Pre­mi­jer­no iz­vo­đe­nje „Or­kan­skih vi­so­va” prek­si­noć na po­zor­ni­ci u Sta­rom Ba­ru, ne­po­di­je­lje­no je iza­zva­la po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je broj­nih zva­ni­ca i go­sti­ju Bar­skog lje­to­pi­sa ko­ji su na­gra­di­li vi­še­mi­nut­nim apla­u­zom an­sambl pred­vo­đen re­no­mi­ra­nom hr­vat­skom re­di­telj­kom Do­rom Ru­ždjak Po­dol­ski.
Ona je na­kon iz­vo­đe­nja pred­sta­ve sa­op­šti­la da in­sce­na­ci­ja ro­ma­na Emi­li Bron­te go­vo­ri sa­svim otvo­re­no o ljud­skim ma­na­ma i pri­ka­zu­je lju­de ko­ji po svo­jim po­tre­ba­ma i su­šti­ni uvi­jek osta­ju isti, sa­mo se mi­je­nja­ju so­ci­jal­na struk­tu­ra i na­čin na ko­ji nas dru­štvo ogra­ni­ča­va.
Do­ra Ru­ždjak Po­dol­ski is­ta­kla je sa­rad­nju sa cr­no­gor­skom eki­pom, jer je pred­sta­va ko­pro­duk­ci­ja Bar­skog lje­to­pi­sa i Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta „Zet­ski dom” sa Ce­ti­nja, i pro­stor u ko­me se pred­sta­va igra­la. Naj­va­žni­ja joj je sa­ra­da­nja sa cr­no­gor­skim umjet­ni­ci­ma, ka­ko glum­ci­ma, ta­ko i či­ta­vim autor­skim ti­mom.
– Ima­la sam pri­li­ku ra­di­ti u am­bi­jen­tu ko­ji ni­sam vi­dje­la na ku­gli ze­malj­skoj, u ko­me se stvar­no osje­ća duh sta­ri­ne. Po me­ni se sve iz­u­zet­no do­bro uklo­pi­lo u am­bi­jent, jer vi­di­te ovu Ru­mi­ju ko­ja vas šti­ti, ko­ja je i opa­sna, a ovaj nas po­sao upra­vo ta­kav, u toj iz­mje­ni svje­tla i ta­me i bor­be sva­ko­dnev­ne – ka­za­la je re­di­telj­ka na­kon pre­mi­je­re.
Sim­bo­li­ka, te­me i struk­tu­ra ro­ma­na po ko­jem je pred­sta­va ra­đe­na, već vi­še od 150 go­di­na pod­sti­ču na naj­ra­zli­či­ti­ja is­tra­ži­va­nja i či­ta­nja, me­đu­tim sma­tra se da su li­ko­vi i nji­ho­vi uslo­žnje­ni ka­rak­te­ri ti na ko­ji­ma po­či­va po­pu­lar­nost ovog na­slo­va. Me­đu pr­vi­ma to je Hit­klif ko­ji je je­dan od naj­in­te­re­sant­ni­jih li­ko­va svjet­ske knji­žev­no­sti. Nje­ga je u ko­ma­du tu­ma­čio Mi­loš Pe­jo­vić.
– Tek sam pred kraj pro­ce­sa po­čeo da pri­mje­ću­jem ko­li­ko je u stva­ri te­ško iz­bo­ri­ti se sa tom ulo­gom. Na po­čet­ku sam mo­rao da bu­dem iz­ra­zi­to str­pljiv da bi­smo se ne­ka­ko pro­bi­li do kra­ja ko­ma­da, ra­de­ći sce­nu po sce­nu. Ra­dio sam pri­lič­no seg­men­ti­ra­no da bih se­bi olak­šao, ta­ko da su mi ne­ke stva­ri ko­je Hit­klif ra­di na kra­ju otvo­ri­le put za to ka­ko ne­što ra­di i tr­pi na po­čet­ku. Tru­dio sam se da igru po­jed­no­sta­vim što vi­še, da mak­nem su­vi­šne de­ta­lje i raz­mi­šlja­nja ka­ko bih do­šao do sr­ži. Hit­klif je ta­kav da sam i ja na po­čet­ku go­vo­rio da mi se lik ne svi­đa u ne­kim dje­lo­vi­ma pred­sta­ve, dok su dru­gi go­vo­ri­li ka­ko ga oprav­da­va­ju. Ali, za­i­sta, to je lik ko­jem se, šta god da ura­di, pra­šta, jer ima do­zu ljud­sko­sti i ve­li­ku, ne­kon­tro­li­sa­nu lju­bav i strast ko­ja je za sve nas uvi­jek ro­man­tič­na i ko­ja nas uvi­jek pri­vu­če – ob­ja­snio je Pe­jo­vić.
Po­red nje­ga, glu­mač­ku eki­pu sa­či­nja­va­ju: Ana Vuč­ko­vić, De­jan Iva­nić, Ka­ta­ri­na Krek, Emir Ća­to­vić, Je­le­na Si­mić, Bran­ka Sta­nić, Si­mo Tre­bje­ša­nin i Og­njen Ra­i­če­vić. Sce­no­gra­fi­ju je ra­di­la Je­le­na To­ma­še­vić, ko­sti­mo­gra­fi­ju Li­na Le­ko­vić, di­zajn svi­je­tla El­vis But­ko­vić, dok je mu­zi­ku kom­po­no­va­la Slo­bo­dan­ka Da­bo­vić.
Dra­ma­ti­za­ci­ju je pot­pi­sa­la Ste­la Mi­ško­vić, ko­ja je sa no­vi­na­ri­ma raz­go­va­ra­la o sto­žer-te­ma­ma dra­ma­ti­zo­va­nog tek­sta i pri­stu­pu ra­da ko­ji je ima­la.
– In­spi­ri­sa­la nas je sce­no­gra­fi­ja ta­ko da smo shva­ti­li da mo­že­mo da uki­ne­mo je­din­stvo pro­sto­ra i vre­me­na. Ba­vi­li smo se ta­ko­zva­nom film­skom dra­ma­tur­gi­jom i na­dam se da smo uspje­li da pred­sta­vi­mo „Or­kan­ske vi­so­ve” u pot­pu­no­sti, a opet ne­kim skra­će­nim, kro­ki sce­na­ma ko­je elip­tič­no pre­la­ze iz jed­ne u dru­gu. Kao što ste ima­li pri­li­ku da vi­di­te, u sva­kom tre­nut­ku na sce­ni su mi­ni­mum dva pla­na. Od­lu­či­li smo da nam su­štin­ska te­ma bu­de te­ma iz­bo­ra, tj. ono za­što bi­ra­mo i ko­li­ko do­sljed­no sli­je­di­mo svoj iz­bor. Ono če­ga sam se naj­vi­še pla­ši­la pi­šu­ći bi­la je upra­vo pa­te­ti­ka ko­je ima u ro­ma­nu, tih krup­nih ri­je­či ko­je su ci­ti­ra­ne u sko­ro svim dra­ma­ti­za­ci­ja­ma i ekra­ni­za­ci­ja­ma – ob­ja­sni­la je Mi­ško­vi­će­va.
D.S.


Pr­va u ni­zu...

Di­rek­tor­ka Bar­skog lje­to­pi­sa Kse­ni­ja Po­po­vić iz­ra­zi­la je lič­no za­do­volj­stvo pre­mi­jer­nim iz­vo­đe­njem ko­ma­da ko­ji su dio nje­nog pla­na da sva­ke go­di­ne, za vri­je­me svog man­da­ta, po­sta­vlja na sce­nu po je­dan na­slov svjet­ske knji­žev­no­sti u okvi­ru ko­ga će se sa­ra­đi­va­ti sa re­no­mi­ra­nim re­gi­o­nal­nim re­di­te­lji­ma, a afir­mi­sa­ti is­klju­či­vo na­ša glu­mač­ka i autor­ska eki­pa.