Pi­še: Novo Vujošević


Knez Ni­ko­la Bu­la­ić je bio po­zna­ti ju­nak i do­ma­ćin iz Gra­ho­va. Imao je i kćer An­đe­li­ju na­da­le­ko ču­ve­nu po lje­po­ti i do­bro­ti. Pro­sci su se na­pro­sto utr­ki­va­li u pro­še­nju li­je­pe i sta­si­te An­đe­li­je. Kao pro­sac se na­met­nuo Adža­met-beg iz Kor­je­ni­ća.
Adža­met-beg je bio po­znat po ju­na­štvu i bo­gat­stvu u ci­je­loj Her­ce­go­vi­ni. Kad je Ni­ko­la do­bio pi­smo od Adža­me-be­ga u ko­jem pro­si nje­go­vu An­đe­li­ju, na­šao se na ve­li­kim mu­ka­ma. Ako mu ne da kćer, sli­je­di osve­ta od stra­šnog Adža­met-be­ga ko­ja mo­že bi­ti kob­no za nje­ga i nje­go­vo ple­me.
An­đe­li­ja je vi­dje­la da se njen otac mu­či oko od­go­vo­ra i od­luč­no mu re­kla: „Oče moj, ja vi­dim u ka­kvim si mu­ka­ma zbog me­ne i Adža­met-be­ga, no mu pi­ši da do­ne­se pr­sten, ali mu ka­ži da ja ne­ću po­ći za nje­ga ako ne do­ve­de vo­du kroz bo­ro­ve čun­ke od Gra­hov­ske ri­je­ke do Gra­hov­ske pi­ja­ce i ako mu ne na­pra­vi bi­sti­jer­nu (bu­nar) sa dva gr­la i ako od bu­na­ra ne od­ve­de vo­du u Ba­ru Gra­hov­sku na, Pren­ti­ća Gla­vi­cu, a za­tim ono iz­vi­še bi­sti­jer­ne ne po­dig­ne vi­so­ki svod, a nad svo­dom vi­so­ku ku­lu u ko­joj će­mo ži­vje­ti. Pod ovim uslo­vi­ma po­ći ću za nje­ga” (ist, str.24).
Sko­či­la u bu­nar
Na sve uslo­ve je Adža­met-beg pri­stao iako to An­đe­li­ja ni­je oče­ki­va­la. Sa­gra­dio je beg sve ono što mu je kao uslov po­sta­vlje­no, oku­pio je sva­to­ve i po­šao da je vo­di svo­joj ku­ći tek na­kon to­ga je do­veo u sa­gra­đe­nu ku­lu. An­đe­li­ja je za­tra­ži­la pri­je no što je od­ve­du da vi­di no­vo­sa­gra­đe­nu bi­sti­jer­nu. Že­lju su joj is­pu­ni­li. Raz­gle­da­la je bi­sti­jer­nu, a za­tim pri­šla bli­že gr­li­ma bi­sti­jer­ni i re­kla:
„Opro­sti Bo­že, ne­moj mi upi­sa­ti u gri­jeh, ja se te­bi kao či­sta Srp­ki­nja i hri­šćan­ka pre­da­jem. (ist, str.25), sko­či­la je u bi­sti­jer­nu i uda­vi­la se.
Ta­ko je An­đe­li­ja ko­ja je se­bi od­u­ze­la ži­vot ni­je htje­la da pro­mi­je­ni vje­ru i da ci­je­li ži­vot za­ro­bi sa srp­skim krv­ni­kom. Osim to­ga, An­đe­li­ja se po­ka­za­la i is­ta­kla kao um­ni i vr­hun­ski do­bro­tvor. Na­tje­ra­la je Adža­met-be­ga da sa­gra­di zna­čaj­ne objek­te ko­ji su bi­li od du­go­traj­nog zna­ča­ja za ci­je­lo Gra­ho­vo.
Pri­mam te kao svog si­na
Iso Ra­do­še­vić je umje­sto Tur­či­na Alja Ćo­ro­vi­ća ubio svog pri­ja­te­lja Vu­ka Bra­ca­no­va Bu­la­to­vi­ća. To je bi­lo ne­ho­tič­no ubi­stvo. Iso je pla­kao za Vu­kom kao za ro­đe­nim bra­tom. Haj­du­ko­vao je po go­ra­ma i pla­ni­na­ma. Gri­zla ga je sa­vjest. Ni­je mo­gao se­bi opro­sti­ti ka­ko je Vu­ka ne­ho­tič­no ubio. Od­lu­čio je da po­đe kod Vu­ko­ve maj­ke i da ona iz­vr­ši osve­tu svog si­na. Do­šao u ku­ću Vu­ko­ve maj­ke i sa kuć­nog pra­ga re­kao: „Ja sam Iso Ra­do­šev, ubi­ca tvo­ga si­na Vu­ka, ja sam u ime po­ka­ja­nja za ne­ho­tič­no ubi­stvo u mu­ka­ma pro­vo­dio tri go­di­ne da­na, pa sam do­šao kod te­be da osve­tiš svog si­na Vu­ka. Evo ti mo­ga no­ža, a evo po­kor­ne mo­je gla­ve pa je ki­daj.
Sta­ri­ca ga je čud­no­va­to po­gle­da­la i re­kla: „Ti si, Iso, ubio mog si­na, ti si za­tvo­rio moj dom za va­zda, ali ti ni­je­si ubio mog si­na no­žem no pu­škom, pa mi daj pu­šku da te ubi­jem.
Iso je iz­va­dio pu­šku i dao ba­bi. Ona je pu­šku uze­la, otvo­ri­la vra­ta od ku­će i re­kla mu: izi­di pred ku­ću da te ubi­jem. Iso je iza­šao, a za njim i ona; sta­la je po­red ku­će, di­gla pu­šku u vis i pu­ca­la pre­ko Iso­ve gla­ve uz­vi­ku­ju­ći: o čuj i po­čuj ko je Rov­ča­nin da se zna, da je kod me­ne do­šao na Bad­nje ve­če ubi­ca mog si­na Vu­ka, Iso Ra­do­šev; do­šao je na Bo­žić i ja­vlja; Mir Bo­ži, Hri­stos se ro­di. Ja se sa Isom iz­mi­rih i pri­mih ga kao svog si­na. To da se zna i da svi vi gle­da­te Isa kao bra­ta (ist, str. 43-44). Ovaj pod­vig uz­vi­še­ne maj­ke za­slu­žu­je sva­ko po­što­va­nje. Uspje­la je da po­ti­sne ve­li­ki bol za svo­jim si­nom da opro­sti ubi­ci i da ga li­ši te­ške gri­že sa­vje­sti.
(Na­sta­vi­će se)