Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ


Tač­no po­sli­je dva i po mje­se­ca od za­tva­ra­nja, bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su od­ve­de­ni u Okru­žnu ko­man­du, gdje im je pro­či­ta­na pre­su­da, pri če­mu su osu­đe­ni na za­tvor­ske ka­zne: Vuk­san Ra­do­vić i Sa­vo Đu­ro­vić na tri mje­se­ca; Ve­li­zar Đu­ra­no­vić i prav­ni­ci Ni­ko­la Dra­go­vić, Mar­ko Jo­vo­vić i Ra­do­van Bo­ško­vić na po če­ti­ri mje­se­ca, i na po pet mje­se­ci za­tvo­ra: Ili­ja Mi­ju­ško­vić, Trip­ko Bra­jo­vić, An­dri­ja Dra­go­vić, Sa­vo Jo­vo­vić, To­mo Dra­go­vić, Ra­do­van Po­po­vić, Mi­la­din Vu­ja­di­no­vić, No­vo Vu­čić, Bla­žo Ra­do­njić, Cvjet­ko Sta­ni­šić i Jak­ša Bra­jo­vić.
Osu­đe­ni uči­te­lji su od pod­go­rič­ke tam­ni­ce do ce­tinj­ske i ko­tor­ske ka­zni­o­ne do­ži­vlja­va­li te­ške tor­tu­re i pri­jet­nje smr­ću, kao i u onoj u Me­lji­na­ma kog Her­ceg No­vog, gdje su bi­li svi str­pa­ni u jed­nu ma­lu pro­sto­ri­ju. Za­tim su 7. ma­ja 1917. go­di­ne bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji ko­ji su bi­li osu­đe­ni na če­ti­ri i pet mje­se­ci, smje­šte­ni u fun­go­nu i pre­ba­če­ni pre­ko Sa­ra­je­va, Bo­san­skog Bro­da, pa sve do lo­go­ra Bol­da­ga­son, a oda­tle su po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na bi­li pre­mje­šte­ni u dru­gu zlo­gla­snu ka­zni­o­nu u Ne­ži­de­ru. U nji­ma su pre­ži­vlja­va­li te­ške da­ne, ra­de­ći na­po­r­ne fi­zič­ke po­slo­ve, uz mal­tre­ti­ra­nje i vi­še ne­go oskud­nu is­hra­nu. Svi bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji na­kon vi­še od dvo­go­di­šnjeg tam­no­va­nja po švap­skim ka­za­ma­ti­ma vra­ti­li su se ži­vi ku­ći, ma­da na­ru­še­nog zdra­vlja. Vra­tiv­ši se u oslo­bo­đe­nu do­mo­vi­nu nji­hov ide­al je bio da se pr­vo srp­stvo uje­di­ni, a po­tom da to isto ura­de i sa osta­lim ju­žno­slo­ven­skim na­ro­di­ma. Bi­li su odu­še­vlje­ni slav­nim i broj­nim srp­skim po­bje­da­ma u mi­ni­lom ra­tu, o če­mu uči­telj To­mo Dra­go­vić in­spi­ra­tiv­no pi­še: „Du­še pra­dje­do­va u vi­si­ni su se ve­se­li­le i nji­ho­ve ko­sti u gro­bu ve­se­lo kre­ta­le, ka­da su vi­dje­li ovje­ko­vje­če­ne svo­je ide­a­le – za­gr­lje­nu, do­sad raz­dvo­je­nu bra­ću mi­lu. Odu­še­vlje­nju na sve stra­ne ni­je bi­lo kra­ja...So­lun­ci­ma ko­ji raz­bi­še Austri­jan­ce – Njem­ce i ne­bra­ću Bu­ga­re na Kaj­mak­ča­la­nu – Sla­va im i hva­la! Mu­če­ni­ci­ma ko­ji osta­vi­še svo­je ko­sti u pu­tu pre­ko al­ban­skih go­ra, na Kr­fu, u mo­ru...div­no li se ro­du odu­ži­še, div­ni spo­men ro­du osta­vi­še”! Po­sli­je po­vrat­ka iz za­ro­blje­ni­štva svi bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su bi­li pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, i u to­me su ak­tiv­no uče­stvo­va­li, kao No­vo Vu­čić ko­ji je bio po­sla­nik Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne Srp­skog na­ro­da u Pod­go­ri­ci, gdje je kra­jem no­vem­bra 1918. go­di­ne do­ne­še­na od­lu­ka o uje­di­nje­nju. Ovi bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su na­sta­vi­li svo­ju ča­snu mi­si­ju srp­skog uči­te­lja, pa iako je nji­hov čin po­bu­ne pro­tiv na­me­ta­nja austro­u­gar­skih na­stav­nih pro­gra­ma vi­so­ko vred­no­van, oni za se­be ni­je­su tra­ži­li ni­ka­kve pri­na­dle­žno­sti, na­sta­vlja­ju­ći da se ba­ve svo­jim uz­vi­še­nim uči­telj­skim po­zi­vom.
Bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su do kra­ja sa­ču­va­li uz­vi­še­ni po­ziv srp­skog uči­te­lja, pa su ti­me ka­ko za­pi­sa Ve­se­lin Ma­to­vić („Ći­ri­li­ca i la­ti­no­go­ri­ca”) „če­tr­na­est bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja is­pi­sa­li naj­ljep­šu stra­ni­cu u isto­ri­ji škol­stva u Cr­noj Go­ri”.
Na­kon stva­ra­nje dr­ža­ve SHS u Bje­lo­pa­vli­ći­ma je bi­la na­ra­sla svi­jest o otva­ra­nju gim­na­zi­je u gra­du, s ob­zi­rom na tra­di­ci­ju i is­ku­stvo u raz­vo­ju pro­svjet­ne dje­lat­no­sti, kao i ve­li­kom in­te­re­so­va­nju i po­tre­ba­ma za tim ni­vo­om obra­zo­va­nja. Ka­ko im to­me ni­je udo­vo­lje­no, uz obra­zlo­že­nje da im je do­volj­no što je ma­ja mje­se­ca te go­di­ne (1919) u Da­ni­lov­gra­du po­če­la sa ra­dom Uči­telj­ska ško­la, gra­đa­ni Bje­lo­pa­vli­ća su pri­ku­pi­li sred­stva, adap­ti­ra­li zgra­du sta­re vu­no­vla­čar­nje, stvo­ri­li ade­kvat­ne uslo­ve za na­sta­vu i sa svo­jim na­stav­nim ka­drom, me­đu ko­ji­ma i sa po­me­nu­tim uči­te­lji­ma, sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no su or­ga­ni­zo­va­li na­sta­vu za gi­ma­zi­ju po va­že­ćem na­stav­nom pla­nu i pro­gra­mu. Na­sta­va je po­če­la u vre­lim ljet­njim da­ni­ma uz stru­čan rad bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja, ko­ji su ra­di­li bes­plat­no i ni­je­su ža­li­li tru­da da uče­ni­ci­ma pre­ne­su što vi­še zna­nja, a uče­ni­ci su se tru­di­li da što vi­še sa­zna­ju. Ovaj je­din­stve­ni vid na­sta­ve pri­mo­rao je nad­le­žne pro­svjet­ne or­ga­ne da do­zvo­le otva­ra­nje če­tvo­ro­ra­zred­ne Dr­žav­ne re­al­ne gim­na­zi­je. In­te­re­so­va­nje uče­ni­ka za upis u ovu ško­lu bio je iz go­di­ne u go­di­nu sve ve­ći, ta­ko da je od 253 uče­ni­ka 1921. go­di­ne, na­ra­stao na 544 uče­ni­ka 1923. go­di­ne, što sve po­ka­zu­je oprav­da­nost za­htje­va gra­đa­na Bje­lo­pa­vli­ća za nje­nim otva­ra­njem. Uči­telj­ska ško­la u Da­ni­lov­gra­du je pr­va ško­la tog ti­pa u Cr­noj Go­ri i ra­di­la je do 1929. go­di­ne, a u njoj je u na­sta­vi ra­dio i je­dan broj po­me­nu­tih uči­te­lja iz Bje­lo­pa­vli­ća, ko­ji su u ve­li­koj mje­ri i za­slu­žni što je uči­telj­ska ško­la otvo­re­na u nji­ho­vom gra­du. Da­kle, i za otva­ra­nje Uči­telj­ske ško­le u Da­ni­lov­gra­du i za otva­ra­nje Dr­žav­ne re­al­ne gim­na­zi­je ve­li­ki udio su ima­li bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji, kao i dru­gi ugled­ni pred­stav­ni­ci Bje­lo­pa­vli­ća. Od po­me­nu­tih uči­te­lja Jak­ša Bra­jo­vić i Trip­ko Bra­jo­vić su ra­di­li kao na­stav­ni­ci u Gim­na­zi­ji, a To­mo i An­dri­ja Dra­go­vić i u Gim­na­zi­ji i Uči­telj­skoj ško­li. Uči­telj­ska ško­la je iz­nje­dri­la ve­li­ki broj uči­te­lja ko­ji su znat­no una­pri­je­di­li pro­svje­tu u Cr­noj Go­ri. Po­me­nu­ti bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su zna­čaj­nu ulo­gu od­i­gra­li i u una­pre­đe­nju kul­tur­nih sa­dr­ža­ja u Bje­lo­pa­vli­ći­ma i ši­re, ini­ci­ra­ju­ći stva­ra­nje kul­tur­nih, sport­skih i sl. dru­šta­va, kao što je, po­red osta­lih, To­mo Dra­go­vić bio osni­vač i pred­sjed­nik pje­vač­kog dru­štva „Je­din­stvo”, Ve­li­zar Đu­ra­no­vić je osno­vao sport­sko dru­štvo „Be­li orao”. I ve­ći­na dru­gih bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja bi­li su ak­tiv­ni, po­red pro­svet­nih ak­tiv­no­sti, i na dru­gim po­lji­ma stva­ra­la­štva.
(Na­sta­vi­će se)