NIK­ŠIĆ – Lo­ša put­na in­fra­struk­tu­ra, te ne­do­sta­tak vo­de za pi­će sa­mo su ne­ki od pro­ble­ma sa ko­ji­ma su su­o­ča­va­ju ži­te­lji svih se­la u banj­skom kra­ju. Nji­ho­vi ape­li za po­bolj­ša­nje uslo­va ži­vo­ta uglav­nom ne na­i­la­ze na od­go­vo­re nad­le­žnih u lo­kal­noj upra­vi. Ne­za­in­te­re­so­va­nost za rje­ša­va­nje pro­ble­ma, ka­žu mje­šta­ni se­la u Ba­nja­ni­ma, re­zul­ti­ra­la je ra­se­lje­njem sta­nov­ni­štva. U se­li­ma Smr­du­ša i Ce­ro­vi­ce i za­se­o­ku Bo­rak zi­mu­je sve­ga se­dam do­ma­ći­na, a broj­ni su odav­no od­se­li­li. Ste­van Mi­ću­no­vić iz Bor­ka kao pri­mjer neo­d­gor­no­sti nad­le­žnih na­vo­di obje­kat pod­ruč­nog odje­lje­nja ne­ka­da­šnje Osnov­ne ško­le „Špi­ro Vi­do­vić“ ko­ji je u go­to­vo ru­i­ni­ra­nom sta­nju, a, ka­ko tvr­di, đa­ka bi bi­lo.
– Dok zgra­da pro­pa­da, dva đa­ka iz Ce­ro­vi­ce pu­tu­ju po osam ki­lo­me­ta­ra u jed­nom prav­cu do ško­le u Ve­li­mlju. Do ško­le u Bor­ku, da je ni­je­su za­tvo­ri­li, tre­ba­lo bi im sve­ga tri ki­lo­me­tra, ali to ni­ko­ga ni­je bri­ga. Ro­di­te­lji te dje­ce se mu­če, po­seb­no zi­mi ka­da su snje­go­vi, a na­še mol­be da se obje­kat u Bor­ku ko­li­ko-to­li­ko ospo­so­bi za upo­tre­bu, osta­le su bez od­go­vo­ra – ka­že Mi­ću­no­vić do­da­ju­ći da su se za ob­na­vlja­nje objek­ta po­sled­nji put obra­ti­li nad­le­žni­ma pro­šle go­di­ne.
Obje­kat je sa­gra­đen pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, i u nje­mu je, ka­ko je is­tak­nu­to na plo­či ko­ju je po­sta­vio Sa­vez bo­ra­ca 1961. go­di­ne, od apri­la do ma­ja 1942. bi­la bol­ni­ca Nik­šić­kog par­ti­zan­skog od­re­da, a od fe­bru­a­ra do kra­ja av­gu­sta 1944. bol­ni­ca Pri­mor­ske ope­ra­tiv­ne gru­pe. Zgra­da je ka­sni­je vi­še pu­ta ob­na­vlja­na i u njoj se sve do pri­je vi­še od de­ce­ni­ju od­vi­ja­la na­sta­va. Od ta­da jed­na od pro­sto­ri­ja se po­vre­me­no ko­ri­sti­la kao bi­rač­ko mje­sto pri­li­kom iz­bo­ra, ka­da se, ka­ko ka­že Mi­ću­no­vić, uvi­jek i „po­teg­nu“ broj­na obe­ća­nja.
– Bi­lo je obe­ća­nja od sva­ke vla­sti pred iz­bo­re, ka­ko za ško­lu ta­ko i za put i sve osta­lo. A mi da­nas ne­ma­mo ni ško­le, ni pri­stoj­nog pu­ta. Ako se sa­mi ne or­ga­ni­zu­je­mo i ne­što ne ura­di­mo, ne­ma­mo ni­šta. Sva okol­na se­la, ma­nje-vi­še, do­bi­la su as­falt, a za nas even­tu­al­no da­ju po dva ili tri ka­mi­o­na pi­je­ska – ogor­čen je Mi­ću­no­vić.
Svje­stan je či­nje­ni­ce da je sta­nov­ni­ka ma­lo, ali iz­u­zet­no lo­ši uslo­vi ži­vo­ta u Bor­ku, ko­ji je od Nik­ši­ća uda­ljen tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra, raz­log su da se mno­gi, iako bi htje­li, i ne usu­đu­ju vra­ti­ti na ro­di­telj­sko og­nji­šte.
– Na­ša je že­lja sa­mo da odr­ži­mo se­lo, da­mo na­du da će se ov­dje ži­vot na­sta­vi­ti. Isti­na, ma­lo je lju­di osta­lo u Bor­ku i okol­nim mje­sti­ma, ali to ni­je raz­log da nam objek­ti pro­pa­da­ju, da se ne­ma­mo gdje oku­plja­ti ni ka­da oba­vlja­mo po­me­ne na­šim pre­mi­nu­lim. Ža­lo­sno je da da­nas po­je­di­ni u pro­sto­ri­je ne­ka­da­šnje ško­le uvo­de sto­ku – is­ti­če Mi­ću­no­vić.
U na­di da će Bo­rak živ­nu­ti, mje­šta­ni i oni ko­ji su od­se­li­li iz tog kra­ja, po­če­li su pri­je dvi­je go­di­ne ob­no­vu Cr­kve Sv. ar­han­ge­la Mi­ha­i­la. Sve­ti­nja je sa­gra­đe­na pri­je 130 go­di­na, ali u njoj du­go ni­je slu­že­na li­tur­gi­ja. S bla­go­slo­vom epi­sko­pa bu­di­mljan­sko-nik­šić­kog, vla­di­ke Jo­a­ni­ki­ja ži­te­lji Bor­ka i okol­nih mje­sta sa­bo­ru­ju u svo­joj sve­ti­nji dva pu­ta go­di­šnje, ne­dje­lju pred Aran­đe­lov­dan i pr­vu pred pra­znik Sv. ar­han­ge­la Ga­vri­la.B.B.