-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Su­šti­na svih ocje­na naj­no­vi­jeg spolj­no­po­li­tič­kog po­te­za Do­nal­da Tram­pa, ko­je su go­to­vo sto­po­stot­no osu­de, gla­si: ve­li­ka šte­ta za ma­lu vaj­du.
Taj po­tez je for­mal­no pri­zna­va­nje Je­ru­sa­li­ma kao glav­nog gra­da Izra­e­la, či­me je pre­kr­še­na vi­še­de­ce­nij­ska po­li­ti­ka ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka da se u tom po­gle­du, kao i osta­tak svi­je­ta, uz­dr­ža­va­ju.
Na pr­vi po­gled, Tramp je sa­mo ”pri­znao re­al­nost”: Je­ru­sa­lim je pre­sto­ni­ca Izra­e­la još iz bi­blij­skih vre­me­na, ti­me ga je uči­nio le­gen­dar­ni Da­vid (onaj ko­ji je prać­kom ubio Go­li­ja­ta) pr­vi kralj uje­di­nje­nih izra­el­skih ple­me­na. A za­tim od de­cem­bra 1949., ka­da je pr­vi pre­mi­jer ob­no­vlje­nog Izra­e­la, Da­vid Ben Gu­ri­on, Je­ru­sa­lim pro­gla­sio ”vje­či­tom i sve­tom pre­sto­ni­com” Je­vre­ja.
To je za­tim po­tvr­đe­no 1967., ka­da su po­sle Še­sto­dnev­nog ra­ta Izra­el­ci oku­pi­ra­li (i po­tom anek­ti­ra­li) i arap­ski (pa­le­stin­ski) dio Je­ru­sa­li­ma i či­tav grad pro­gla­si­li ”je­din­stve­nim i ne­dje­lji­vim”.
U Je­ru­sa­li­mu su da­nas sve in­sti­tu­ci­je Izra­e­la: Kne­set (par­la­ment), sje­di­šte pred­sjed­ni­ka i pre­mi­je­ra, sva mi­ni­star­stva (osim od­bra­ne) i Vr­hov­ni sud.
Pa ipak, sve am­ba­sa­de (uklju­ču­ju­ći i ame­rič­ku) na­la­ze se še­zde­se­tak ki­lo­me­ta­ra da­lje, u Tel Avi­vu, pa je ta­ko Izra­el je­di­na dr­ža­va na pla­ne­ti či­ji glav­ni grad (do pri­je ne­ki dan) ni­je pri­zna­va­la ni­jed­na ze­mlja svi­je­ta.
Je­ru­sa­lim je po­se­ban i po mno­go če­mu dru­gom. To je je­dan od naj­sta­ri­jih gra­do­va na svi­je­tu, sve­to (i rod­no) mje­sto sve tri mo­no­te­i­stič­ke re­li­gi­je (ju­da­i­zma, hri­šćan­stva i isla­ma). I ključ­ni ele­me­nat za ras­plet glav­ne bli­sko­i­stoč­ne dra­me ko­ja je ”maj­ka svih kri­za” u re­gi­o­nu, ras­plet za ko­jim se tra­ga bez­ma­lo se­dam de­ce­ni­ja.
Da­kle, izra­el­sko-pa­le­stin­skog. Ob­no­va je­vrej­ske dr­ža­ve po­sle po­gro­ma tog na­ro­da u Evro­pi to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da je njen ge­no­cid bio zva­nič­na po­li­ti­ka na­ci­stič­ke Nje­mač­ke, do­ni­je­la je ne­sta­nak dr­ža­ve Pa­le­sti­ne. Pr­vo­bit­ni me­đu­na­rod­ni plan da se ta bri­tan­ska ko­lo­ni­ja 1947. pra­vič­no po­di­je­li ni­je obo­stra­no pri­hva­ćen, iz­bio je pr­vi od ne­ko­li­ko ra­to­va ko­ji su od ta­da vo­đe­ni i stvo­ren pro­blem ko­ji još ni­je ri­je­šen. Ni­ti će usko­ro.
Plan po­dje­le sa­dr­žan je u re­zo­lu­ci­ji broj 181 Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne ta­da mla­dih Uje­di­nje­nih na­ci­ja usvo­je­noj 29. no­vem­bra 1947. ko­ja je sta­tus Je­ru­sa­li­ma de­fi­ni­sa­la kao cor­pus se­pa­ra­tum, ”po­seb­no ti­je­lo”, ko­je ne pri­pa­da ni Je­vre­ji­ma ni Ara­pi­ma, već je pod po­seb­nim me­đu­na­rod­nim nad­zo­rom.
Još ot­ka­ko se vo­de mi­rov­ni pre­go­vo­ri o ras­pe­tlja­va­nju ili pre­sje­ca­nju izra­el­sko-pa­le­stin­skog Gor­di­je­vog čvo­ra, obje stra­ne pre­ten­du­ju da im pre­sto­ni­ca bu­de baš Je­ru­sa­lim. U slu­ča­ju Pa­le­sti­na­ca, sa­mo dje­li­mič­no: oni ne od­u­sta­ju od to­ga da cen­tar no­ve Pa­le­sti­ne bu­de Is­toč­ni Je­ru­sa­lim (go­re po­me­nu­te in­sti­tu­ci­je Izra­e­la su u za­pad­nom di­je­lu gra­da).
Šta je u sve­mu ovo­me po­re­me­tio Tramp, ko­ji je od­lu­kom o se­lid­bi ame­rič­ke am­ba­sa­de u Je­ru­sa­lim (za šta će bi­ti po­treb­no ne­ko­li­ko go­di­na, iako pri­pre­me po­či­nju od­mah) is­pu­nio jed­no od svo­jih pred­iz­bor­nih obe­ća­nja i sva­ka­ko ugo­dio moć­nom pro­iz­ra­el­skom lo­bi­ju kod ku­će?
Naj­pri­je, Izra­e­lu je uru­čio ve­li­ki po­klon, a Pa­le­stin­ci­ma za­uz­vrat ni­je po­nu­dio ni­šta.
Uči­nio je za­tim mno­go te­žom ob­no­vu mi­rov­nih pre­go­vo­ra ko­ji su za­gla­vlje­ni od 2014. i isto­vre­me­no one­mo­gu­ćio da u tom po­gle­du i ina­če skep­tič­ni Pa­le­stin­ci Ame­ri­ku pri­hva­te kao ne­pri­stra­snog po­sred­ni­ka.
Da li je za­pa­lio no­vi fi­tilj ko­ji vo­di do bli­sko­i­stoč­nog bu­re­ta ba­ru­ta? Ne­ki mi­sle da je­ste – da­ni­ma već tra­ju nje­go­vim po­te­zom iza­zva­ni ”da­ni gne­va”, pro­te­sti i ne­re­di u arap­skom svi­je­tu – ali naj­vje­ro­vat­ni­je tim po­vo­dom ne­će iz­bi­ti no­vi rat. Arap­ska so­li­dar­nost s Pa­le­stin­ci­ma da­nas je na­i­me sa­mo na ri­je­či­ma: sve bli­sko­i­stoč­ne dr­ža­ve za­o­ku­plje­ne su svo­jim unu­tra­šnjim pro­ble­mi­ma (ko­ji su na mno­go mje­sta i istin­ske dra­me), od Li­bi­je, Egip­ta, Li­ba­na i Si­ri­je, do Sa­u­dij­ske Ara­bi­je, Ka­ta­ra, Je­me­na i Ira­na.
Je­ru­sa­lim (od či­jih su 850.000 ži­te­lja 37 od­sto Pa­le­stin­ci) me­đu­tim na psi­ho­lo­škom pla­nu osta­je sna­žan sim­bol i mo­ti­va­ci­o­na si­la, pa je za oče­ki­va­ti da će Tram­pov po­tez bi­ti no­vi raz­log za mo­bi­li­za­ci­ju te­ro­ri­sta Islam­ske dr­ža­ve, Al ka­i­de i nji­ho­vih is­po­sta­va.
Tramp je ta­ko na­ško­dio i sop­stve­nim pri­o­ri­te­ti­ma na Bli­skom is­to­ku: ob­u­zda­va­nju ši­re­nja uti­ca­ja Ira­na i su­zbi­ja­nju islam­skog te­ro­ri­zma. Da li je to još je­dan re­zul­tat nje­go­vog spolj­no­po­li­tič­kog ama­te­ri­zma i uti­ca­ja ne­kom­pe­tent­nih sa­vjet­ni­ka?
Isti­ni za vo­lju, tre­ba ima­ti u vi­du da je još 1995. ame­rič­ki Kon­gres usvo­jio za­kon ko­ji kon­sta­tu­je da je Je­ru­sa­lim pre­sto­ni­ca Izra­e­la i na­la­že da se ame­rič­ka am­ba­sa­da ta­mo pre­se­li do kra­ja 1999.
Ali to su, svo­jim spe­ci­jal­nim uka­zi­ma ko­je iz­da­ju dva­put go­di­šnje, do­sad od­la­ga­li svi po­to­nji pred­sjed­ni­ci: i Bil Klin­ton, i Džordž Buš, i Ba­rak Oba­ma.
Ta­kav ukaz pot­pi­sao je i Tramp – od­mah po­sle go­vo­ra u ko­jem je obje­lo­da­nio da će kad je ri­ječ o Je­ru­sa­li­mu Ame­ri­ka od­sad ići mi­mo ostat­ka svi­je­ta.
Osta­je da se vi­di da li će i u ovom slu­ča­ju bi­ti po­tvr­đe­na po­slo­vi­ca ko­ja ka­že da ko si­je vje­tar, ža­nje olu­ju.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)