Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ

O raz­lo­zi­ma ostav­ki na du­žnost, je­dan od nje­nih pod­no­si­la­ca uči­telj Sa­vo Jo­vo­vić is­ti­če: „Pri­mio sam se vr­ši­ti du­žnost na­rod­nog uči­te­lja pod upra­vom će­sar­skih i kra­ljev­skih vla­sti, vje­ru­ju­ći da će biv­ši pro­gram osnov­nih ško­la osta­ti da­lje. Na­red­bom iz na­sta­ve iz­ba­cu­je se ći­ri­li­ca, srp­ska isto­ri­ja i pje­va­nje na­ci­o­nal­nih pje­sa­ma. Ći­ri­li­com su is­pi­sa­ni svi kul­tur­ni tra­go­vi na­šeg na­ro­da, a ne pre­da­va­ti na­ci­o­nal­nu isto­ri­ju zna­či­lo bi od­re­ći se pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti. Čast mi je iz­vi­je­sti­ti ko­man­du da sa ovim pod­no­sim ostav­ku na do­sa­da­šnju du­žnost.” Na­i­me, 14 bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja i tri prav­ni­ka, ko­ji su ih po­dr­ža­li oda­ni svo­joj pra­vo­slav­noj, srp­skoj, sve­to­sav­skoj vje­ri, Srp­stvu, tra­di­ci­ji, za­vje­tu svo­jih pre­da­ka, kao i do­sled­ni po­zi­vu srp­skog uči­te­lja, pod­ni­je­li su ostav­ke na do­ta­da­šnju du­žnost. De­se­tak da­na od pr­vih ostav­ki još 11 bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja, iz istih raz­lo­ga, ta­ko­đe, pod­no­se ostav­ke oku­pa­tor­skim vla­sti­ma na du­žno­sti uči­te­lja. U usa­gla­še­nom tek­stu ostav­ki bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja austro­u­gar­skom oku­pa­to­ru is­ti­če se: „ĆI­RI­LI­CA JE SRP­SKA ISTO­RI­JA – AR­TE­RI­JA, AOR­TA SRP­SKOG NA­CI­O­NA­LI­ZMA, A MI SMO SPREM­NI SA­MO DA BU­DE­MO SRP­SKI UČI­TE­LjI I NE­ĆE­MO DA BU­DE­MO ANA­CI­O­NAL­NI... DA BI­SMO OSTA­LI DO­SLED­NI PO­ZI­VU SRP­SKOG UČI­TE­LjA U CR­NOJ GO­RI, ČAST NAM JE IZ­VI­JE­STI­TI KO­MAN­DU DA SA OVIM POD­NO­SI­MO OSTAV­KU NA DO­SA­DA­ŠNjU DU­ŽNOST”.
I za austro­u­gar­skog oku­pa­to­ra po­bu­na bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja ni­je ima­la sa­mo lo­kal­ni zna­čaj, pa je za­to nji­hov okru­žni ko­man­dant iz Pod­go­ri­ce do­šao u Da­ni­lov­grad da pri­mo­ra uči­te­lje na po­slu­šnost. On ih je sve po­zvao na raz­go­vor i po­nu­dio im da po­vu­ku ostav­ke i da se vra­te na po­sao, što su oni od­bi­li. Ka­da je uvi­dio da ih na to ne mo­že pri­mo­ra­ti ubje­đi­va­njem, za­pri­je­tio im je ri­je­či­ma: „Ako ho­će­te, ho­će­te, a i ako ne­će­te – ho­će­te!” Na­kon ne­ko­li­ko da­na po­hap­si­li su sve po­bu­nje­ne uči­te­lje i spro­ve­li ih u ko­man­du u Da­ni­lov­grad, a oda­tle ih je če­ta austro­u­gar­skih voj­ni­ka pje­ške od­ve­la za Pod­go­ri­cu. Na­ve­šće­mo ča­sni gest sta­rog pro­fe­so­ra Mir­ka Dra­go­vi­ća ko­ji ih je sa­če­kao ka­da su spro­vo­đe­ni kroz va­roš. On je išao po­red njih, dok su se mno­gi ko­ji su ih po­zna­va­li skla­nja­li, on ih je hra­brio i oda­vao im po­što­va­nje, i pri ra­stan­ku od njih kroz su­ze je pro­go­vo­rio – „E, jad­na de­co mo­ja”, či­me je iz­ra­ža­vao bo­ja­zan i žal da će bi­ti mu­če­ni i ubi­je­ni. Uči­te­lje su za­tvo­ri­li u ve­li­ku sa­lu pr­vog spra­ta ka­sar­ne gar­ni­zo­na, gdje su mo­gli da spa­va­ju sa­mo na go­lom be­to­nu bez po­stelj­nih stva­ri. Na­kon iz­vje­snog vre­me­na „kao znak do­bre vo­lje” do­zvo­li­li su im da se sa­mi mo­ra­ju po­sta­ra­ju da na­ba­ve po­ste­lji­nu i dru­ge stva­ri. Nad nji­ma su bi­le ja­ke mje­re obez­bje­đe­nja, ka­ko u sa­li u ko­joj su bi­li smje­šte­ni, ta­ko i is­pred i oko pro­sto­ri­je. Austro­u­gar­ske vla­sti su pro­tiv uči­te­lja pri­pre­ma­le op­tu­žni­cu u te­žnji da do­ka­žu da su se oni do­go­va­ra­li oko pod­no­še­nja ostav­ke, či­me bi se to dje­lo kva­li­fi­ko­va­lo kao za­vje­ra. Ne­ki od uči­te­lja ko­ji ni­je­su pod­ni­je­li ostav­ke svje­do­či­li su pro­tiv po­bu­nje­nih uči­te­lja, pa su zbog to­ga ne­ko­rekt­nog ge­sta od­go­va­ra­li po­sli­je ra­ta. Pred­sjed­nik su­da ko­ji je vo­dio pro­ces pro­tiv bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja bio je Čeh, a isled­nik Hr­vat i oni su se ko­rekt­no od­no­si­li pre­ma nji­ma. Na pi­ta­nje isled­ni­ka uči­te­lju Jak­ši Bra­jo­vi­ću za­što ne­će da pri­hva­te škol­ski pro­gram jer se po nje­mu pre­da­je i u hr­vat­skim ško­la­ma, on mu je od­go­vo­rio: „Vi ste pri­hva­ti­li taj pro­gram jer ste ro­bo­vi. Mi ni­je­smo ro­bo­vi, mi smo oku­pi­ra­na ze­mlja”, alu­di­ra­ju­ći ti­me da oni ne pri­sta­ju da bu­du ro­bo­vi, jer ne pri­zna­ju oku­pa­ci­ju i da će za slo­bo­du da se bo­re. Da­lje je uči­telj Bra­jo­vić re­kao isled­ni­ku da nje­go­vi Hr­va­ti ne dr­že do se­be i do­sto­jan­stva svo­je ze­mlje i na­ro­da, jer su oni pri­sta­li da se u nji­ho­vim ško­la­ma uči po oku­pa­tor­skim pro­gra­mi­ma, pri če­mu ne­ma ni po­me­na o hr­vat­skim zna­me­ni­tim lič­no­sti­ma, već o tu­đin­skim, austro­u­gar­skim: „Vi da ste slo­bod­ni, u va­šim či­tan­ka­ma bi­le bi pje­sme o va­šim ve­li­ka­ni­ma: Štro­sma­je­ru, Zrinj­skom, Fran­ko­pa­nu, Ma­ti­ji Gup­cu i dru­gi­ma, a ne o austrij­skim nad­voj­vo­da­ma i voj­vo­da­ma Hab­zbur­škim”.
Ka­ko se su­di­lo po cr­no­gor­skim za­ko­ni­ma, bje­lo­pa­vlić­ke uči­te­lje je ovaj sud oslo­bo­dio i pre­dao je slu­čaj u nad­le­žnost ci­vil­nog ko­me­sa­ri­ja­ta, umje­sto do­ta­da­šnjeg voj­nog. Ci­vil­ni ko­me­sar ko­ji im je su­dio, ta­ko­đe je bio Čeh, a pre­zi­vao se Sla­vik. Ovaj su­di­ja je bio svje­stan da pro­tiv uči­te­lja ne mo­že na­ći ni­ka­kve no­ve do­ka­ze, pa je po­ku­šao da ih na­go­vo­ri da pro­mi­je­ne od­lu­ku i od­u­sta­nu od ostav­ki, obe­ća­va­ju­ći im po­vra­tak na slu­žbu i dru­ge pri­na­dle­žno­sti. Uči­te­lji ko­ji su bi­li za­tvo­re­ni u zgra­di voj­ne ka­sa­r­ne, ni­je­su na to pri­sta­li, već su ko­ri­sti­li sva­ku pri­li­ku da im pr­ko­se. Ka­da su austo­u­ga­r­ske vla­sti, sla­ve­ći uspje­he svo­je voj­ske na ra­ti­šti­ma, u čast to­ga htje­li da po­ča­ste bje­lo­pa­vlić­ke uči­te­lje ko­la­či­ma i ra­ki­jom, oni su to od­bi­li da pri­me, uz obra­zlo­že­nje – „Va­še ve­se­lje je na­ša ža­lost. Ne mo­že­mo da pri­mi­mo”. Uz to su im uči­te­lji u svim raz­go­vo­ri­ma tvr­di­li da će An­tan­ta po­bi­je­di­ti Cen­tral­ne si­le. Dok su uči­te­lji još bi­li za­tvo­re­ni u ka­sar­ni, umro je bio austro­u­gar­ski car Fra­njo Jo­sif, a na zgra­di su bi­le is­tak­nu­te ve­li­ke cr­ne za­sta­ve. Ka­da je nji­ho­va voj­ska zbog to­ga bi­la po­stro­je­na da ide na mi­su, za­tvo­re­ni uči­te­lji su pr­ko­se­ći to­me za­pje­va­li cr­no­gor­sku, pa sr­bi­jan­sku, a po­tom i hr­vat­sku i na kra­ju slo­ve­nač­ku him­nu, do­ka­zu­ju­ći ti­me da su nji­hov po­nos i čast ja­či od stra­ha i ku­ka­vič­lu­ka.
(Na­sta­vi­će se)