- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pred­sjed­nik Vla­de Du­ško Mar­ko­vić raz­ot­krio je ka­rak­ter ove vla­sti u jed­noj re­če­ni­ci. Ali, to i ni­je re­če­ni­ca ne­go la­vi­na mra­ka. Ne­dav­no, pred put na Ko­so­vo, re­če da je ta­da­šnja da­le­ko­vi­da cr­no­gor­ska vlast (2008.) „pri­zna­la sa­mo­stal­nu dr­ža­vu Ko­so­vo, i po­red to­ga što je vi­še od osam­de­set pet od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re bi­lo pro­tiv“. Ova re­če­ni­ca i ne za­slu­žu­je kri­tič­ku ana­li­zu, ali je­ste prag s ko­jeg mo­že da se sa­gle­da­ju raz­mje­re cr­no­gor­skog mra­ka smje­šte­nog u cr­no­gor­skoj vla­sti. Pr­vi put je ja­sno ka­za­no da je pe­da­go­ška mje­ra ove vla­sti - plju­va­nje svom na­ro­du u li­ce! Jer, do­ni­je­ti ta­kvu od­lu­ku, iza le­đa svog na­ro­da, pro­tiv nje­go­ve vo­lje, pro­tiv sve­ci­je­le cr­no­gor­ske isto­ri­je, ni­je dru­go ne­go plju­va­nje u du­šu svom na­ro­du. Ne­ču­ve­na vas­pit­na mje­ra- plju­va­nje u li­ce i u du­šu, da bi se opa­me­tio. Ne­ko je i pri­je re­kao da je u Cr­noj Go­ri sve mo­gu­će, ali to da je sve mo­gu­će ni­je pod­ra­zu­mi­je­va­lo i ovo. Jer ovo ne pri­pa­da ni­jed­nom pra­vi­lu pri­bli­žno nor­mal­ne po­li­tič­ke prak­se. Ova­kva prak­sa mo­gla bi se ve­za­ti za kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re ili i ne­ke psi­hič­ke tor­tu­re iz tra­di­ci­je neo­sta­lji­ni­zma. Cr­na isti­na ove ri­je­či je što plju­va­nje u li­ce žr­tvi mo­že da bu­de pe­da­go­ška mje­ra, ko­jom se žr­tva pri­mo­ra­va da obo­ža­va na­sil­ni­ka. Ova ri­ječ još ja­sni­je po­ka­zu­je di­ja­bo­lič­nost cr­no­gor­ske vla­sti, upra­vo što ni­je iz­go­vo­re­na ta­da ne­go sa­da - kad je plju­va­nje na­ro­da da­lo re­zul­ta­te. Jer, po­ka­za­lo se da su po­sli­je tog obil­nog plju­va­nja ja­do- na­ro­da mno­gi po­če­li da još vi­še obo­ža­va­ju vlast, jer, eto, ona mo­že da ura­di i ono što je ne­mo­gu­će. I vlast je, na­rav­no, br­zo vi­dje­la do­bre re­zul­ta­te plju­va­nja me­đu Cr­no­gor­ci­ma, pa je na­sta­vi­la da ih do­plju­va­va, i da ih ta­ko pe­re od nji­ho­vih pre­đa­šnjih za­blu­da, od ko­sov­skih i nje­go­šev­skih mi­sli. Iz tog vas­pit­nog pre­o­kre­ta, nji­ma se po­ka­za­lo, no­vo­cr­no­gor­ci ra­stu kao iz vo­de.
Na­še dr­žav­ne vo­đe pa­ten­ti­ra­le su naj­e­fi­ka­sni­ji me­tod dre­si­ra­nja svo­jih po­da­ni­ka, uvi­djev­ši da efek­ti di­plo­ma­ti­je, ubje­đi­va­nja, pod­mi­ći­va­nja mno­go za­o­sta­ju za bru­tal­nim plju­va­njem u li­ce. Plju­va­nje ni­šta ne ko­šta dr­ža­vu, a da­je naj­br­že re­zul­ta­te. Valj­da je u to­me taj­na uspje­ha dr­žav­ne vla­sti u Cr­noj Go­ri.
Je­dan mi je re­kao da oni ne bi mo­gli ot­kri­ti taj efi­ka­sni po­li­tič­ki me­tod br­zog pre­va­spi­ta­va­nja da i oni sa­mi ni­je­su bi­li plju­nu­ti od svo­jih še­fo­va. Ta­ko po­plju­va­ni, do­ži­vje­li su br­zi pre­o­bra­žaj, da su ka­sni­je go­vo­ri­li: „Plju­nu­ti smo za na­še do­bro, i za do­bro na­šeg na­ro­da. Ni­je­su oni plju­nu­li nas, ne­go su plju­nu­li na­še za­blu­de u na­ma. Plju­nu­li su nas do dna du­še, jer prak­tič­no u na­ma ni­je bi­lo ni­če­ga do­bro­ga. Bal­ka­ni­zam i mi­to­ma­ni­ja, bez re­da i po­ret­ka. Sa­mo ako smo po­plju­va­ni do dna, bez mi­lo­sti, to je mo­glo umri­je­ti u na­ma. Ni­ka­kve ri­je­či, ni­ka­kve mu­dre po­u­ke ni­je­su mo­gle uči­ni­ti ko­li­ko je uči­ni­lo di­rekt­no plju­va­nje u li­ce i u du­šu. Kad smo to pre­ži­vje­li, na­ma vi­še smr­ti ne­ma. Sad za­hva­lju­je­mo Bo­gu što to do­ži­vje­smo, i vi­dje­smo, i ži­vi osta­smo, iako bez obra­za. Obraz je smet­nja za sva­ki po­sao, a po­seb­no za vlast i po­li­ti­ku. Sa­mo na­iv­ni mi­sle da se di­plo­ma­ti­ja dr­ži li­je­pih ri­je­či. To su na­ši no­vo­cr­no­gor­ci naj­br­že shva­ti­li. Ko­me vlast ni­je mi­li­ja od obra­za, taj i ne zna za­što ži­vi! Za­to smo mi mir­ne, sko­ro mr­tve du­še, plju­va­li svoj ne­sreć­ni na­rod i nje­go­vu mit­sku Cr­nu Go­ru. Plju­va­li i pre­zi­ra­li na sva­kom ko­ra­ku. Zna­ju­ći da će­mo sa­mo ima­ti pri­ja­te­lje, one ko­ji sve ovo pre­ži­ve. I u dr­ža­vo­tvor­nom za­no­su se is­pu­ne za­hval­no­ću što su bi­li po­plju­va­ni. Jer kad na­rod po­plju­va nje­go­va vlast, ne pljuje ga bi­lo ko ne­go oni ko­ji mu do­bro že­le. Sa­mo to na­rod tre­ba da zna i ni­šta vi­še. A ne mo­že da sa­zna, dok ne do­ži­vi šok od sil­nog plju­va­nja, da mu se od uplju­va­ka ne vi­de ni obraz ni gla­va. Pa ko­ji pre­ži­ve, po­sta­ju imu­ni na smrt i - po­sta­ju sje­di­nje­ni s vla­šću, pro­sto - plju­nu­ta vlast. Oni će ura­di­ti za vlast sve što se od njih tra­ži. Kad sin mo­že bi­ti plju­nu­ti otac, on­da i ja­do-na­rod, ko­jem je re­žim i otac i maj­ka - tre­ba da je sre­ćan što je - plju­nu­ta vlast! Ko­ji će la­ko da pljuje i na svo­je pret­ke, i na svo­je sve­ti­nje, sa­mo kad se to od nje­ga za­tra­ži“.
Ta­ko se de­si­lo s cr­no­gor­skim na­ro­dom. Sad oni ko­ji su plju­nu­ta vlast u Cr­noj nam Go­ri mi­sle da je Ko­so­vo al­ban­sko, a Nje­goš ge­no­cic­ni pi­sac i eks­trem­ni iz­raz ve­li­ko­srp­ske mi­to­ma­ni­je. Ima­ju ve­li­ko olak­ša­nje - ne mo­ra­ju ni­šta da mi­sle ne­go sa­mo da ra­de ka­ko im je uplju­nu­to u gla­vu.
(Autor je knji­žev­nik)