PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Od­re­kav­ši se ra­di­ka­li­zma i po­stav­ši bli­zak dvo­ru, Pe­ra To­do­ro­vić je sa­svim dru­ga­či­je gle­dao na stran­ke i po­li­tič­ke bor­be. Svo­jim ne­gda­šnjim sa­bor­ci­ma, ra­di­ka­li­ma, za­mje­rao je mno­go šta, s raz­lo­gom ili bez raz­lo­ga. Sa na­mje­rom da oprav­da vla­da­vi­nu kra­lja Alek­san­dra, on je ra­di­ka­li­ma i nji­ho­vim pr­va­ci­ma sta­vljao do zna­nja da im je Obre­no­vić po­vje­ro­vao sa­stav vla­de i da su bi­li na vla­sti 6 go­di­na, 8 mje­se­ci i 10 da­na! A oni, ipak, ni­je­su ni­šta zna­čaj­no po­sti­gli.
U „Ra­di­ka­lu”, u član­ku „Gdje su vam dje­la?” To­do­ro­vić je pi­sao: „Jes, go­spo­do ra­di­kal­ni mi­ni­stri, vas, ko­ji već 6 mje­se­ci sje­di­te na tim sto­li­ca­ma, vas pi­ta­mo šta ste do da­nas uči­ni­li ra­di­kal­no? Po­ka­ži­te nam ma­kar i jed­no dje­lo svo­je, ko­je bi ma­kar ko­li­ko li­či­lo na dje­lo ra­di­kla­no? Šta ste stvo­ri­li do da­nas iz ra­di­kal­nog pro­gra­ma? Je­ste li is­pu­ni­li i jed­no je­di­no obe­ća­nje svo­je, da­to ra­ni­je iz opo­zi­ci­je”, itd.
Ne­ka­da ve­li­ki pro­ta­go­ni­sta par­tij­skih bor­bi, To­do­ro­vić je, kao ne­stra­nač­ka lič­nost, uvi­djev­ši nje­ne ne­ga­tiv­ne stra­ne uka­zi­vao na njih. Evo ne­ko­li­ko nje­go­vih ri­je­či, ko­jim je is­ti­cao po­gub­nost ove po­ja­ve. „Jao, ja­de srp­ski!... Jao gre­šna i sli­je­pa omra­zo par­tij­ska!” Kad je po­dig­nut spo­me­nik žr­tva­ma u Go­ra­či­ću, ra­di­ka­li su u „Sa­mo­u­pra­vi” po­zva­li na pro­sla­vu „spo­me­ni­ka brat­ske mr­žnje i za­va­de, spo­me­ni­ka par­tij­skog slje­pi­la na­šeg, spo­me­ni­ka na­šeg ja­da i sra­ma, ko­ji bi tre­ba­lo kri­ti i ko­ga se sa­mi pred so­bom mo­ra­mo sti­dje­ti”. I: „Naj­bo­lja sna­ga na­rod­na lo­mi se i tro­ši u ne­plod­nim par­tij­skim ra­spra­ma”.
Iako su ova za­pa­ža­nja sa­svim tač­na, jer su za­i­sta par­tij­ska tr­ve­nja tro­ši­la na­šu na­rod­nu sna­gu i od­vla­či­la pa­žnju sa mno­gih go­ru­ćih unu­tra­šnjih i spolj­nih pro­ble­ma, To­do­ro­vić je i sa­da po­ma­lo pre­tje­ri­vao ne vo­de­ći uvi­jek ra­ču­na i o dru­goj stra­ni. On je i u mla­do­sti i u sta­ro­sti do­sta če­sto sa­gle­da­vao pro­ble­me sa­mo iz jed­nog ugla, u po­čet­ku ra­di­kal­skog, a po­tom di­na­stij­skog. U nje­go­vim za­pa­ža­nji­ma ima tač­no­sti, iako su če­sto op­te­re­će­ni ra­di­ka­li­zmom i kon­for­mi­zmom.
Kad je ri­ječ o slo­bo­da­ma ko­je je tre­ba­lo da­ti na­ro­du, To­do­ro­vić se sve vi­še odva­jao od svo­jih ra­di­ka­la i po­stao ve­o­ma bli­zak dvo­ru i lju­di­ma re­ži­ma. U „Dnev­ni­ku” je za­bi­lje­žio je­dan do­ga­đaj ko­ji mno­go i sli­ko­vi­to go­vo­ri o na­šem po­li­tič­kom obra­zo­va­nju, ka­rak­te­ru i na­ra­vi­ma. On je za­ni­mljiv uto­li­ko što su nje­go­vi ak­te­ri na­rod i dva biv­ša ra­di­kal­na pr­va­ka; je­dan pred­sjed­nik vla­de a dru­gi dvor­ski no­vi­nar. Po­što je kralj Alek­san­dar uki­nuo Ustav iz 1888, a vra­tio na sna­gu Ustav iz 1869. go­di­ne, što je oka­rak­te­ri­sa­no kao dr­ža­vi udar, pred­sjed­ni­ku vla­de Sve­to­mi­ru Ni­ko­la­je­vi­ću sti­za­le su na­rod­ne de­pu­ta­ci­je, ko­je su pru­ža­le po­dr­šku vla­di i vla­da­ru. Na­šav­ši se kod mi­ni­stra pred­sjed­ni­ka, čuo je vi­še pu­ta na­rod­ni us­klik – „ži­vio, ži­vio, ži­vio”. Iz­ne­na­đen ti­me no­vi­nar je upi­tao pred­sjed­ni­ka vla­de, za­što ga na­rod po­zdra­vlja. Do­bio je sle­de­ći od­go­vor: „Eto, moj Pe­ro, ka­kav ti je ovaj... na­rod. Ja mu ugu­šio slo­bo­de, a on me po­zdra­vlja i če­sti­ta mi. Eto tvo­je mu­ke za 20 go­di­na da ga vas­pi­ta­vaš kao slo­bo­dum­ni na­rod”. Ni­ko­la­je­vić je po­ka­zao To­do­ro­vi­ću sto­ti­ne de­pe­ša po­dr­ške upu­će­ne od sa­mih ra­di­ka­la. Sve to biv­ši ide­o­log ra­di­ka­li­zma pro­pra­tio je sle­de­ćim ko­men­ta­rom: „Va­la ka­kav mu pri­mjer da­je­mo mi in­te­li­gen­ci­ja, do­bar je i ova­kav. Kad su ne­gda­šnji apo­sto­li slo­bo­de po­sta­li gu­ši­o­ci nje­ni, šta se mo­že oče­ki­va­ti od pro­stog se­lja­ka”.
Su­kob iz­me­đu kra­lja, s jed­ne stra­ne, To­do­ro­vi­ća i Ra­di­kal­ne stran­ke, s dru­ge stra­ne, bio je ne­mi­no­van. Mo­ra se re­ći, kad je ri­ječ o vla­da­ru i nje­go­vom po­da­ni­ku, da je su­kob iza­zi­vao To­do­ro­vić a ne Obre­no­vić. To­do­ro­vi­će­va po­pu­lar­nost na­ro­či­to je po­ra­sla usled nje­go­vih na­pa­da na kra­lja Mi­la­na. On je u štam­pi „či­bu­kao kra­lja Mi­la­na”, di­je­lio mu lek­ci­je o ne­mi­je­ša­nju u stra­nač­ku bor­bu i sa­vje­to­vao mu da sje­di mir­no na pre­sto­lu. Do ta­da se u štam­pi ni­je­su mo­gle pro­či­ta­ti ni naj­be­za­zle­ni­je alu­zi­je na vla­da­ra; Pe­ra To­do­ro­vić je pr­vi ko­ji je na­sr­nuo na Obre­no­vi­ća. On je iz­mi­slio la­žno ime za kne­za i stao ta­ko vla­da­ra da dr­mu­sa. „Ova­kvo na­sr­ta­nje na kne­za za­di­vi­lo je svi­jet kao vr­hu­nac gra­đan­ske ku­ra­ži – i To­do­ro­vić se vi­še pro­sla­vio sa dva-tri član­ka pro­tiv kne­za ne­go sa svo­jim ra­dom oko osni­va­nja ra­di­kal­ne stran­ke”. U kru­gu ra­di­ka­la To­do­ro­vić je zvao vla­da­ra Mi­lan­če i to­me do­da­vao „jed­no ni­šta”, što je za­či­lo da je ni­štav­na sna­ga Obre­no­vi­ća. Pr­vo ra­di­kal­sko pe­ro osam­de­se­tih go­di­na, uni­šti­lo je kra­lje­vu ne­pri­ko­sno­ve­nost u no­vi­nar­stvu. Ra­ša Mi­lo­še­vić je na­gla­ša­vao: „Te­ško ono­me, ko­me je na­mi­je­nio svo­je otrov­ne stri­je­le”.
Ti­moč­ka bu­na je dje­lo Ra­di­kal­ne stran­ke, tvr­di Slo­bo­dan Jo­va­no­vić i do­da­je da „na­re­đe­nje o raz­o­ru­ža­nju na­rod­ne voj­ske ni­je bi­lo iza­zi­va­nje bu­ne ne­go obez­bje­đe­nje od bu­ne”. Po sve­mu su­de­ći Pe­ra To­do­ro­vić ni­je bio upo­znat sa ide­jom o po­di­za­nju bu­ne. Po­di­za­nje bu­ne Pa­ši­će­vo je dje­lo, u šta se ka­sni­je sam To­do­ro­vić uvje­rio. Šef stran­ke po­zvao je na­rod na bu­nu, bez zna­nja svih čla­no­va glav­nog od­bo­ra. Pa­šić se bjek­stvom spa­sao, To­do­ro­vić je uhap­šen, oko­van i osu­đen na smrt.
(NA­STA­VI­ĆE SE)