U 24 go­di­ne po­sto­ja­nja Ha­škog tri­bu­na­la po­dig­nu­ta je 161 (po­je­di­nač­na) op­tu­žni­ca. Od tog bro­ja 90 oso­ba je osu­đe­no, 21 oslo­bo­đe­na, 13 vra­će­no na ob­ra­du su­do­vi­ma u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj i Bo­sni. Od 20 slu­ča­je­va se od­u­sta­lo. Se­dam­na­est ha­ških op­tu­že­ni­ka je umr­lo ili se ubi­lo pri­je kra­ja pro­ce­sa, ali ni­je­dan ta­ko spek­ta­ku­lar­no i ni­ko po­sle iz­ri­ca­nja pre­su­de kao Slo­bo­dan Pra­ljak pro­šle srije­de.
Da li je Ha­ški tri­bu­nal u sko­ro če­tvrt vi­je­ka po­sto­ja­nja pro­iz­vo­dio pra­vo, di­je­lio prav­du ili ras­po­dje­lji­vao ne­prav­du?
,,No­je cir­her caj­tung’’ (ko­men­tar Ivo Mij­nsen): ,,Dvi­je tre­ći­ne osu­đe­nih su et­nič­ki Sr­bi. Isto­vre­me­no, kod njih je udio oslo­bo­đe­nih znat­no ni­ži ne­go kod Hr­va­ta, mu­sli­man­skih Bo­šnja­ka i ko­sov­skih Al­ba­na­ca. NA­TO, ko­ji je kao stra­na u ra­tu od­go­vo­ran za mno­ge ci­vil­ne žr­tve, u star­tu je iz­bri­san iz kru­ga sum­nji­vih. Ha­ški tri­bu­nal je bez sum­nje di­je­lio prav­du, ali ne­jed­na­kim ar­ši­ni­ma.”
Za­klju­čak švaj­car­skog li­sta: “Ko god se pi­ta – da, Ha­ški tri­bu­nal za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju je bio po­li­tič­ki sud, ali je on sve­jed­no do­no­sio prav­du.”
Bio je po­li­tič­ki, ali je bio pra­ve­dan – vr­lo neo­bič­na di­jag­no­za za je­dan sud. Lo­gič­ki na istom ni­vou kao – vo­da je bi­la hlad­na, ali sve­jed­no to­pla. Ili, ka­men je bio tvrd, ali me­kan kao du­ša.
Ko­men­tar švaj­car­skog li­sta je bi­tan za­to što se ni­gdje u evrop­skoj štam­pi – onoj ko­ja isto­vre­me­no ni­je srp­ska, hr­vat­ska ili mu­sli­man­ska štam­pa – ta­ko otvo­re­no ne pri­zna­je po­li­tič­nost, a ne pra­vo, kao spi­ri­tus mo­vens Ha­škog tri­bu­na­la.
Za po­re­đe­nje, nje­mač­ki ,,Špigl’’, ,,Frank­fur­ter al­ge­maj­ne caj­tung’’ ili ,,Zi­doj­če caj­tung’’ tu kon­sta­ta­ci­ju da­ju sa­mo kao sum­nju da bi ne­ko­me to ta­ko mo­glo da iz­gle­da: „Ha­ški tri­bu­nal od­la­zi u isto­ri­ju pra­ćen kon­tro­ver­zom da je bio po­li­tič­ki.” U smi­slu, pri­ča se. Ima gla­so­va, al’ mi to ne zna­mo. Sa­mo će isto­ri­ja od­go­vo­ri­ti na to pi­ta­nje on­da kad vi­še ni­ko­ga ne­će bi­ti bri­ga šta će re­ći.
Dok kva­li­fi­ka­ci­je nje­mač­kih, pa i austrij­skih li­sto­va sa­mo ate­sti­ra­ju Tri­bu­na­lu mo­gu­ći ne­si­gu­ran sta­tus u od­no­su na funk­ci­ju ko­ju je oba­vljao, švaj­car­ski ko­men­tar po­di­že za­vje­su iz­nad nje­go­vog me­ha­ni­zma: bio je po­li­tič­ki; bio je pra­ve­dan.
Da bi se ta kon­tra­dik­ci­ja po­mi­ri­la u se­bi, ne­do­sta­je sa­mo jed­na re­če­ni­ca, ko­ju autor im­pli­cit­no pod­ra­zu­mi­je­va: bio je to pra­ve­dan sud, za­to što se po­li­ti­ka u či­jem je smi­slu on ra­dio, u vla­sti­toj re­ži­ji pro­gla­si­la pra­ved­nom. Sva­ki stu­dent pra­va ko­ji bi ta­ko ob­ja­snio su­šti­nu prav­no de­fi­ni­sa­ne prav­de bi s pra­vom pao na is­pi­tu. S ko­jim pra­vom on­da Ha­ški tri­bu­nal oče­ku­je lo­vo­rov vi­je­nac?


„KVANT­NI SKOK” KA PRAV­DI?

A da ga oče­ku­je je neo­spor­no.
„Za­slu­ge Ha­škog su­da za in­ter­na­ci­o­nal­no pra­vo su enorm­ne”, u in­ter­vjuu za ,,Doj­če ve­le’’ iz­ja­vlju­je Vol­fgang Šom­burg, su­di­ja Tri­bu­na­la u dvo­stru­koj funk­ci­ji, za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju i Ru­an­du (do 2008.)
Na­rav­no, ni­je sve sjaj­no. Šom­burg: „Ni­su svi tu­ži­o­ci i su­di­je ko­ji su u Hag sti­za­li iz či­ta­vog svi­je­ta bi­li do­volj­no kva­li­fi­ko­va­ni za taj po­sao. Pi­ta­nje je i da li je bi­lo is­prav­no ra­di­ti po an­glo­sak­son­skom pra­vu, jer je nje­go­va pri­mje­na iza­zi­va­la te­ško­će, a u sa­mom re­gi­o­nu do­vo­di­la do ne­ra­zu­mi­je­va­nja za tok su­đe­nja. Ali to su vi­še-ma­nje sa­mo sit­ni­ce kad se pred oči­ma dr­ži kraj­nji re­zul­tat: da su se ov­dje u isto­rij­skom i prav­nom no­vu­mu za­i­sta mo­gli pro­ce­su­i­ra­ti rat­ni zlo­či­ni prak­tič­no dok rat tra­je. Bio je to kvant­ni skok.”
Ukrat­ko: struč­no oso­blje ni­je uvi­jek bi­lo struč­no, pri­mi­je­nje­no pra­vo je bi­lo stra­no za dio svi­je­ta ko­me se obra­ća­lo, a rat ni­je bio za­vr­šen, ali to su vi­še-ma­nje sa­mo sit­ni­ce, po­što su na­mje­re bi­le do­bre. Eufo­rič­ni le­ar­ning-by-do­ing, spro­vo­đen po na­lo­gu po­li­ti­ke či­ji je glav­ni svje­dok pra­vič­no­sti NA­TO sa­vez.
U jed­nom je Šom­burg u pra­vu, iako ne u na­mje­ra­va­nom smi­slu – rat ko­me se su­di­lo ni­je ni mo­gao bi­ti za­vr­šen dok dje­lu­je Ha­ški tri­bu­nal. Naj­ka­sni­je od oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de hr­vat­skom ge­ne­ra­lu An­ti Go­to­vi­ni, svi s Bal­ka­na za­u­sta­vlja­ju dah uoči sva­ke no­ve od­lu­ke, zna­ju­ći da u ne­po­sred­nim re­ak­ci­ja­ma sli­je­di no­vi tur­nus in­ter­et­nič­ke mr­žnje, no­va pro­va­la oča­ja i bi­je­sa nad uni­šte­nim ži­vo­ti­ma i pro­pa­lim eg­zi­sten­ci­ja­ma.
Pro­blem Tri­bu­na­la ni­su osu­đe­ni zlo­čin­ci, već neo­su­đe­ni. Ni­ko valj­da u Sr­bi­ji ozbilj­no ne vje­ru­je da su sa Rat­kom Mla­di­ćem i Ra­do­va­nom Ka­ra­dži­ćem osu­đe­ni ne­vi­ni lju­di! Ali šta je sa oni­ma ko­ji ni­su, i to ne „sit­nim” zlo­čin­ci­ma ko­ji se po re­gi­o­nu i svi­je­tu kri­ju od ljud­ske prav­de, već oni­ma ko­ji su bi­li u ru­ka­ma Ha­škog tri­bu­na­la, go­di­na­ma spa­va­li u nje­go­vim će­li­ja­ma, je­li u nje­go­voj kan­ti­ni, zbog ko­jih je po­kre­nut glo­ma­zni fi­nan­sij­sko-prav­no-po­li­tič­ki me­ha­ni­zam, sa­slu­ša­ni svje­do­ci, pri­ku­plje­ni do­ka­zi?
Go­di­ne 2011. An­te Go­to­vi­na je do­bio za­tvor­sku ka­znu od 24 go­di­ne; po­sle žal­be 2012. je pro­gla­šen ne­vi­nim. Je­su li su se tu­ži­o­ci i su­di­je Tri­bu­na­la, go­vo­re­ći Šom­bur­go­vim rječ­ni­kom, uči­li po­slu u pr­voj ili u dru­goj in­stan­ci?
Šom­burg: „Za me­ne kao prav­ni­ka su obra­zlo­že­nja za oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de u dru­goj in­stan­ci (Šom­burg ko­men­ta­ri­še slu­ča­je­ve Go­to­vi­na i Pe­ri­šić u pa­ke­tu, prim. V. K.) pot­pu­no ne­ja­sna. Pi­tam se, ka­ko se to mo­glo do­go­di­ti? Od­go­vor ne­mam. S prav­nog sta­no­vi­šta mi je nji­ho­vo pu­šta­nje na slo­bo­du pot­pu­na za­go­net­ka.”


„NA­DAM SE DA ĆE ISTO­RI­JA DA­TI ZA PRA­VO HA­ŠKIM PRE­SU­DA­MA”

Gor­nja re­če­ni­ca je loš pre­vod iz­ja­ve nje­mač­kog su­di­je Šom­bur­ga za ,,Doj­če ve­le’’. Je­zič­ki je pre­vod ta­čan, ali smi­sao re­če­nog, sa­mo­svi­jest, dis­tan­ca pre­ma ljud­skim di­men­zi­ja­ma prav­de, mo­že se pre­ni­je­ti sa­mo opi­sno: „Na­dam se da će jed­nog da­na isto­rij­ska sli­ka o ono­me što se do­ga­đa­lo na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je bi­ti no­še­na pre­su­da­ma Ha­škog tri­bu­na­la.”
Ili: „Na­dam se da će jed­nog da­na ha­ške pre­su­de bi­ti no­sa­či sli­ke na zi­du isto­ri­je.”
Ka­ko ti “no­sa­či sli­ke” funk­ci­o­ni­šu u me­dij­skom kon­tek­stu, po­ka­zu­je ko­men­tar u švaj­car­skom li­stu ,,No­je cir­her caj­tung’’, či­je bo­gat­stvo po­li­tič­kih re­fe­ren­ci još ni­je is­cr­plje­no.
Autor, ka­ko je već na­po­me­nu­to, kon­sta­tu­je da je Tri­bu­nal po­li­tič­ki, ali pra­ve­dan; “pra­ved­nost” se za­sni­va na to­me da su Sr­bi u ve­li­koj ha­škoj sli­ci kri­vi “dvi­je tre­ći­ne”, pa je vred­no­sno, iako mo­žda ne prav­no u re­du da oni u toj raz­mje­ri bu­du i osu­đe­ni.
Ali, na­vo­di se da­lje u tek­stu, “čak i ako se sve te kva­li­fi­ka­ci­je pri­hva­te kao za­do­vo­lja­va­ju­će, osta­je iz­vje­sno da Tri­bu­nal ni­ka­da ni­je na­pu­stio zo­nu na­pe­to­sti iz­me­đu prav­de i re­al­ne po­li­ti­ke. Bez bi­ča i šar­ga­re­pi­ce Za­pa­da taj sud bi ostao be­zu­bi i pro­pa­li akt. No, i u naj­si­gur­ni­jim mo­men­ti­ma on se kre­tao uskom sta­zom na vr­hu gre­be­na, zna­ju­ći da nje­gov le­gi­ti­mi­tet pred me­đu­na­rod­nom jav­no­sti za­vi­si od po­li­tič­kog kon­sen­zu­sa, ko­ji ga je stvo­rio. On, kon­sen­zus (Ru­si su 1993. po­dr­ža­li osni­va­nje Ha­škog tri­bu­na­la, prim. V. K.), po­sto­jao je, me­đu­tim, sa­mo u od­no­su na Bo­snu. In­ter­ven­ci­ja na Ko­so­vu je bi­la zna­čaj­no kon­tro­verz­ni­ja – fak­tič­ki je NA­TO va­zdu­šnim na­pa­di­ma si­lom ot­ki­nuo ko­sov­sku pro­vin­ci­ju od srp­ske dr­žav­ne te­ri­to­ri­je. To se do­go­di­lo bez man­da­ta UN, upr­kos pro­te­sti­ma Ki­ne, Ru­si­je, kao i mno­gih dru­gih van NA­TO ali­jan­se. Na sve to, Ame­ri­kan­ci su se u po­stup­ku slu­ži­li vr­lo sum­nji­vim ar­gu­men­ti­ma: nji­ho­va tvrd­nja da se na Ko­so­vu od­vi­jao ge­no­cid po­ka­za­la se pot­pu­no neo­dr­ži­vom.”
I da­lje: “Pri­li­kom raz­ja­šnja­va­nja rat­nih zlo­či­na, me­đu­na­rod­ni upra­vi­te­lji Ko­so­vom su pot­pu­no ne­do­ra­sli si­tu­a­ci­ji – ne­kad za­to što su upla­še­ni za sta­bil­nost, ne­kad jer su otvo­re­no po­li­tič­ki pri­stra­sni. Ta ne­spo­sob­nost se pre­ni­je­la i na Ha­ški tri­bu­nal, ko­ji je, dok je rev­no­sno go­nio Sr­be, pro­pu­stio da istu pa­žnju po­klo­ni ba­rem naj­stra­šni­jim fi­gu­ra­ma ko­sov­sko-al­ban­ske sce­ne. “Go­spo­da­ri ra­ta” (War­lords), kao što je Ra­muš Ha­ra­di­naj, ni­su ni­ka­da smje­li bi­ti oslo­bo­đe­ni. A ipak je­su – za­to što me­đu­na­rod­ne tru­pe na Ko­so­vu ni­su za­šti­ti­le svje­do­ke, ni­ti bi­le sprem­ne da osi­gu­ra­va­ju is­tra­gu na li­cu mje­sta. Iz sa­mo­vo­lje i ne­kom­pe­tent­no­sti Za­pa­da na Ko­so­vu, Ru­si­ja da­nas iz­vla­či po­li­tič­ki ka­pi­tal.”


„PO­LI­TI­ZA­CI­JA TRI­BU­NA­LA JE DO­NI­JE­LA HA­OS”

Za­klju­čak ,,No­je cir­her caj­tun­ga’’: Tri­bu­nal je bio po­li­tič­ki, pra­ve­dan, ali ne­do­sle­dan; ide­o­lo­ški je bio uto­pljen u sa­mo­vo­lju i ne­kom­pe­tent­nost Za­pa­da, te se ko­mu­ni­ka­tiv­no hra­nio iz tog kor­pu­sa; u za­vr­šni­ci, nje­go­va po­li­ti­za­ci­ja je do­ni­je­la ha­os.
Ri­jet­ki su tek­sto­vi, kao ovaj u švaj­car­skom li­stu, da u toj mje­ri otva­ra­ju po­gled na vred­no­snu ma­tri­cu po ko­joj je če­tvrt vi­je­ka funk­ci­o­ni­sao Ha­ški tri­bu­nal, taj “no­sač sli­ke” u bu­du­ćoj isto­ri­ji Bal­ka­na.
Ka­ko se pri­bli­ža­vao ter­min iz­ri­ca­nja pre­su­de Rat­ku Mla­di­ću, sve su jav­ne sce­ne biv­še Ju­go­sla­vi­je auto­mat­ski za­u­ze­le po­zi­ci­ju kao pred su­dar. Zna­lo se da sli­je­di pro­va­la pri­mor­di­jal­nih ple­men­skih emo­ci­ja – da će ži­vi bo­san­ski mu­sli­ma­ni gla­som mr­tvih re­ći da do­ži­vot­na ni­je do­volj­na, da će hr­vat­ska jav­nost uvre­đe­no uz­vik­nu­ti – „a Ba­nja­lu­ci i Be­o­gra­du ni­šta?”, a da će se Srp­ki­nje i Sr­bi, oni ko­ji da­nas ima­ju 18 ili 20 go­di­na, na­ći pri­bi­je­ni na stub sra­ma kao da su zlo­či­ne u Sre­bre­ni­ci 1995. go­di­ne svo­je­ruč­no po­či­ni­li.
Ka­ko se pri­bli­ža­vao ter­min iz­ri­ca­nja pre­su­de še­sto­ri­ci ge­ne­ra­la Her­ceg-Bo­sne, krv ple­me­na je opet uza­vre­la, i to, zbog sti­ca­ja okol­no­sti – di­rekt­nog pre­no­sa sa­mo­u­bi­stva iz sud­ske dvo­ra­ne, pre­vas­hod­no na hr­vat­skoj stra­ni.
„To le­ži u ljud­skoj pri­ro­di: ni­ko ne pri­hva­ta eg­zi­sten­ci­ju rat­nih zlo­či­na­ca u svo­joj ze­mlji”, ka­že su­di­ja Šom­burg.
Ne, to le­ži na pri­ro­di Ha­škog tri­bu­na­la kao po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je za spi­ral­no ubr­za­va­nje ha­o­sa. Re­ci­mo, sa­mo je­dan pri­mjer: ni naj­ve­ća is­tra­žna akri­bi­ja Tri­bu­na­la ni­je uspje­la da do­ka­že kon­kret­nu prav­nu od­go­vor­nost slu­žbe­nog Be­o­gra­da za rat u Bo­sni i Hr­vat­skoj. Ka­ra­dži­ću i Mla­di­ću je su­đe­no kao po­je­din­ci­ma. U če­tvrt vi­je­ka svog dje­lo­va­nja, Tri­bu­nal ni­je uspio da ofor­mi prav­no ko­he­rent­ni pred­met u tom smi­slu; ne za­to što ni­je htio.
Po­sled­nja ha­ška pre­su­da di­rekt­no do­vo­di u ve­zu voj­sku Her­ceg-Bo­sne sa slu­žbe­nim Za­gre­bom i Tuđ­ma­no­vom vla­dom.
Tri­bu­nal je če­kao če­tvrt vi­je­ka da bi re­kao: Hr­vat­ska je bi­la stra­na u bo­san­skom gra­đan­skom ra­tu. Mrač­na iro­ni­ja hr­vat­ske po­zi­ci­je je da Sr­bi­ja, prav­no gle­da­no, ni­je.
Da je ta­kva pre­su­da kao ona pro­šle sri­je­de do­ni­je­ta u bi­lo ko­joj go­di­ni Tuđ­ma­no­vog ži­vo­ta, da je on op­tu­žen kao i Mi­lo­še­vić ka­sni­je, Hr­vat­ska bi, u po­li­tič­ko-mo­ral­nom smi­slu, bi­la u ne­u­po­re­di­vo bo­ljem po­lo­ža­ju ne­go što je da­nas. Su­o­či­la bi se sa vla­sti­tom ulo­gom u ra­tu, shva­ti­la bi da po­sto­je gra­ni­ce eks­klu­zi­vi­stič­kog na­ci­o­nal­nog pro­jek­ta, ra­zu­mje­la bi da Hr­va­ti ni­su ja­či od sud­bi­ne, već da, ko bi to re­kao, i za njih vri­je­de pra­vi­la kao i za sve dru­ge.
Naj­va­žni­je, to bi Hr­vat­skoj otvo­ri­lo vri­je­me i pro­stor za po­ste­pe­nu ge­ne­zu na­ci­o­nal­nog zdra­vlja, pred­u­pri­je­di­la bi se da­na­šnja si­tu­a­ci­ja u ko­joj su je, ta­ko go­lu i te­melj­no oče­ru­pa­nu od stra­ne do­ma­ćih pre­da­to­ra pr­vo­bit­ne aku­mu­la­ci­je, kao ta­o­ca za­ro­bi­li po­di­vlja­li kle­ro-usta­ški kru­go­vi.
Od Sa­na­de­ra kon­stant­no na si­la­znoj pu­ta­nji, Hr­vat­ska se od iz­bi­ja­nja afe­re s “Agro­ko­rom” neo­po­zi­vo ob­re­la u sta­nju ha­o­sa. Ha­ška pre­su­da sa­da s jav­no­sti bru­tal­no ski­da po­sled­nje pri­vi­de dru­štve­nog kon­sen­zu­sa.
Ha­ški tri­bu­nal je, u spo­rom i raz­vu­če­nom pro­ce­su, u stva­ri iz­mr­cva­rio Hr­vat­sku i za­dao joj po­sled­nji uda­rac kad je već le­ža­la na po­du. To ni­je sli­ka ko­joj ne bi tre­ba­lo da se ra­du­je ni­ko na Bal­ka­nu. A kad smo već kod sli­ka, bi­će te­ško ovog Sil­ve­stro­va (dan uoči No­ve go­di­ne) vi­dje­ti sve one uobi­ča­je­ne sli­ke bi­lo gdje kad lju­di na­zdra­vlja­ju u ve­se­lju, a isto­vre­me­no ne vi­dje­ti pred so­bom men­tal­nu sli­ku Slo­bo­da­na Pralj­ka ka­ko se u ma­ni­ru čo­vje­ka ko­ji će odr­ža­ti zdra­vi­cu di­že od sto­la i u ka­me­ru i pred zbu­nje­nim su­di­jom is­pi­ja „unu­če” s ci­ja­ni­dom.
To je na­ma naš Ha­ški tri­bu­nal dao, da ima­mo zlo­čin­ce za mu­če­ni­ke.
(Ve­sna Kne­že­vić - RTS)