Pi­še: Novo Vujošević


Ova pri­ča je po mno­go če­mu oso­be­na, spe­ci­fič­na, ka­ko po sa­dr­ža­ju ta­ko po sti­lu i kom­po­zi­ci­ji. Za­slu­žu­je da bu­de u cje­lo­sti pre­zen­ti­ra­na.
Vu­kić Po­pov, je­dan od naj­ve­ćih ju­na­ka svo­ga vre­me­na i vo­đa ple­me­na Ku­ča, ože­njen bje­še Du­njom, ćer­kom voj­vo­de Ili­je Pi­le­ti­ća.
Du­nja je bi­la li­je­pa, i dok je Vu­kić ži­vio u ne­ku ru­ku sa­mo­volj­no, kao vla­dar, do­kle je ona bi­la pr­va do­ma­ći­ca, a uz to go­sto­lju­bi­va i pra­va si­ro­tinj­ska maj­ka. Sreć­na što mo­že da uči­ni i sva­ko­me otvo­ri dom svo­ga gla­sov­nog mu­ža, ali se poč­ne osje­ća­ti ne­sreć­nom što joj Bog ne da­de od sr­ca po­ro­da. Ovo je po­taj­no mu­či­lo, jer je sma­tra­la da je zbog nje mo­žda, Vu­kić ne­sre­ćan. I ta mi­sao da od naj­bo­ljeg Ku­ča ne­će osta­ti ni­ka­kav po­rod, sve vi­še joj je sme­ta­la i ni­je joj da­va­la mi­ra.
Jed­nog da­na si­šla Du­nja u Pod­go­ri­cu da ne­što po­tr­gu­je za ku­ćev­ne po­tre­be. U po­vrat­ku iz va­ro­ši upu­ti se sa njom ne­ka li­je­pa i sta­si­ta dje­voj­ka. Us­put su njih dvi­je raz­go­va­ra­le o ra­znim do­ma­ćim stva­ri­ma, o ku­ći i pla­ni­ni, o bor­ba­ma i ne­vo­lja­ma, o sta­rim i mla­dim. Du­nji se do­pa­de mla­da sa­put­ni­ca, pi­ta je ka­ko se zo­ve i od či­je je po­ro­di­ce, pa će od­jed­nom.
– A bi­li se ti, đe­voj­ko, uda­la?
– A da ko­ja to đe­voj­ka, ko­ja se ne bi uda­la ako na­đe zgod­nu pri­li­ku? – od­go­vo­ri ona smi­ju­ći se.
Du­nja za­sta­la na po­či­va­lu iz­nad Bi­o­ča, a za­tim se okre­ne dje­voj­ci:
– Bi li uze­la Vu­ki­ća Po­po­va?
Dje­voj­ka je po­gle­da za­ču­đe­no:
– Ta­ko ti Bo­ga šta zbo­riš?
– To đe­voj­ko, to; bi li ti uze­la Vu­ki­ća Po­po­va?
Dje­voj­ka je po­gled za­ču­đen:
– Ja, bog­me, mi­slim da ne­ma te ko­ja ne bi uze­la ta­ko gla­so­vi­tog čo­vje­ka i pr­vo­ga ju­na­ka u Ku­če. No, on je, jad­na dav­no ože­njen.
– Znam ja di­je­te mo­je – do­da­de na to Du­nja. Znam da je ože­njen. Ja sam nje­go­va že­na, ali on tre­ba da se ože­ni dru­gom že­nom, pa te za­to i pi­tam, jer mi se do­pa­daš.
– Cr­na! Ka­ko mo­žeš da to zbo­riš – ču­di­la se dje­voj­ka.
– Ta­ko, i aj­de­mo – re­če Du­nja, i uze dje­voj­ku za ru­ku.
Do­šli su za­jed­no Du­nji­noj ku­ći i na­šli Vu­ki­ća gdje sje­di i pu­ši po­red og­nji­šta.
– Po­ma­že ti Bog Vu­ki­ću, i ne­ka ti je sreć­na že­na – po­zdra­vi se Du­nja sa svo­jim mu­žem, i po­ka­za ru­kom na mla­du dje­voj­ku, ko­ja je sti­dlji­vo sta­ja­la po­red nje.
– Že­no, što je te­bi? – pi­tao Vu­kić.
– Evo ti, Vu­ki­ću, do­ve­la sam ti no­vu že­nu.
– Je­si li ti pri se­bi ? Ka­kva že­na, kad si ti mo­ja že­na.
– Je­sam, je­sam – pri se­bi, ali od da­nas će ta­ko da bu­de. Ne­ću da se uga­si og­nji­šte Vu­ki­ća Po­po­va, i za­to ti ja osta­jem kuć­na do­ma­ći­ca i se­stra, a ova mla­da đe­voj­ka ne­ka ti je že­na. I nek vi je sa sre­ćom.
– Ali znaš li ti Du­nja, da na­ša vje­ra to ne do­pu­šta – po­čeo Vu­kić.
– Ako vje­ra ne do­pu­šta, do­pu­štam ja, i ja mi­slim da će ve i Bog bla­go­slo­vi­ti. Kad ve ja bla­go­go­si­ljam – na­sta­vi Du­nja.
Za­tim je zgra­bi­la pu­šku, iz­i­šla pred vra­ta i opa­li­la uz­vi­ku­ju­ći:
– Ho­di­te bra­ćo da če­sti­ta­te že­nu Vu­ki­ću Po­po­vu!
I ta­ko je i bi­lo. Vu­kić je uzeo li­je­pu mla­du dje­voj­ku, vjen­čao se sa njom, i iz tog bra­ka ro­dio se Vu­ki­ću sin Stje­pan, ko­ji je uži­vao glas jed­nog od bi­ra­nih Ku­ča.
Du­nja je, kao što je re­kla, osta­la u Vu­ki­će­vom do­mu (ist, str. 45-47).
Sko­ro isti slu­čaj se do­go­dio u To­mo­vom rod­nom se­lu i to se­dam­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka.
Be­lja, pr­va že­na Za­ri­je Mir­ko­va Ni­ko­če­vi­ća, ože­ni­la je su­pru­ga Za­ri­ju sa dru­gom že­nom. Za­ri­ja je ta­da imao pre­ko se­dam­de­set go­di­na. Dru­ga Za­ri­ji­na že­na ro­di­la je tri kće­ri i Za­ri­ji obez­bi­je­di­la po­tom­stvo. Za­ri­ja, Be­lja i nje­go­va dru­ga že­na sa dje­com, ži­vje­li su za­jed­no sreć­no i za­do­volj­no.(Kraj)