Pod­go­ri­čan­ka Bran­ka Ra­ko­če­vić od 2014. go­di­ne brojnim žal­ba­ma, do­pi­si­ma i mol­ba­ma po­ku­ša­va da se iz­bo­ri za so­ci­jal­nu po­mo­ć, ko­ju joj je dr­ža­va uki­nu­la pri­je tri go­di­ne iako je sto­pro­cent­ni in­va­lid i te­ško obo­lje­la. Ima­la je čak če­ti­ri ope­ra­ci­je zbog kar­ci­no­ma, a di­jag­no­sti­fi­ko­va­na joj je i oste­o­po­ro­za. Zbog pro­ble­ma sa di­sa­njem, na apa­ra­tu za ki­se­o­nik dnev­no mo­ra pro­ve­sti i do 16 sa­ti.
Ra­ko­če­vi­će­va, ko­joj je „Ban­ka hra­ne” u sa­rad­nji sa „Da­nom” uru­či­la pa­ket hra­ne, ži­vi u iz­najm­lje­nom sta­nu, u du­go­vi­ma je, ka­že, „do gu­še”, a u slu­žba­ma či­ja je nad­le­žnost da joj po­mog­nu ne­ri­jet­ko joj umje­sto od­go­vo­ra na za­htje­ve su­ge­ri­šu da na­pu­sti kan­ce­la­ri­ju i da joj se ne mo­že po­mo­ći.
– Od 1991. go­di­ne do 2014. pri­ma­la sam so­ci­jal­nu po­moć. Me­đu­tim, po­sli­je to­ga su je uki­nu­li. Pr­vo su me pre­va­ri­li za stan jer me je kao so­ci­jal­ni slu­čaj sle­do­va­lo rje­ša­va­nje stam­be­nog pi­ta­nja, po­što sam na rang li­sti ima­la naj­vi­še bo­do­va. U stva­ri, tre­ba­lo je da zbog zdrav­stve­nog sta­nja imam naj­vi­še bo­do­va, ali su mi u Cen­tru za so­ci­jal­ni rad iz­da­va­li po­tvr­de da sam so­ci­jal­nu po­moć pri­ma­la sve­ga par go­di­na. I upr­kos to­me što sam ima­la sva rje­še­nja od 1991. go­di­ne i pri­lo­ži­la ih, to mi ni­je po­mo­glo. Sta­no­ve na­mi­je­nje­ne so­ci­jal­nim slu­ča­je­vi­ma me­đu ko­ji­ma sam i ja do­bi­ja­li su lju­di ko­ji ima­ju dvo­sprat­ne ku­će i ko­ji sada stam­be­ne jed­ni­ce ko­je su do­bi­li iz­da­ju i za­ra­đu­ju od njih. Po­sao sam okon­ča­la kao teh­no­lo­ški vi­šak u „Ti­tek­su”, gdje mi ni­je­su upla­ti­li kom­plet­ni rad­ni staž. U jed­nom tre­nut­ku osta­la sam bez iče­ga – ka­za­la je Ra­ko­če­vi­će­va.
Ona na­vo­di da, iako je pod­ni­je­la tu­žbu zbog to­ga što ni­je do­bi­la stan i uvje­ra­va­nja advo­ka­ta i su­di­je da je sve či­sto i da ona ima pra­vo na rje­ša­va­nje stam­be­nog pi­ta­nja, za prav­du ni­je uspje­la da se iz­bo­ri.
– Su­di­ja je pro­mi­je­nio mi­šlje­nje, a advo­kat je pre­sta­o i da mi se ja­vlja. Na­kon te tu­žbe sam se za­mje­ri­la Cen­tru za so­ci­jal­ni rad Pod­go­ri­ca, jer su mi u ok­to­bru 2014. go­di­ne uki­nu­li so­ci­jal­nu po­moć. Od ta­da sam kao jed­no­krat­nu po­moć jed­nom do­bi­la 50, a dru­gi put 150 eura... Ne­ma pra­ga ko­ji ni­sam ob­i­šla ža­le­ći se i tra­že­ći da mi se pri­zna pra­vo na so­ci­jal­nu po­moć i in­va­lid­ni­nu, jer imam rje­še­nje da sam in­va­lid sto po­sto – is­ti­če Ra­ko­če­vi­će­va.
Iako te­ško bo­le­sna Bran­ka ka­že da, ipak, na­sto­ji da cr­pi vo­lju za ži­votom.
– Ne mo­gu vi­še da pla­čem i ku­kam. Na­dam se da će se ova dr­ža­va ko­nač­no sje­ti­ti i me­ne i po­mo­ći mi. Ne mo­gu da ostva­rim in­va­lid­sku pen­zi­ju jer ne­mam do­volj­no rad­nog sta­ža, što ni­je mo­ja kri­vi­ca jer ni­je mi upla­će­no ono što sam ra­di­la – ob­ja­šnja­va Ra­ko­če­vi­će­va.
Ona ka­že da di­še uz po­moć apa­ra­ta jer joj plu­ća ne pri­ma­ju ki­se­o­nik.
– Lje­ka­ri su se ču­di­li ka­ko sam osta­ja­la ži­va. Imam či­ta­vu gru­pu ta­ble­ta ko­je pi­jem. Ne­ka­da ih ima u apo­te­ci, a ne­kad ne­ma. Po­što pri­ma­nja ne­mam, ni za hra­nu mi ni­je si­gur­no. Da ni­je na­rod­ne ku­hi­nje, umr­la bih od gla­di, ali eto ne­ka­ko se sna­đem – ka­za­la je Bran­ka.
Ona na­gla­ša­va da je pri­ma­la tu­đu nje­gu i od­la­zi­la na lje­kar­ske ko­mi­si­je, ali je i bez to­ga osta­la.M.S.


Apel za bo­lji ži­vot

Svi ko­ji že­le i mo­gu da po­mog­nu da se po­bolj­ša ži­vot Bran­ke Ra­ko­če­vić mo­gu se obra­ti­ti or­ga­ni­za­ci­ji Ban­ka hra­ne za njen kon­takt i to pu­tem mej­la ban­ka­hra­nepg@gmail.com, kao i na broj te­le­fo­na 069 495 680.
No­vac mo­že­te upla­ti­ti kod Hi­po­te­kar­ne ban­ke na broj 520 031 0000000 95040 na ime Bran­ka Ra­ko­če­vić.`