-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Ni­je mo­gu­će us­po­sta­vi­ti ne­što što bi bi­lo pri­bli­žno od­no­su s ma­ši­nom, i otud se da­na­šnji, post­mo­der­ni svi­jet umno­go­me te­me­lji na ne­pre­mo­sti­voj dis­tan­ci, unu­tar ko­jeg pre­nos osta­je bez mje­sta, ap­sor­bu­ju­ći u se­bi svu jav­nu gra­đu od ko­je di­zaj­ni­ra, kon­stru­i­še i ope­ri­še ukup­nim re­sur­som do­ga­đa­ja, u ko­me je, opet, po­li­ti­ka isto što i umjet­nost, eko­no­mi­ja isto što i pi­ta­nje jed­nog uni­ver­zal­nog ra­ta za do­bro.
Ma­ši­na ob­ja­vlju­je kraj isto­ri­je, bu­du­ći da vri­je­me ne­ma i ne mo­že ima­ti ni­šta s njom, ona ozna­ča­va obez­bi­će­nu bu­duć­nost u ko­joj je sve teh­no­lo­ški pri­stup i za­hvat me­ha­nič­ke ima­gi­na­ci­je...
Film je de­fi­ni­sao san, nje­go­vo kre­ta­nje, du­bi­nu i taj­nu; ima­gi­nar­no po­lje je ap­so­lut­no ekra­ni­zo­va­no, pod­svi­jest je uci­jev­če­na i pri­kop­ča­na na pa­met­ni apa­rat. Ci­vi­li­za­ci­ja je za­mr­znu­ta, od­vi­ja se upra­zno sa­ma od se­be, po­put upa­lje­nog ekra­na na pu­stom Tajms skve­ru.
Ako je mi­šlje­nje mo­gu­će je­di­no i sa­mo za­hva­lju­ju­ći po­sto­ja­nju Dru­gog (mi­šlje­nje je­ste po­sto­ja­nje Dru­gim), ma­ši­na je do­la­zak auti­stič­ne ere: mrač­na, za­to­mlje­na, po­vr­šna – ma­ši­na je ono što se ne da mi­sli­ti. Na­pre­dak u teh­no­lo­gi­ji pred­sta­vlja put u na­iz­gled bez­bol­nu izo­la­ci­ju; Bri­tan­sko „Mi­ni­star­stvo usa­mlje­no­sti“ vi­še je ne­go ja­san po­ka­za­telj da ni­smo dru­go do – dru­štvo na da­lji­nu!
Su­sret je, na­pro­sto, ne­mo­guć, jer sve se bez ostat­ka in­te­gri­še u ko­nek­ci­ju, u br­zi­nu pro­to­ka, u do­stup­nost po­da­ci­ma, što auto­mat­ski is­klju­ču­je Dru­gog pre­vo­de­ći ga u pro­stor pre­le­ta o ko­jem se ima pot­pu­na in­for­ma­ci­ja ko­ja, uvi­jek već, obe­smi­šlja­va pri­sut­nost. (In­for­ma­ci­ja, na­po­slet­ku, je­ste upu­će­nost u šta?!... U ins­ce­ni­ra­nu pro­šlost ko­ja je po­naj­vi­še bi­će po­li­tič­kog, dok se ista po­li­ti­ka do­ga­đa ta­ko što vla­da ide­jom bu­duć­no­sti. Ta­ko je de­mo­kra­ti­ja kraj jed­nog ži­vlje­nja za ko­je je­di­no i zna­mo, u ko­me vi­še ne­će po­sto­ja­ti ne­pri­ja­telj za­to što na nje­go­vo mje­sto do­la­zi rob. Po­če­tak no­vog Egip­ta!)
U sva­kom smi­slu, ma­ši­na je an­ti­kul­tur­na! U du­hu vre­me­na ko­je kre­i­ra in­for­ma­tič­ki je­zik, sli­ka-re­kla­ma i ma­ši­na-bli­žnji, lo­gič­no je da smo po sve­mu be­zi­sto­rij­ske po­ja­ve; hr­le­ći ka vir­tu­al­noj bu­duć­no­sti, ra­zo­ri­li smo stvar­nost, ubi­li me­ta­fo­ru, de­ši­fro­va­li pod­svi­jest.
Psi­ho­a­na­li­za je svoj alat pro­na­šla u go­vo­ru („Jer, na­me­će se kon­stan­ta: pri­ti­snu­ti stre­som, ne­str­plji­vi i da za­ra­de i da po­tro­še, da uži­va­ju i da umru, mu­škar­ci i že­ne da­na­šnji­ce eko­no­mi­šu pred­sta­vom o is­ku­stvu ko­je se zo­ve psi­hič­ki ži­vot“ Ju­lia Kri­ste­va – „No­ve du­šev­ne bo­le­sti“), mi da­nas, osva­ja­mo se­be po­mo­ću ma­ši­ne bez po­za­di­ne ko­ja nam je ujed­no i utje­ha i oslo­nac. To zna­či da u pot­pu­no­sti ne ras­po­zna­je­mo raz­li­ku iz­me­đu sim­bo­lič­kog i bi­o­lo­škog! Od auto­mo­bi­la ka ekra­nu, pro­te­gla se na­ša ide­ja me­ta­fi­zi­ke...
Pri­su­stvu­ju­ći naj­sko­ri­jem za­la­sku bi­ća, ne mo­že se ospo­ri­ti da bar po jed­nom ni­smo pri­vi­le­go­va­ni... Na­i­me, kao dje­ca po­sta­po­ka­lip­tič­nog vre­me­na (uglje­ni­sa­ne Isto­ri­je), sa si­gur­no­šću mo­že­mo tvr­di­ti: ne Bog, Ni­šta­vi­lo ima po­to­nju ri­ječ! Kao po­sle nar­ko­tič­kog sta­nja, u op­štem ble­di­lu i de­kon­cen­tri­sa­no­sti, pri­su­stvu­je­mo ga­še­nju ko­je se do­ga­đa u ta­mi pra­zni­ne; isto kao što pro­iz­vod ne po­sto­ji bez re­kla­me, ta­ko ne­ma ni du­ha bez pri­vi­da...
Iz gra­da u ekran, u stva­ri – ni­kad ne na­pu­šta­mo pu­sti­nju, oko ko­je je sa­vr­še­no mon­ti­ran svi­jet u ma­lom. Po­gle­daj­mo film­ski stu­dio, i ono što uma­ra sa ostva­re­njem ovog izu­ma, ob­ja­šnja­va se či­nje­ni­com da je u nje­mu sve pred­vi­dlji­vo (iz­gled, že­lja, san), sa­mim tim je već sve ostvar­lji­vo. Vi­še mo­guć­nost ne­ma ni­ka­kvu ulo­gu, tim pri­je jer je stvar­nost dis­ko­nek­to­va­na.
(Di­gi­tal­na tvr­đa­va: ogrom­ni sta­kle­ni stu­dio is­pu­njen bi­je­lom teh­ni­kom i in­te­li­gent­nim bi­ljem, u ko­me ope­ra­te­ri še­ta­ju po­ro­di­cu kroz po­kret­ne iz­lo­ge... Ne­do­dir­lji­vost ta­kve sli­ke vje­štač­ki za­vo­di. U to­ku je test mi­le­ni­ju­ma – de­pro­gra­mi­ra­nje an­đe­o­skog ge­na.)