-Še­zde­set­sed­mo­go­di­šnji Ob­rad Še­ku­la­rac iz bje­lo­polj­skog pri­grad­skog na­se­lja Ras­to­ka pre­ži­vio je ju­če ujed zmi­je i tro­sat­nu ko­mu. Lje­ka­ri su se za nje­gov ži­vot bo­ri­li vi­še sa­ti. Ob­ra­da je uje­la zmi­ja šar­ka dok je bio u šu­mi zva­noj Gra­di­na iz­nad Ras­to­ke, gdje je tra­žio pe­čur­ke. On pri­ča za Dan” da je u ko­mi bio vi­še od tri sa­ta i da su ga mno­gi bi­li „ot­pi­sa­li”, vje­ru­ju­ći da ne­će us­pje­ti da pre­ži­vi ujed otrov­ni­ce.
-Ka­ko sam u pen­zi­ji i ne­mam oba­ve­za, pro­še­tao sam do šu­me ko­ja je iz­nad na­šeg se­la i kre­nuo da be­rem pe­ču­r­ke li­si­čar­ke. Ni­je ni­šta slu­ti­lo ka­kav će me pro­blem za­de­si­ti. Ka­ko sam u jed­noj ru­ci no­sio pla­stič­nu ke­su i ta­man kre­nuo da ube­rem ne­ko­li­ko pe­čur­ki osje­tio sam stra­ho­vit bol u li­je­voj no­zi. Po­gle­dao sam i vi­dio ne­stva­ran pri­zor. Zmi­ja, na­kon što me je uje­la uda­lja­va­la se u šu­mu. Po­mi­slio sam u tom tre­nut­ku na naj­go­re, s ob­zi­rom na to da sam u šu­mi bio sam, ali i zbog uda­lje­no­sti pr­ve naj­bli­že ku­će – pri­ča Še­ku­la­rac, ko­ji je smje­šten na In­ten­ziv­noj nje­zi In­ter­nog odje­lje­nja Op­šte bol­ni­ce Bi­je­lo Po­lje.
Še­ku­la­rac ob­ja­šnja­va da je bio pri­se­ban.
-Vi­dio sam da mi ide krv iz ra­ne i či­ni mi se da je bi­lo vi­še uje­da. Sve­zao sam ra­nu pla­stič­nom ke­som ka­ko bih za­u­sta­vio kr­va­re­nje. Ni­je mi u tom tre­nut­ku bi­lo pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go da tr­čim, ko­li­ko su me no­ge no­si­le do naj­bli­že ku­će bra­ta od stri­ca Velj­ka, ko­ja je uda­lje­na ne­kih ki­li­o­me­tar i po. Znao sam da ako osta­nem, i one­svi­je­stim se, ne­ću osta­ti živ. U po­čet­ku sam tr­čao, a on­da sve spo­ri­je išao jer sam po­la­ko po­čeo da osje­ćam umor i vro­gla­vi­cu. I bol u no­zi se po­ve­ća­vao – pre­pri­ča­va Ob­rad.
Do­da­je da je ne­ka­ko kraj­njim na­po­ri­ma sti­gao do ku­će, na­kon če­ga se, ka­ko ka­že, vi­še ni­če­ga ni­je sje­ćao.
-Ka­žu da sam pao u ne­svi­jet, a ka­sni­je su mi re­kli da sam pu­na tri sa­ta bio u ko­mi. I da su se svi za to vri­je­me bo­ri­li za moj ži­vot. Pr­vo me je ro­đak od­ve­zao do Hit­ne po­mo­ći, a on­da su pri­sko­či­li u po­moć lje­ka­ri, in­ter­ni­sti Cvi­je­ta Se­ku­lić i Ivan Bo­žo­vić sa sa­rad­ni­ci­ma – ka­že Še­ku­larc.
Na­po­mi­nje da su se lje­ka­ri pu­na dva sa­ta bo­ri­li za nje­gov ži­vot i da se pro­bu­dio tek na­kon tri sa­ta u bo­le­snič­koj so­bi.
-Za­hva­lan sam lje­ka­ri­ma i oso­blju bol­ni­ce ko­ji su mi spa­si­li ži­vot. Imam do­sta zdrav­stve­nih pro­ble­ma. Sr­ča­ni sam bo­le­snik, pre­le­žao sam in­fa­rkt, ugra­đen mi je stent, a uz to sam še­će­raš – na­vo­di on.
Na­kon bor­be da se Še­ku­lar­cu spa­si ži­vot, dok­tor Ivan Bo­žo­vić ka­že da mu je ovo bio pr­vi slu­čaj u lje­kar­skoj prak­si da po­ma­že ne­kom od uje­da zmi­je.
-Bi­lo je baš ne­zgod­no ali smo svi, an­ga­žu­ju­ći ma­ki­smal­ne na­po­re, uz ve­li­ku te­ra­pi­ju, se­rum i an­ti­bi­o­ti­ke, uspje­li da Ob­ra­da spa­si­mo, na­kon ne­pre­kid­ne bor­be ko­ja je tra­ja­la sko­ro dva sa­ta. Sad je u sta­bil­nom sta­nju, opo­ra­vak tra­je do­bro. Pra­ti­će­mo nje­go­vo sta­nje na­red­nih da­na i upu­ti­ti ga na kuć­ni na­sta­vak li­je­če­nja – re­kao je za „Dan” Bo­žo­vić.M.N.