta je de­fi­ni­tiv­no ar­hi­vi­ra­na. NA­TO kon­tro­li­še za­pad, is­tok i jug Bal­ka­na, sko­ro či­ta­vo Sre­do­ze­mlje. Sr­bi­ja je ge­o­stra­te­ška ru­pa, dr­ža­va ko­ja je (neo­prav­da­no) uvje­re­na u svo­ju ne­u­tral­nost, uz če­ste eg­zi­bi­ci­o­ne čar­ke sa ne­zgod­nim kom­ši­lu­kom. Uz la­ba­vu voj­nu si­lu i neo­spor­nu eko­nom­sku i in­for­ma­tiv­nu ne­moć, iz­gle­da da je Sr­bi­ja bor­be­no na­ko­stri­je­še­na vi­še ne­go što joj to pri­li­či.
U vla­sti su od­ga­ja­ni „ja­stre­bo­vi“ ko­ji su za­du­že­ni za pu­šta­nje rat­nič­kih dim­nih sig­na­la, ma­da iza sna­žnih no pra­znih iz­ja­va i sim­bo­lič­kih pri­jet­nji, ne sto­ji ni­šta osim pa­ro­la, ko­je sve do jed­ne po­či­nju sa „ne­će­mo do­zvo­li­ti…“ Taj kon­fu­zni agit­prop pro­iz­vod je lo­šeg ba­lan­si­ra­nja iz­me­đu dvi­je (lo­še) mo­guć­no­sti. Ta­ko do­la­zi­mo do ap­surd­nog im­pe­ra­ti­va: u oču­va­nju ne­u­tral­no­sti, nu­žno je na­ći sa­ve­zni­ka, uz ko­ga se ne­u­tral­nost gu­bi. Utje­ha je da ta­ko ne­što ni­je ni po­sto­ja­lo. Ne mo­že bi­ti ne­u­tral­na dr­ža­va ko­ja ne kon­tro­li­še dio te­ri­to­ri­je ko­ju sma­tra svo­jom, ni­ti zna gdje su joj gra­ni­ce.
Pri­mjer opre­dje­lje­nja Cr­ne Go­re kraj­nje je za­ni­mljiv. Te­ri­to­ri­jal­no i voj­nič­ki ona sko­ro ne­ma zna­ča­ja, ali po­zi­ci­o­no je na stra­te­ški va­žnom mje­stu. Nje­ni za­li­vi i re­ljef omo­gu­ća­va­ju sko­ro pot­pu­nu kon­tro­lu is­toč­ne re­gi­je ja­dran­skih vra­ta. I ta okol­nost iza­zi­va otvo­re­nu srdž­bu Mo­skve, pra­vlje­nje in­ven­ta­ra ne­po­želj­nih Cr­no­go­ra­ca, pro­tje­ri­va­nje di­plo­ma­ta i boj­ko­to­va­nje tu­ri­stič­ke po­nu­de. Pri­je sa­mo de­se­tak go­di­na, no­va ge­ne­ra­ci­ja ru­skih bo­ga­ta­ša je ma­sov­nim ku­po­vi­na­ma vi­še­stru­ko po­di­gla ci­je­nu ka­me­ni­tog ze­mlji­šta na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju. Kremlj sa­da po­zi­va na pot­pu­no ig­no­ri­sa­nje ne­ka­da omi­lje­ne ro­đač­ke de­sti­na­ci­je, uz mo­gu­ću ras­pro­da­ju oli­gar­hij­skih zam­ko­va.
Ali, sve je to sa­mo na­go­vje­štaj le­da i gle­če­ra u od­no­su sa Be­o­gra­dom, ako Sr­bi­ja na­pra­vi iz­bor ko­ji bi Mo­skva sma­tra­la ne­do­volj­no pri­ja­telj­skim. Ina­če se otud „brat­stvo me­đu pra­vo­slav­nim na­ro­di­ma“ raz­ma­tra sa­mo kao plje­sni­vo na­sle­đe i uspo­me­na na bez­vri­jed­ne emo­ci­je. I ov­dje se već ja­sno vi­di da se Ru­si­ja pre­ma Sr­bi­ji po­na­ša kao bez­ob­zir­ni i ja­či kor­po­ra­tiv­ni part­ner, ko­ji upra­vo ta otu­pje­la „brat­ska“ osje­ća­nja ko­ri­sti sko­ro kao je­di­ni ar­gu­ment za im­pe­ri­jal­no cr­plje­nje ov­da­šnjih pri­rod­nih do­ba­ra. (NIS, na pri­mjer, ko­ji je rod­bi­ni pro­dat u bes­cje­nje). Od­nos Sr­bi­je i Ru­si­je se, ne­za­vi­sno od sta­nja stva­ri, u ta­blo­id­noj sfe­ri obra­zla­že sko­ro is­klju­či­vo mit­skim fan­ta­zma­go­ri­ja­ma: Pu­tin će nam da­ti moć­no oruž­je da po­vra­ti­mo Ko­so­vo i po­bi­je­di­mo zle su­sje­de!
Na­rav­no, da je to pri­glu­pa fik­ci­ja, jer još ni­je po­zna­to ho­će li one le­tje­li­ce do­bi­je­ne „na po­klon“ sa ne­ke ru­ske voj­ne de­po­ni­je ika­da bi­ti u sta­nju da po­le­te. Va­zdu­ho­plov­ni eks­per­ti sum­nja­ju u ta­kvu mo­guć­nost, iz ne­ko­li­ko raz­lo­ga: ni­je bi­lo uvi­da u ka­kvom su sta­nju te ma­ke­te, ne­ma do­brih pro­ra­ču­na ko­li­ko će sve to da ko­šta i za­što baš to­li­ko mno­go. I zbog če­ga Vla­di­mir Vla­di­mi­ro­vič ta­ko du­go ne pot­pi­su­je „ukaz“ za reč­ni tran­sport tih ne­is­pi­ta­nih kr­še­va u Sr­bi­ju?
Vla­da je for­mi­ra­la su­vi­šan bi­ro za sa­rad­nju sa Ru­si­jom i Ki­nom; u nje­mu će še­fo­va­ti To­mi­slav Ni­ko­lić, ro­do­ljub ko­ji ne kri­je da bi vo­lio da Sr­bi­ja bu­de ru­ska gu­ber­ni­ja. On je bio i u onoj op­skur­noj vla­sti ko­ja je usred ra­ta pro­gla­si­la jed­no­stra­no pri­stu­pa­nje kon­fe­de­ra­ci­ji sa Ru­si­jom i Bje­lo­ru­si­jom. Za­ni­mlji­vo, ali re­zo­lu­ci­ja te bes­kraj­no bu­da­la­ste par­la­men­tar­ne se­an­se ni­ka­da ni­je opo­zva­na. Va­ži­la bi još, da se po­sled­nja Ju­go­sla­vi­ja ni­je ras­pa­la.
Ni­ko­lić mo­že da bu­de sa­mo ga­rant kan­ce­la­rij­ske ru­so­fi­li­je, bez mo­ći da bi­lo šta va­lja­no uči­ni. Nje­gov po­li­tič­ki sin, no­vi pred­sjed­nik, ne od­u­sta­je od evrop­ske ide­je, ali je od­bio sva­ku mo­guć­nost da se Sr­bi­ja pri­bli­ži NA­TO-u i da se uda­lji od Ru­si­je.
U Sr­bi­ji (oprav­da­no) ne­ma mno­go lju­ba­vi za ali­jan­su. Vu­čić će tr­pje­ti sve ne­pri­jat­ni­je pri­ti­ske sa obje stra­ne, pri­je sve­ga sa ide­jom da se ni za ko­ju de­fi­ni­tiv­no ne opre­di­je­li. Nje­go­va spolj­no­po­li­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja je vla­dar­ska va­ri­jan­ta „per­pe­tu­u­ma mo­bi­le“, slič­na Ta­di­će­voj neo­stva­ri­voj pro­gram­skoj pa­ro­li: „I Ko­so­vo i Evro­pa“. Kod Vu­či­ća bi iz­re­ka mo­ra­la da gla­si: i Ru­si­ja i Ame­ri­ka, a ona se, lo­gič­no, ne do­pa­da ni Ru­si­ji ni Ame­ri­ci. I jed­na i dru­ga stra­na ne že­le taj za­gr­ljaj sa Sr­bi­jom, ne­ka se za­sad ži­vi bez ta­kve ne­pri­jat­ne in­tim­no­sti, uz prin­ci­pi­jel­nu dis­tan­cu.
Bi­lo ko­ji iz­bor, ako je de­fi­ni­ti­van, bi­će po­gre­šan. Po­li­tič­ka avan­tu­ra bez spo­sob­no­sti da se iza­be­re, sva­ka­ko je gre­ška. Ne­ma mu­drog me­si­je ko­ji bi umio da iz sve­ga iz­vu­če dr­ža­vu neo­šte­će­nu. Pri­mjer Cr­ne Go­re za nas ni­je pri­mje­njiv, ni­ti je Sr­bi­ja za bi­lo ko­ga ta­ko za­ni­mlji­va. Mon­te­ne­gro je ta­man na gra­ni­ci brat­ske mr­žnje. U stva­ri, ide­ja i jed­ne i dru­ge si­le je da Sr­bi­ja ne ode ni na jed­nu stra­nu, pa ka­ko joj bu­de. Je­di­no ta­ko ona će bi­ti na mje­stu kon­flik­ta, što će je dr­ža­ti u bli­zi­ni obje ve­li­ke si­le. Ni­ko ne bi znao šta da ra­di sa ovom ze­mljom ako se opre­di­je­li. Ni­ti ako osta­ne ne­u­tral­na, jer to ona ni­je. U sva­kom slu­ča­ju, ni­ko od ve­li­kih ne­ma ide­ju šta va­lja či­ni­ti sa Sr­bi­jom, kao što to ne zna ni ona sa­ma.
Zbog to­ga će Za­pad go­vo­ri­ti da nam je mje­sto na za­pa­du, is­tok da mo­že­mo sa­mo do Uni­je. A na­še će vo­đe tra­ži­ti sred­nju mje­ru iz­me­đu svo­jih in­te­re­sa i na­ših emo­ci­ja. Pri to­me, nji­ho­vi su in­te­re­si sve ve­ći, a mi vi­še ni pre­ma ko­me ni­šta ne osje­ća­mo.
Da bi Sr­bi­ja bar se­bi po­ka­za­la da ima voj­sku, nad­le­žno mi­ni­star­stvo uče­sta­lo or­ga­ni­zu­je vje­žbe re­zer­vnog sa­sta­va. To je, na­rav­no, ko­mič­ni na­dri­pa­tri­ot­ski per­for­mans. Oba­ve­zni su sa­mo oni ko­ji su oba­ve­zu iz­vr­ši­li, a mom­ci ko­ji ni­su že­lje­li u voj­sku, slo­bod­ni su. Ali, ne­ma go­re voj­ske, i ni­je ni­šta smje­šni­je od re­zer­vi­sta. I sa­da u ne­kim be­o­grad­skim ka­sar­na­ma, tro­mi sre­do­vječ­ni lju­di, de­be­lju­ška­ste či­če, svi ko­sti­mi­ra­ni u rad­ne mun­di­re na­to­plje­ne naf­ta­li­nom, te­škom mu­kom igra­ju svo­je dav­no za­bo­ra­vlje­ne voj­nič­ke ulo­ge.
To je ta sli­ka, vi­še na­mi­je­nje­na si­la­ma u svi­je­tu ne­go na­ma. Da i NA­TO i Ru­si­ja zna­ju da ni­smo ni za jed­ne, ni za dru­ge. Ni za ko­ga i ni za šta.
Pe­šča­nik.net

Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić