Ro­ža­jac Ze­ća Hon­sić ape­lo­vao je na dr­žav­ne or­ga­ne, pri­je svih na Vla­du, da mu fi­nan­sij­ski po­mog­nu ka­ko bi mo­gao da pre­hra­ni dje­cu. Na­ja­vio je da će uko­li­ko po­moć iz­o­sta­ne, bi­ti pri­nu­đen da če­tvo­ri­cu si­no­va pre­da na sta­ra­nje dr­ža­vi, u Dječ­jem do­mu „Mla­dost” u Bi­je­loj. On is­ti­če da mje­se­ci­ma „obi­ja pra­go­ve in­sti­tu­ci­ja” tra­že­ći fi­nan­sij­sku po­moć i mi­ni­mal­ni stam­be­ni pro­stor u ko­jem bi ži­vio sa su­pru­gom i si­no­vi­ma, ali je sve uza­lud. Po­ja­šnja­va da su on i su­pru­ga te­ško bo­le­sni i dje­ca su „hlje­ba želj­na” jer ne mo­gu da ra­de.
Na­vo­di i da dje­cu mje­se­ci­ma una­zad do­vo­di u Pod­go­ri­cu na li­je­če­nje zbog tra­u­ma ko­je su pre­ži­vje­li.
– Da mo­gu da ra­dim, ne bih ni­kom ni­šta tra­žio. Su­pru­ga če­ka dru­gu ope­ra­ci­ju, ja se je­dva kre­ćem jer mi se otva­ra­ju ra­ne na no­ga­ma. Pret­hod­nih da­na sam išao u vi­še in­sti­tu­ci­ja i tra­žio po­moć, pri­je sve­ga u Ro­ža­ja­ma. Ob­ja­snio sam da su mi dje­ca glad­na, da hlje­ba ne­ma­mo, ali ni­ko se ni­je sje­tio ni ke­su smo­ki­ja da im do­ne­se. Uza­lud tra­žim so­ci­jal­nu po­moć, ne da­ju mi ni­šta – po­ža­lio se Hon­sić „Da­nu”.
On is­ti­če da je Cen­tar za so­ci­jal­ni rad pri­je dvi­je go­di­ne, od­no­sno 14. de­cem­bra 2015. go­di­ne Za­štit­ni­ku ljud­skih pra­va i slo­bo­da do­sta­vio iz­ja­šnje­nje u ko­jem su na­ve­li da nji­hov struč­ni tim u kon­ti­nu­i­te­tu pra­ti Hon­si­će. Tvr­di da iako je Cen­tar za so­ci­jal­ni rad dao om­bud­sma­nu iz­ja­vu da pri­pre­ma­ju rje­ša­va­nje stam­be­nog pro­ble­ma nje­go­ve po­ro­di­ce do da­nas po tom pi­ta­nju ni­je ura­đe­no ni­šta.
– Mi vi­še ne zna­mo šta da ra­di­mo. Dvi­je go­di­ne če­ka­mo i ide­mo od in­sti­tu­ci­je do in­sti­tu­ci­je, ali bez­u­spje­šno. Ne tra­ži­mo ni­ka­kav luk­suz, sa­mo pri­sto­jan krov nad gla­vom i so­ci­jal­nu po­moć ka­ko bi­smo dje­ci mo­gli hljeb da ku­pi­mo. Je­di­no nam je pre­o­sta­lo da pre­ko me­di­ja mo­li­mo i ape­lu­je­mo na in­sti­tu­ci­je i gra­đa­ne da nas spa­sa­va­ju. Ne zbog me­ne, već zbog mo­je dje­ce – po­ru­čio je Ho­nsić.
On je u pe­tak po­ku­šao da se sa­sta­ne sa mi­ni­strom ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Ke­ma­lom Pu­ri­ši­ćem, ali ni­je uspio. Ho­nsić je sre­di­nom sep­tem­bra sa po­ro­di­com štraj­ko­vao is­pred Osnov­nog su­da u Ro­ža­ja­ma, na­kon što je ta in­sti­tu­ci­ja osu­di­la nje­go­vu su­pru­gu Sa­ne­lu na 45 da­na kuć­nog pri­tvo­ra. Hon­sić je ta­da tvr­dio da sud­stvo i po­li­ci­ja sve či­ne ka­ko bi nje­go­va po­ro­di­ca is­pa­šta­la. Sa­op­štio je i da tr­pi tor­tu­ru od po­li­cij­skih i sud­skih or­ga­na.
– U po­sled­nje tri go­di­ne mo­ja su­pru­ga i ja smo u vi­še na­vra­ta ka­žnja­va­ni od stra­ne po­li­ci­je i su­da. Tek što sam od­le­žao za­tvor­sku ka­znu, sud je mo­ju su­pru­gu Sa­ne­lu ka­znio sa 45 da­na kuć­nog pri­tvo­ra jer je, na­vod­no, tu­kla jed­nu dje­voj­či­cu iz kom­ši­lu­ka. Sud ju je u ne­ko­li­ko na­vra­ta ka­žnja­vao i zbog sva­đe. Sa­ne­la je jed­nom pri­li­kom le­ža­la u za­tvo­ru, a ka­žnja­va­na je i vi­so­kim nov­ča­nim ka­zna­ma iako ži­vi­mo u si­ro­ma­štvu jer nam je je­di­ni pri­hod mo­ja pen­zi­ja od 200 eura. Da stvar bu­de još go­ra, mo­ja su­pru­ga i ja tr­pi­mo pra­vu gol­go­tu iako smo pot­pu­no ne­vi­ni – is­pri­čao je Hon­sić.M.S.


Pro­ble­mi tra­ju go­di­na­ma

Ovo ni­je pr­vi put da Hon­si­ći tra­že po­moć i na­ja­vlju­ju da će dje­cu pre­da­ti na sta­ra­nje dr­ža­vi. Hon­si­će­va su­pru­ga Sa­ne­la po­čet­kom go­di­ne je na­ja­vlji­va­la da će če­tvo­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce osta­vi­ti na sta­ra­nje Cen­tru za so­ci­jal­ni rad ili po­li­ci­ji, s ob­zi­rom na to da zbog te­ške bo­le­sti i si­ro­ma­štva ni­je u sta­nju da se sa­ma bri­ne o nji­ma.
– Po­ku­ša­va­la sam vi­še pu­ta da dje­cu od­ve­dem u Cen­tar za so­ci­jal­ni rad, jer ni­je­sam u sta­nju da se o nji­ma sta­ram sa­ma, bez su­pru­ga ko­ji je u za­tvo­ru. Ne­spo­sob­na sam i bo­le­sna i imam ve­li­kih pro­ble­ma. Oni ne­će sa mnom u Ro­ža­je, i ka­da im to po­me­nem, tre­su se i pla­ču. Ne mo­gu ni da se li­je­čim, je­di­no mi pre­o­sta­je da umrem i naj­bo­lje bi bi­lo da me ne­ma, jer je ova­kav ži­vot ne­mo­guć – ogor­če­na je Sa­ne­la.