PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


U sta­ra vre­me­na, a i ka­sni­je, po­što bi sti­gli u Mo­skvu i smje­sti­li se, srp­ski mi­tro­po­li­ti i vla­di­ke su sa ne­str­plje­njem is­če­ki­va­li pri­jem kod ca­ra. Tek po­sli­je audi­jen­ci­je kod ca­ra, iza­sla­ni­ci iz srp­skih ma­na­sti­ra su mo­gli da ra­ču­na­ju na po­klo­ne, „iz­dr­ža­va­nje“ i bo­ga­te da­ro­ve. Od­la­zak srp­skih mi­tro­po­li­ta kod ru­skog ca­ra i sam pri­jem od­vi­jao se po utvr­đe­nim pra­vi­li­ma i pro­pi­sa­nom ce­re­mo­ni­ja­lu sve do kra­ja XVII vi­je­ka. Po­jed­no­sta­vlje­nje ce­re­mo­ni­je pri­je­ma do­go­di­će se po­čet­kom XVI­II vi­je­ka. Po mi­tro­po­li­te car je slao ko­nje iz svo­je ko­njuč­ni­ce. Iza­sla­ni­ci su po­la­zi­li iz Upra­ve za ino­stra­ne po­slo­ve, pro­la­zi­li su po­red Ar­han­gel­skog i Bla­go­ve­šćen­skog sa­bo­ra, kre­ta­li su se je­dan za dru­gim i ula­zi­li u Gra­no­vi­tu pa­la­tu. Tu su ih do­če­ki­va­li bo­lja­ri, ple­mi­ći i či­nov­ni­ci iz ra­znih Upra­va. Ce­re­mo­ni­ju je vo­dio skup­štin­ski pi­sar iz Upra­ve. Ov­dje su srp­ski sve­šte­ni­ci osta­vlja­li svo­je po­klo­ne i do­ne­se­ne sve­ti­nje za ca­ra i do­bi­ja­li da­ro­ve.
Srp­ski sve­šte­ni­ci su do­bi­ja­li po­moć u nov­cu, kr­zna od sa­mu­ra i ku­ni­ce, sre­bre­ne pe­ha­re, tka­ni­ne, knji­ge, iko­ne, cr­kve­nu odje­ću i osta­le cr­kve­ne po­trep­šti­ne. Sta­ri srp­ski mo­na­si, ko­ji su do­šli, ni­je­su do­bi­ja­li po­klo­ne sa­mo od ru­skog ca­ra i pa­tri­jar­ha, već i od čla­no­va car­ske po­ro­di­ce. Da bi im se odu­ži­li srp­ski mo­na­si su upi­si­va­li u svo­je cr­kve­ne knji­ge ime­na čla­no­va car­ske po­ro­di­ce, ko­ja su ka­sni­je po­mi­nja­li u svo­jim mo­li­tva­ma. Srp­ska du­hov­na li­ca su do­la­zi­la u Mo­skvu za mi­lo­sti­nju i do­no­si­la sa so­bom sve­te mo­šti i osta­le cr­kve­ne re­li­kvi­je, ko­je su bi­le na­mi­je­nje­ne ca­ru, pa­tri­jar­hu, a ta­ko­đe i dru­gim čla­no­vi­ma car­ske po­ro­di­ce: ca­ri­ci, na­sled­ni­ku pre­sto­la i prin­ce­za­ma. Ti po­klo­ni ru­skom ca­ru i nje­go­voj po­ro­di­ci sim­bo­li­zo­va­li su i na­gla­ša­va­li zna­čaj Ru­si­je i ru­skog ca­ra u hri­šćan­skom svi­je­tu. To su bi­le cr­kve­ne re­li­kvi­je pra­vo­sla­vlja, ko­je su bi­le ci­je­nje­ne i kod ru­skog čo­vje­ka i kod Sr­bi­na. To su bi­le če­sti­ce (dje­lo­vi) mo­šti­ju srp­skih sve­ti­nja, ko­je su po­što­va­li i ci­je­ni­li svi pra­vo­slav­ni vjer­ni­ci.
Srp­skim cr­kve­nim li­ci­ma su da­va­li sva­ko­ja­ke da­ro­ve. Po­red hra­ne, ko­ju su do­bi­ja­li na ru­skoj gra­ni­ci u Sev­sku za put do Mo­skve, svi sve­šte­ni­ci su bi­li da­ri­va­ni po­klo­ni­ma ru­skog ca­ra. Po­klo­ni, ko­je su do­bi­ja­li u Mo­skvi, bi­li su zna­čaj­no vred­ni­ji u od­no­su na one sa ru­ske gra­ni­ce i di­je­lje­ni su dva pu­ta, jed­nom pri do­la­sku i dru­gi put pri od­la­sku. U Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve, či­nov­ni­ci, ko­ji su na­ja­vlji­va­li nji­hov do­la­zak kod ca­ra, ima­li su na pri­mjer, već za­pi­sa­no ka­kve su po­klo­ne do­bi­ja­li kad su ra­ni­je do­la­zi­li mi­tro­po­li­ti, ar­hi­man­dri­ti, ma­na­stir­ski eko­no­mi, pi­sa­ri i nji­ho­ve slu­ge, kon­kret­no za sva­ki ma­na­stir. Za sva­ki ma­na­stir, upo­re­đu­ju­ći je­dan sa dru­gim i u skla­du sa sta­tu­som bi­la je od­re­đe­na ko­li­či­na da­ro­va, ko­je su do­bi­ja­li za sva­ki do­la­zak. Po­klo­ni, ko­ji su do­bi­ja­ni od ca­ra, bi­li su stro­go ran­gi­ra­ni pre­ma sta­tu­su mo­li­o­ca. Mi­tro­po­li­ti, igu­ma­ni, epi­sko­pi i ar­hi­man­dri­ti su do­bi­ja­li do­bi­ja­li od ru­skog ca­ra sre­bre­ne pe­ha­re sa po­zla­tom, ka­pe od sa­mu­ra, sku­po plat­no i no­vac. Ma­na­stir­ski eko­no­mi i pi­sa­ri su da­ri­va­ni mno­go skrom­ni­je, do­bi­ja­li su ma­nje nov­ca, jef­ti­ni­je tka­ni­ne i kr­zna od ku­ni­ce, a slu­ga­ma su da­va­li suk­no i ne­ko­li­ko ru­ba­lja.
Za vri­je­me bo­rav­ka u Mo­skvi, ko­ji je po­ne­kad tra­jao i po ne­ko­li­ko mje­se­ci, srp­ski epi­sko­pi su iz­ra­ža­va­li že­lju da se po­mo­le Bo­gu u ču­ve­nim sve­tim ma­na­sti­ri­ma u Pod­mo­sko­vlju: u Tro­ji­ce-Ser­ge­je­voj la­vri, u Sa­vi­no-Sto­ro­žev­skom i Voskresenskom ma­na­sti­ru. U tom slu­ča­ju su iz Upra­ve sla­li pi­sme­ne pre­po­ru­ke ru­skim ma­na­sti­ri­ma da pri­me stra­ne pra­vo­slav­ne cr­kve­ne ve­li­ko­do­stoj­ni­ke sa po­što­va­njem. Upra­va je obez­bje­đi­va­la srp­skim sve­šte­ni­ci­ma pre­voz ta­lji­ga­ma, a u prat­nju su išli po­li­cij­ski ofi­ci­ri do mje­sta ho­do­ča­šća.
Kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka Mo­skva je još bi­la pre­sto­ni­ca Ru­si­je, njen kul­tur­ni i du­hov­ni cen­tar i za­štit­nik ru­ske tra­di­ci­je. Ima­la je va­žno po­li­tič­ko zna­če­nje, kao mje­sto gdje je ži­vio car i nje­go­va po­ro­di­ca, gdje su bi­le dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je i Pa­tri­jar­ši­ja. Mo­skva je ta­da ima­la i svoj me­đu­na­rod­ni zna­čaj, tu su bi­le smje­šte­ne mno­go­broj­ne di­plo­mat­ske am­ba­sa­de iz ci­je­le Evro­pe i Azi­je i do­la­zi­le raz­ne di­plo­mat­ske de­le­ga­ci­je. Am­ba­sa­do­ri, ra­zni put­ni­ci i sr­kve­na li­ca su se če­sto pu­ta po­du­že za­dr­ža­va­li u pre­stol­ni­ci, a mno­gi stran­ci su osta­ja­li u Mo­skvi i do­bi­ja­li slu­žbu kod ru­skog ca­ra.
Go­di­ne Pe­tar I je osno­vao no­vi grad – Sankt Pe­ter­burg, ko­ji je po­stao sim­bol Ru­si­je i do­bio no­vi sta­tus u Evro­pi i svi­je­tu. Grad je po­stao pre­stol­ni­ca bu­du­će Ru­ske im­pe­ri­je. Od­mah po­sli­je ca­ra se pre­se­lio i dvor u no­vi grad na Ne­vi, po­ste­pe­no su se pre­se­li­le i dr­žav­ne usta­no­ve, kao i nje­ni či­nov­ni­ci. Mo­skva gu­bi po­li­tič­ki zna­čaj, ali osta­je ču­var kul­tu­re i vje­re. Mo­skva je za­u­vi­jek osta­la car­skim gra­dom, ili ka­ko su je zva­li „ca­re­vom udo­vi­com“, ili ka­ko je go­vo­rio A.S. Pu­škin da je to grad, gdje su se ru­ski ca­re­vi vjen­ča­va­li sa car­stvom, vjen­ča­va­li se sr­cem i du­šom za drev­nu Ru­si­ju, gdje se u mo­skov­skim cr­kva­ma ču­va­ju sve­ti­nje i re­li­kvi­je pra­vo­sla­vlja.
(Na­sta­vi­će se)