BIJELO POLjE-Sedmočlana porodica Minić iz bjelopoljskog sela Jablanovo ostala je bez krova nad glavom nakon požara koji je najprije zahvatio krov kuće, a potom se proširio munjevitom brzinom. Do požara je došlu u noći između utorka i srijede, pola sata prije ponoći. Kako kaže domaćin, četrdesetpetogodišnji Srđan Minić, najvažnije je da su svi ostali živi, zdravi i nepovrijeđeni. U kući je u trenutku izbijanja požara bilo petoro maloljetne djece, tri dječaka i dvije djevojčice, od kojih najmlađe ima dvije, a najstarije 15 godina. Srećom, niko nije povrijeđen, ali su Srđan i njegova supruga Ivanka ostali bez svega što su godinama stvarali.
-Nakon napornog rada tokom dana, jer imamo dvadesetak ovaca i nekoliko krava, legao sam da spavam nešto prije 22 sata. Na spratu su bili sin i kćerka, a mi ostali u prizemlju. Probudilo me je neko pucketanje. Ustao sam i krenuo da vidim o čemu se radi. Imao sam šta da vi­dim- pla­men je već bio za­hva­tio krov­ni po­kri­vač od te­go­le. Po­tr­čao sam na sprat da vi­dim gdje su mi sin i kćer­ka... Po­mi­slio sam na naj­go­re, da su se ugu­ši­li od di­ma ili da je krov pao na njih. Kad sam se ne­ka­ko pro­bio do nji­ho­ve so­be i vi­dio da spa­va­ju, lak­nu­lo mi je. Pro­bu­dio sam ih i svi smo is­tr­ča­li iz ku­će.
U me­đu­vre­me­nu, do­da­je Mi­nić, pro­bu­di­li su se i osta­li uku­ća­ni i br­že-bo­lje is­tr­ča­li u dvo­ri­šte.
-Bi­la je to te­ška si­tu­a­ci­ja. Gle­dam ka­ko mi ku­ća go­ri, a ni­je­sam u sta­nju ni­šta da ura­dim. Do­šli su ro­đa­ci i kom­ši­je. U me­đu­vre­me­nu su sti­gli i va­tro­ga­sci, ali sve je bi­lo uza­lud. Osta­li smo bez sve­ga što smo ima­li. Sve ono što smo mu­ko­trp­no ra­di­li i stva­ra­li oti­šlo je u pe­peo, ka­že Mi­nić.
Uspje­li su da iz ku­će iz­ne­su do­ku­men­ta i lič­ne is­pra­ve, ali i ma­ši­nu za veš iz ku­pa­ti­la, kao i sto, dvo­sjed i fo­te­lju. To je sve što im je osta­lo.
-Ni­šta od gar­de­ro­be i obu­će ni­je­smo uspje­li da spa­si­mo. Bez iče­ga smo osta­li. U me­đu­vre­me­nu se sko­ro či­ta­va ku­ća uru­ši­la i osta­lo je sa­mo zga­ri­šte. Bio je to te­žak pri­zor. Že­na i dje­ca pla­ču, a ja sre­ćan što ni­ko od nas ni­je na­stra­dao. A mo­glo je sva­šta da se de­si. Šta da se ra­di, valj­da će­mo po­no­vo ima­ti krov nad gla­vom. Bi­će, znam, lju­di do­bre vo­lje, ko­ji mo­gu i zna­ju da pru­že ru­ku po­mo­ći- uvje­ren je Mi­nić.
Na­kon te­ške no­ći, Mi­ni­ći su ne­ko­li­ko sa­ti pre­spa­va­li u obli­žnjoj ku­ći u ko­joj ži­vi Sr­đa­no­vi brat i maj­ka.
To­kom ju­če­ra­šnjeg da­na oba­vljen je uvi­đaj. Sti­gao je i vje­štak ko­ji će utvr­di­ti zbog če­ga je do­šlo do iz­bi­ja­nja po­ža­ra.
Ko­man­dir Va­tro­ga­sne jed­ni­cr Mi­lo­nja Ra­ko­njac ka­zao je da su na­kon po­zi­va na li­ce mje­sta u naj­kra­ćem mo­gu­ćem ro­ku sti­gli s dva vo­zi­la i pet va­tro­ga­sa­ca, upr­kos ve­o­ma ne­pri­stu­pač­nom pu­tu.
-I po­red ogrom­nih na­po­ra, ni­je­smo uspje­li da spa­si­mo ku­ću, jer se pla­men raz­buk­tao i pro­ši­rio. Ipak, uspje­li smo da spa­si­mo okol­ne objek­te, me­đu ko­ji­ma su­ša­ru i osta­vu, i obje­kat u kom su se na­la­zi­la dva si­je­na. U opa­sno­sti su bi­le i okol­ne ku­će -ka­zao je Ra­ko­njac.M.N.


Ži­ro-ra­čun za po­moć

-Bio sam ju­če u Op­šti­ni Bi­je­lo Po­lje, gdje me je pri­mi­la glav­na op­štin­ska ad­mi­ni­stra­tor­ka Ma­ri­na Pe­trić. Ona je obe­ća­la po­moć u gra­ni­ca­ma mo­guć­no­sti, i ka­za­la da će sve pre­ni­je­ti nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma u Cr­noj Go­ri, ka­ko bi po­mo­gli. U me­đu­vre­me­nu sam otvo­rio i ži­ro- ra­čun kod Pr­ve ban­ke Cr­ne Go­re 535-0400200840400-42. Oče­ku­jem da pro­ra­di hu­ma­nost me­đu lju­di­ma, i da ovu mo­ju ne­jač spa­sim od zi­me- ka­zao je Mi­nić.