PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


U ma­na­sti­ru Ostro­gu 18. ok­to­bra 1943. go­di­ne de­sio se zlo­čin u ko­me je od sta­ne ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­skog ru­ko­vod­stva za Cr­nu Go­ru stri­je­ljan štab Ju­go­slo­ven­ske voj­ske u otadž­bi­ni za Cr­nu Go­ru,. Na­i­me, pri­li­kom vi­še­dnev­ne op­sa­de ma­na­sti­ra u ko­me se na­la­zio štab JVuO, ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­sko vođ­stvo na če­lu sa Bla­žom Jo­va­no­vi­ćem im je ga­ran­to­va­lo slo­bo­du, ako se pre­da­ju. Đe­ne­ral Bla­žo Đu­ka­no­vić sa još dva­de­set tro­ji­com iz svo­ga šta­ba su na pre­va­ru stri­je­lja­ni, a pu­kov­nik Ba­jo Sta­ni­šić, dva nje­go­va bra­ta od stri­ca i ro­đak ni­je­su po­vje­ro­va­li ko­mu­ni­sti­ma pa su, na­la­ze­ći se u bez­iz­la­znoj si­tu­a­ci­ji, se­bi pre­su­di­li. Pet go­di­na po­sli­je nji­ho­vog stri­je­lja­nja 1948. go­di­ne nad ko­sti­ma da­ve­set če­tvo­ri­ce stri­je­lja­nih iz­gra­đe­ni su nu­žni­ci, što pred­sta­vlja sve­to­gr­đe i van­da­li­zam. U bli­zi­ni tih stra­ti­šta bi­le su na­pra­vlje­ne ba­ra­ke za sta­no­va­nje usled po­tre­be grad­nje pru­ge, pa su po­je­di­ni u re­vo­lu­ci­o­nar­no-ide­o­lo­škom za­no­su, slje­pi­lu i mr­žnji pre­ma tzv. na­rod­nim ne­pri­ja­te­lji­ma na­pra­vi­li ta­kav blas­fe­mič­ni čin. O to­me po­sto­ji svje­do­če­nje igu­ma­na ma­na­sti­ra Ostro­ga ar­hi­man­dri­ta Le­on­ti­ja Mi­tro­vi­ća, ko­ji tra­ži od mi­tro­po­li­je Cr­no­gor­sko-pri­mor­ske da uti­če da se nu­žni­ci uklo­ne i da se sve do­ve­de u pre­đa­šnje sta­nje, „jer ni­je li­je­po ni ugled­no za dr­ža­vu i cr­kvu da na­rod i da­lje po­sma­tra uči­nje­nu pr­ljav­šti­nu ko­ja ni­je mo­ra­la da se iz­vr­ši”.
U to­ku lje­ta 1945. go­di­ne ko­mu­ni­sti su oskr­na­vi­li grob pu­kov­ni­ka Ba­ja Sta­ni­ši­ća, ko­ji je bio sa­hra­njen is­pod Gor­njeg ma­na­sti­ra Ostrog, ta­ko što su ras­ko­pa­li nje­gov grob, a nje­go­ve ko­sti ba­ca­li u škri­pu iz­vi­še ma­na­sti­ra. To su ura­di­li za­to što je ve­li­ki broj lju­di po­ho­dio nje­gov grob, pa­lio svi­je­će i oda­vao mu po­što­va­nje. Mo­na­si su neo­pa­že­no pra­ti­li „no­si­o­ce gro­ba”, a po­tom ko­sti sa­ku­pi­li i u taj­no­sti sa­hra­ni­li. Ta­ko­đe, u ma­na­sti­ru je po­sli­je ra­ta bi­la po­sta­vlje­na i ud­ba­ška po­sta­ja, oda­kle se kon­tro­li­sao ži­vot u nje­mu.
Upra­vi­telj ma­na­sti­ra Ostrog bio je do 1952. go­di­ne ar­hi­man­drit Le­on­ti­je Mi­tro­vić. Te go­di­ne je po na­lo­gu dr­žav­no-par­tij­skih vla­sti uhap­šen, za­jed­no sa igu­ma­nom Ge­ra­si­mom Če­ču­rem i je­ro­mo­na­hom Se­ra­fi­mom Ka­ši­ćem, za­to što ni­je­su htje­li da ra­de po di­rek­ti­va­ma KPJ. Ar­hi­man­drit Le­on­ti­je je osu­đen na dvi­je go­di­ne, igu­man Ge­ra­sim na go­di­nu, a je­ro­mo­nah Se­ra­fim na se­dam mje­se­ci. Za­tvor­sku ka­znu iz­dr­ža­li su u za­tvo­ru Bog­da­nov kraj na Ce­ti­nju. Umje­sto ar­hi­man­dri­ta Le­on­ti­ja Mi­tro­vi­ća, te 1952. go­di­ne, igu­man ma­na­sti­ra Ostrog po­sta­je Lu­ki­jan Ze­če­vić iz Ba­nja­na. On na tom mje­stu osta­je sve do 1967. go­di­ne. Na nje­go­vo mje­sto upra­vi­te­lja ma­na­sti­ra do­la­zi igu­man Se­ra­fim, ko­ji ka­sni­je po­sta­je i ar­hi­man­drit. On je pu­no ura­dio za ma­na­stir Ostrog, sve do upo­ko­je­nja 1991. go­di­ne. Od do­la­ska na če­lo Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske mi­tro­po­li­ta dr Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, ona po­či­nje da ži­vi svo­jim pu­nim du­hov­nim ži­vo­tom. Za to vri­je­me ob­no­vljen je ve­li­ki broj ma­na­sti­ra i cr­ka­va (ko­ji su za vri­je­me ko­mu­ni­stič­ke vla­da­vi­ne bi­li za­pu­šte­ni), kao i sa­gra­đe­no no­vih. Ta­ko je i ma­na­stir Ostrog do­ži­vio no­vi sjaj, s tim da je sa­ču­va­na nje­go­va auten­tič­nost. To­me su do­pri­ni­je­li i na­sto­ja­te­lji ma­na­sti­ra Ostro­ga ko­ji su po­sled­nje dvi­je i po de­ce­ni­je nji­me upra­vlja­li i to: La­zar Adžić, Jo­van Pu­rić i Pa­vle Ra­du­si­no­vić.
I sa­o­bra­ćaj­ne ve­ze sa ma­na­sti­rom Ostro­gom su znat­no po­bolj­ša­ne. To se na­ro­či­to od­no­si na to da je iz­gra­đen no­vi ma­gi­stral­ni put ko­ji po­ve­zu­je ma­na­sti­re Ždre­ba­o­nik i Ostrog, a ko­je­ga je kra­jem de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ini­ci­rao ta­da­šnji pred­sjed­nik Op­šti­ne Da­ni­lov­grad Mi­lo­rad Ka­dić. I sta­ri put od Bo­ge­ti­ća do Ostro­ga je re­no­vi­ran i pro­ši­ren, što upot­pu­nja­va do­bre sa­o­bra­ćaj­ne ko­mu­ni­ka­ci­je za broj­ne vjer­ni­ke ko­ji po­ho­de ma­na­stir Ostrog.
I umje­sto da je ko­nač­no do­šlo vri­je­me da ma­na­stir Ostrog ži­vi svo­jim mir­nim du­hov­nim ži­vo­tom za bla­go­dat, do­bro i na­pre­dak na­ro­da i nje­go­ve cr­kve, po­no­vo se ja­vlja­ju vla­sto­dr­žač­ki „du­še­bri­žni­ci” ko­ji pod pla­štom na­vod­ne bri­ge za cr­kvu, že­le da ih po­dr­ža­ve i pod­ve­du pod svo­ju kon­tro­lu i pro­jek­tu­ju po svo­jim ide­o­lo­škim blas­fe­mič­kim za­mi­sli­ma. Da ‘đa­vo ne­ma mi­ra’ pri­mjer je i ha­ran­ga ko­ju vlast u Cr­noj Go­ri, ma­mon­skom po­hle­pom oda­pi­nje na­ro­či­to pre­ma ma­na­sti­ru Ostrog, že­le­ći po­sred­no i nje­ga da upreg­ne u svo­je tran­zi­ci­o­ne to­ko­ve, za­bo­ra­vlja­ju­ći da je Sv. Va­si­li­je na­ša za­kle­tva, du­hov­na pot­po­ra i sve­ti­o­nik, ko­ji ni moć­na tur­ska ca­re­vi­na ni­je mo­gla osvo­ji­ti, a ka­mo­li ne­ki do­ma­ći umi­šlje­ni ca­re­vi ko­ji že­le da stvo­re svo­ju “dr­žav­nu cr­kvu”, ko­ja bi, Bo­že opro­sti, i njih po­sve­ti­la.
Ma­na­stir Ostrog je ču­de­si­ma Sv. Va­si­li­ja pre­bro­dio mno­go ve­ća is­ku­še­nja od ovih da­na­šnjih, za do­bro­bit mi­li­o­na vjer­ni­ka, ko­ji cje­li­va­ju­ći kov­čeg sa sve­tim mo­šti­ma Sv. Va­si­li­ja do­bi­ja­ju du­hov­nu sna­gu, na­pre­dak ili ozdra­vlje­nje. Za vječ­nost.(KRAJ)