PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ma­na­stir­ski iza­sla­ni­ci iz ju­go­i­stoč­ne Evro­pe mo­ra­li su da pre­đu ogrom­na ra­sto­ja­nja da bi do­šli do ca­re­vih da­ro­va. Du­gi put iz srp­skih ze­ma­lja do Ru­si­je pro­la­zio je te­ri­to­ri­ja­ma tu­đih dr­ža­va. Ako se išlo kop­nom, mo­ra­li su da pro­đu kroz Austri­ju, Ma­đar­sku, Nje­mač­ku, Polj­sku i Vla­šku oblast na gra­ni­ci sa Ukra­ji­nom. Do­la­zi­li su i Sre­do­zem­nim mo­rem pre­ko Grč­ke, ko­ju su bi­li oku­pi­ra­li Tur­ci, pro­la­ze­ći kroz mo­re­u­ze, ko­je je kon­tro­li­sa­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja, a on­da Cr­nim mo­rem do Kri­ma, ko­ji je bio pod vla­šću ta­tar­skih ha­no­va. Pu­to­va­lo se po ne­ko­li­ko mje­se­ci, a po­ne­kad i pu­nu go­di­nu. Put je bio na­po­ran i pun opa­sno­sti. Zah­ti­je­vao je od srp­skih put­ni­ka fi­zič­ku iz­dr­žlji­vost, ve­li­ku hra­brost, ne­po­ko­le­blji­vost i do­vi­tlji­vost. Ve­o­ma če­sto su ho­do­ča­sni­ci bi­li na­pa­da­ni od raz­boj­ni­ka, a po­seb­no od tur­skih voj­nih če­ta i za­to ni­je­su svi uspi­je­va­li da stig­nu do Mo­skve. Ne­ki su se vra­ća­li ku­ći, ne­ke su za­ro­blja­va­li, a ne­ki su osta­vlja­li svoj ži­vot u tu­đi­ni. Ali, ve­ći­na se spa­sa­va­la, za­hva­lju­ju­ći Bož­joj po­mo­ći i mo­li­tva­ma sve­tim za­štit­ni­ci­ma i spa­si­te­lji­ma. O sve­mu ovo­me pi­še u dra­ma­tič­nim opi­si­ma ra­znih do­ga­đa­ja i jar­ko osvi­je­tlje­nim de­ta­lji­ma sa tih pu­to­va­nja, ko­ji se na­la­ze u knji­zi Upra­ve za ino­stra­ne po­slo­ve.
Srp­ski put­ni­ci su se oku­plja­li u Ki­je­vu, za­tim su na­sta­vlja­li put do Pri­lu­ke i kao ne­ka­da u sta­ra vre­me­na pra­vi­li pre­dah kod Gu­stin­skog ma­na­sti­ra, a oda­tle od­la­zi­li do Pu­ti­vlja i ta­ko sti­za­li do ru­ske gra­ni­ce, gdje su ih sa­če­ki­va­le voj­ne star­je­ši­ne. U XVI vi­je­ku, po­sli­je stva­ra­nja het­man­ske vla­sti u Ma­lo­ru­si­ji, srp­ski put­ni­ci su pu­to­va­li pre­ko Ki­je­va i Ba­tu­ri­na, gdje su mo­ra­li da do­bi­ju pro­pu­sni­cu od het­ma­na. Po­čet­kom XVI­II vi­je­ka, sa stva­ra­njem Ki­jev­ske gu­ber­ni­je, Sevsk je po­stao po­gra­nič­ni grad sa Ru­si­jom, gdje su do­bi­ja­li pro­pu­sni­ce od ki­jev­skog gu­ber­na­to­ra.
U pri­hva­ti­li­štu, gdje su bi­li smje­šte­ni ho­do­ča­sni­ci, voj­ne star­je­ši­ne i či­nov­ni­ci su is­pi­ti­va­li i pro­vje­ra­va­li srp­ske sve­šte­ni­ke, iz ko­jih su ma­na­sti­ra do­šli, ku­da su do­šli i šta su vi­dje­li to­kom pu­to­va­nja u tu­đim ze­mlja­ma, ka­kve pi­sme­ne po­ru­ke no­se, ima­ju li odo­bre­nje o sa­gla­sno­sti ru­skog ca­ra za da­lji pro­la­zak do Mo­skve, ka­kve po­klo­ne no­se sa so­bom, a ta­ko­đe, pi­ta­li su pri­do­šle Sr­be o voj­no-po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji na po­gra­nič­nim te­ri­to­ri­ja­ma sa Ru­si­jom. Srp­ski put­ni­ci­ma je bi­lo za­do­volj­stvo da igra­ju ulo­gu „slo­ven­skih oba­ve­šta­ja­ca“ za Ru­si­ju. Da­va­li su im va­žna oba­vje­šte­nja o na­mje­ra­ma za­jed­nič­kog im voj­nog ne­pri­ja­te­lja, tj. o Oto­man­skoj im­pe­ri­ji i Krim­skom han­stvu, o bro­ju i po­kre­ti­ma nji­ho­vih voj­nih sna­ga, oba­vje­šta­va­li su ih o pri­pre­ma­ma za po­kre­te i mar­še­ve nji­ho­vih ar­mi­ja, a ta­ko­đe i o po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji u evrop­skim dr­ža­va­ma.
Na gra­ni­ci, če­ka­ju­ći slu­žbe­nu pro­pu­sni­cu od ru­skih vla­sti za od­la­zak u Mo­skvu, put­ni­ci su ko­ri­sti­li mo­guć­nost da od­mo­re, bi­li su smje­šte­ni, do­bi­ja­li su cje­lo­dnev­ni obrok i osta­lo što je bi­lo neo­p­hod­no i sve je išlo na ra­čun dr­ža­ve. Za vri­je­me vla­da­vi­ne Pe­tra Ve­li­kog, mo­na­si iz srp­skih ma­na­sti­ra su se za­dr­ža­va­li u Sev­sku i po ne­ko­li­ko sed­mi­ca ili mje­se­ci, če­ka­ju­ći od­go­vor iz Mo­skve.
Čim bi na gra­ni­ci do­bi­li pro­pu­sni­cu, po­ka­zav­ši je lo­kal­nom star­je­ši­ni ili ka­sni­je za­stup­ni­ku gu­ber­na­to­ra, put­ni­ci­ma je bio odo­bren pro­la­zak za Mo­skvu „bez da­ljeg za­dr­ža­va­nja“, a on­da su do­bi­ja­li ta­lji­ge sa ko­či­ja­šem do Mo­skve (ta­lji­ge su bi­le to­li­ko ve­li­ke da su na nji­ma mo­gli da po­ve­zu sve stva­ri go­sti­ju) i u prat­nju je išao po­li­cij­ski ofi­cir. On je bio vo­dič i ču­var srp­skih sve­šte­ni­ka. U sta­ra vre­me­na pra­ti­lac je bio ne­ko od bo­ljar­ske dje­ce, a u vri­je­me Pe­tra Ve­li­kog vo­dič je bio voj­nik. Od sred­sta­va po­gra­nič­nog voj­vod­stva, a ka­sni­je i od gu­ber­ni­je, go­sti­ma su da­va­li „iz­dr­ža­va­nje“ na osno­vu nji­ho­vog sta­tu­sa u cr­kve­noj hi­je­rar­hi­ji. U dav­na vre­me­na u pro­pu­sni­ci su bi­le na­zna­če­ne ko­li­či­ne hra­ne, a ka­sni­je u XVI­II vi­je­ku bi­le su in­struk­ci­je za nov­ča­nu na­kna­du cr­kve­nim li­ci­ma pre­ma od­go­va­ra­ju­ćem ran­gu i u upu­stvu je pi­sa­lo „upra­vlja­ti se pre­ma svi­ma po na­lo­že­nom“. U pro­pu­sni­ci je skre­nu­ta pa­žnja lo­kal­nim sa­ku­plja­či­ma po­re­za i či­nov­ni­ci­ma da ne na­pla­ću­ju ca­ri­nu od go­sti­ju, „već da ih pro­pu­šta­ju bez ika­kvih smet­nji“ pre­ma Mo­skvi. Po­gra­nič­ne vla­sti su ima­le i za­štit­nič­ku ulo­gu i od­re­đi­va­le su ka­zne za one ko­ji su po­ku­ša­li da ubi­ju ili po­seg­nu za imo­vi­nom go­sti­ju mo­skov­skog ca­ra. Ta­kve je tre­ba­lo „prog­na­ti, a ote­to vra­ti­ti istom u du­plom iz­no­su bez su­da i su­đe­nja“.
Od gra­ni­ce do Mo­skve se obič­no pu­to­va­lo dvi­je sed­mi­ce. Kad bi sti­gli do Mo­ske, po­li­cij­ski ofi­cir je osta­vljao put­ni­ke i pri­je njih bi ula­zio u Mo­skvu da oba­vi­je­sti Upra­vu da su sti­gli srp­ski sve­šte­ni­ci. Oni bi bi­li od­mah pri­mlje­ni od stra­ne či­nov­ni­ka u Upra­vi, ko­ji su bi­li pri­pre­mlje­ni za pri­do­šle stran­ce. Ov­dje su ova cr­kve­na li­ca, isto kao na gra­ni­ci, bi­la pod­vrg­nu­ta pro­vje­ri i is­pi­ti­va­nju.
Do­sta to­ga go­re na­ve­de­nog, srp­ski is­tra­ži­vač St. Di­mi­tri­je­vić je li­je­po opi­sao u svom zbor­ni­ku do­ku­me­na­ta „Spo­me­nik“ u IV gla­vi pod na­zi­vom „Pre­pi­ska i od­la­že­nja u Ru­si­ju na­ših mi­tro­po­li­ta, epi­sko­pa i dru­gih du­hov­nih li­ca, kao i po­ši­lja­nja u Ru­si­ju iz na­ših ma­na­sti­ra, ko­ji su bi­li u stal­nim od­no­si­ma sa njo­me“. On je, ta­ko­đe, pri­mi­je­tio da su na ta du­ga pu­to­va­nja za po­moć če­sto išli sta­ri­ji lju­di, ko­ji su i ra­ni­je po­sje­ća­li pre­sto­ni­cu i ko­ji su bi­li upo­zna­ti sa svim pe­ri­pe­ti­ja­ma na du­gom i opa­snom pu­tu, a oni su i od­ra­ni­je po­zna­va­li pi­sa­re i či­nov­ni­ke u Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve, ko­ji­ma su pre­da­va­li svo­je mol­be i od njih do­bi­ja­li no­vac, cje­lo­dnev­ne obro­ke i „mi­lo­sti­nju“.
(Na­sta­vi­će se)