Pi­še: Novo Vujošević


To­mo je za­i­sta ma­e­stral­no opi­sao lik Nje­go­še­ve maj­ke Iva­ne, kao i sa­mog Nje­go­ša. Te­ško je na­ći kra­ćeg, a ubo­ji­ti­jeg i je­zgro­vi­ti­jeg tek­sta.
„Na­mr­čio se te­žak je­se­nji dan iz­nad Lov­će­na i Cr­ne Go­re, lju­di le­le­ču, že­ne ku­ka­ju, a zvo­no is­pod Or­lo­va kr­ša je­ca. I ne­vo­lja je: umro je vla­di­ka i go­spo­dar Cr­ne Go­re još vi­še: umro je naj­ve­ći čo­vjek na­ci­je. Na­rod sa svih stra­na, u cr­no za­vi­jen, do­la­zi na Ce­ti­nje. Sa po­vor­kom ko­ja do­la­zi sa Nje­gu­ša do­šli i vla­di­či­ni ro­di­te­lji: To­mo i Iva­na. Ušli u Bi­ljar­du kod mr­tvog si­na, ko­ji je le­žao u zlat­nim ode­žda­ma, sa mi­trom na gla­vi i kr­stom u ru­ci.
– Po­mo­ga vi Bog, bra­ćo Cr­no­gor­ci – ne­ka da Bog da i ovaj dan bu­de sre­ćan za Cr­nu Go­ru! – re­kao je To­mo po­lju­biv­ši krst u ru­ci svo­ga si­na i do­dao: Si­ne moj, di­ko mo­ja i sva­ko­ga tvo­ga, sud­bi­na je htje­la da do­ži­vim, da te ta­kvo­ga vi­dim! A va­i­sti­nu Bo­ži­ju, i smrt ti je li­je­pa! Sve ti pro­sto bi­lo!
– Uz To­mo­ve ri­je­či svi pri­sut­ni su po­če­li da je­ca­ju i le­le­ču, a na to je pri­stu­pi­la k si­nu Iva­na:
– Ne, ni­je to li­je­po Cr­no­gor­ci, što da­nas či­ni­te. Moj sin ni­je ro­đen da se za njim pla­če i ku­ka. Pre­sta­ni­te sa ti­jem. Za­tim se sa­gla, kle­kla na ko­lje­na i re­kla mir­no sa po­bo­žno­šću:
– Sla­va i hva­la ne­ka ti je, Bo­že, što si mi da­ro­vao ova­kvog si­na. Ja sam naj­sreć­ni­ja maj­ka na svi­je­tu. Ima­la sam ko­ga vi­đet i sa kim se po­no­siti, a sad ima­ju ko­ga vi­đe­ti i oni na ne­bu!
Po­sli­je Iva­ni­nih ri­je­či, svi pri­sut­ni su uću­ta­li, a Đor­đi­je Pe­tro­vić, pri­đe stri­cu i stri­ni, To­mu i Iva­ni, i po­lju­bi ih u ru­ku.
– Sad tek vi­dim vla­di­či­nu ve­li­či­nu! – re­če on.
– Sad ra­zu­mi­jem pje­smu Nje­go­še­ve du­še i nje­no po­ri­je­klo.” (ist,st. 69–70).
Ve­o­ma je ilu­stra­tiv­na aneg­do­ta o tur­skim na­me­ti­ma, o tur­skim ha­ra­či­ma. Tur­ci su uzi­ma­li ha­rač od bre­me­na dr­va na pod­go­rič­kom pa­za­ru. To­li­ko su bi­li bez­du­šni da su htje­li po sva­ku ci­je­nu da im sve uzmu što su do­ni­je­li na pa­zar za pro­da­ju. Ta­kav je bio i slu­čaj sa Ma­rom Pe­ri­ši­nom Mi­lo­vić.
Jed­nog pa­zar­nog da­na po­đe u Pod­go­ri­cu Ma­ra sa bre­me­nom dr­va na le­đi­ma. Če­ka­la je na li­va­da­ma da pro­da dr­va, no joj pri­je kup­ca do­đe ha­rač­li­ja:
– Daj že­no če­tvr­ti­nu;
– Ma­ra ustu­pi če­tvr­ti dio svog bre­me­na, a sa osta­lim osta­ne da če­ka kup­ca. Ma­lo je po­tra­ja­lo, a do­šli dru­gi sku­plja­či ha­ra­ča.
– Daj že­no, če­tvr­ti­nu;
– Da­la sam jed­nom, ve­li ona!
No ovi ne htje­li ni da ču­ju, već od pre­o­sta­lih dr­va od­u­ze­li opet če­tvr­ti­nu.
Usko­ro za ovi­ma do­šli tre­ći, opet za­tra­že če­tvr­ti­nu od Ma­ri­nih dr­va.
– Pla­ti­la sam već dva pu­ta taj vaš pro­kle­ti ha­rač, bra­ni­la se ona.
– Đe ti je do­kaz! Ne zna­mo mi za to – re­kli ovi – kao što bje­hu re­kli i oni ra­ni­ji. Maj­de bog­me da­ću ja va­ma do­kaz. Trg­nu­la Ma­ra iz dr­va je­dan bu­ko­vak i tre­snu Tur­či­na po gla­vi, te ovaj pad­ne sav kr­vav.
Zgra­nu­li se Tur­ci da je zbog ovo­ga na­pad­nu i ka­zne, no ne dao beg Ave­rić, već uzeo Ma­ru u za­šti­tu.
– Za­što si ga uda­ri­la br­đan­ko, upi­tao je on.
– Da imam do­kaz, Tur­či­ne, po­što mi dru­go kod vas ne po­ma­že (ist, str. 73–74).
Pri­ča je uka­za­la na hra­brost i do­vi­tlji­vost Ma­re. No, u pri­či se na­go­vje­šta­va i te­ški ži­vot na­ših že­na, ko­je su mo­ra­le iz uda­lje­nih se­la no­si­ti dr­va na le­đi­ma da bi za­ra­di­le ko­ju cr­ka­vi­cu.
(Na­sta­vi­će se)