PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Go­di­na 1883. pre­lom­na je u isto­ri­ji Ra­di­kal­ne stran­ke i Pe­re To­do­ro­vi­ća. Ugu­še­njem Ti­moč­ke bu­ne uspjeh kra­lja Mi­la­na bio je ne­spo­ran i on je pot­pu­no go­spo­da­rio sta­njem u ze­mlji. Nje­gov su­par­nik, Pe­ra To­do­ro­vić br­zo je po­kle­kao. Još je Slo­bo­dan Jo­va­no­vić utvr­dio da se To­do­ro­vić pre­lo­mio 1883, a ne, ka­ko se do ta­da mi­sli­lo, 1886. go­di­ne. O to­me rje­či­to svje­do­či nje­go­vo pi­smo upu­će­no kra­lju Mi­la­nu iz be­o­grad­skog ka­za­ma­ta, 3/15. no­vem­bra 1883. go­di­ne.
Osu­da na smrt­nu ka­znu, a za­tim na de­se­to­go­di­šnje tam­no­va­nje, pod­sta­kli su To­do­ro­vi­ća da pre­i­spi­ta svo­je dr­ža­nje pre­ma kra­lju, di­na­sti­ji i re­ži­mu. Za­hva­lan kra­lju što mu je pre­i­na­čio smrt­nu ka­znu u de­se­to­go­di­šnje ro­bo­va­nje, po­me­nu­tim pi­smom pred­u­zeo je ko­rak i ka oslo­ba­đa­nju od su­žanj­stva. Onog da­na kad su ga oko­va­li u te­ške lan­ce, ne­što je u nje­mu pu­klo, pa je sam pri­zna­vao: „Sta­ri je Pe­ra To­do­ro­vić to­ga da­na umro”. On je, jed­no­stav­no, po­stao dru­gi čo­vjek. Iako je bi­la krat­ko­traj­na, bor­ba sa sa­mim so­bom i usvo­je­nim ide­a­li­ma, bi­la je sna­žna. „Mi­lo­sti­vi kra­lju i Go­spo­da­ru, ve­li­ka je bor­ba vo­đe­na u mo­joj du­ši dok se ni­je iz­vr­šio ovaj pre­lom. On je pot­pun. Ja ni­ka­da ni­je­sam bio po­lu­tan. Na šta se ri­je­šim uvi­jek se ri­je­šim ci­je­lim bi­ćem mo­jim, ko­nač­no i bez po­vrat­ka. I evo sam ri­je­šen svom ener­gi­jom i svom kri­jep­kom vo­ljom da osta­tak mo­jih da­na po­sve­tim ovoj sve­toj slu­žbi iz­mi­re­nja”, pr­vi put je po­ni­zno pi­sao čo­vjek ko­ji je ne ta­ko dav­no is­ti­cao da je bio „pre­tje­ra­ni ra­di­ka­lac”.
Sa ova­kvim mo­ral­nim pre­lo­mom lak­nu­lo mu je, pa je iskre­no pre­u­zeo oba­ve­zu da po­ra­di kod Ra­di­kal­ne stran­ke da „sve­de svo­je za­htje­ve na mje­ru ko­ju mo­že odo­bri­ti i s ko­jom se mo­že slo­ži­ti Va­še ve­li­čan­stvo”.
Da se u To­do­ro­vi­će­voj gla­vi ne­što zna­čaj­no zbi­va­lo pri­mi­je­ti­li su nje­go­vi stra­nač­ki dru­go­vi još u be­o­grad­skom ka­za­ma­tu. Ra­ša Mi­lo­še­vić se sje­ćao da je nji­hov drug bio sje­tan, da se ri­jet­ko upu­štao u raz­go­vo­re, da je ne­što smi­šljao. Ra­ša Mi­lo­še­vić tvr­di da se pre­o­kret u nje­mu do­go­dio u be­o­grad­skom za­tvo­ru, kao što je i sam To­do­ro­vić na­veo u svom pi­smu vla­da­ru. U sa­mo­ći be­o­grad­skog ka­za­ma­ta on je do­mi­šljao ka­ko će se oslo­bo­di­ti za­tvo­ra, i to mu je bi­la pr­ven­stve­na bri­ga. Mi­lo­še­vić iz­no­si da je za ovu Pe­ri­nu me­ta­mor­fo­zu još ta­da znao kralj Mi­lan.
Na pre­tre­su u Za­je­ča­ru To­do­ro­vić je sa pot­cje­nji­va­njem pr­vi put go­vo­rio o na­ro­du (šu­ba­ra­ši) i o ra­di­kal­noj voj­sci i nje­nom ge­ne­ral-šta­bu. On je ta­da iz­mi­je­nio svoj stav pre­ma Ra­di­kal­noj stran­ci, „ko­joj je da­vao ži­vo­ta”. Ra­ni­je kralj, a sad na­rod, bio je za nje­ga „jed­no ni­šta”. U za­je­čar­skom ka­za­ma­tu imao je do­volj­no vre­me­na da hlad­no, sve­stra­no i bez dej­stva mor­fi­ju­ma do­đe ko­nač­no do „tvr­dog ubje­đe­nja” da je je­di­ni spas za stran­ku i za ostva­re­nje slo­bo­da u spo­ra­zu­mu sa kra­ljem. I ka­sni­je, on je u ovo iskre­no vje­ro­vao.
U za­je­čar­skom za­tvo­ru To­do­ro­vić se lo­še osje­ćao i zbog to­ga što je u nje­mu umr­la nje­go­va se­stra, ko­ja je sje­ki­rom ubi­la svog pi­ja­nog i ra­sip­nog mu­ža. Stra­ho­vao je da će i on u nje­mu osta­vi­ti svo­je ko­sti. Kad se ovo­me do­da da je u istom za­tvo­ru za­da­vlje­na Il­ka Mar­ko­vić, iz nje­go­ve gla­ve ni­je iz­la­zi­la sli­ka po­koj­ne se­stre. I Pe­ri­no zdrav­stve­no sta­nje je po­gor­ša­no, od ehi­no­ko­ku­sa po­ra­sla je nje­go­va tr­bu­ši­na. Pod tim ne­pre­sta­nim op­te­re­će­njem on je ra­dio da se što pri­je pre­se­li u Be­o­grad.
Pe­ra To­do­ro­vić je pro­mi­je­nio se­be, ali ni­je uspio da pro­mi­je­ni Ra­di­kal­nu stran­ku i nje­ne pri­sta­li­ce. „Na­rod je ču­dan sve­tac”, pi­še Ra­ša Mi­lo­še­vić, ko­ji iz­no­si da se To­do­ro­vić ve­li­čan­stve­no bra­nio u Za­je­ča­ru, ali je „ne­što po­kli­znuo u ocje­ni sna­ge na­ro­da”.
Kralj Mi­lan imao je raz­lo­ga da se ozbilj­no nad­ne­se nad To­do­ro­vi­će­vim pi­smom.Upam­ti­će ga do­bro i sje­ti­će ga se čim bu­de za­pao u pr­vu ozbilj­nu kri­zu. Ugu­še­njem Ti­moč­ke bu­ne i ras­tu­ra­njem Ra­di­kal­ne stran­ke, on je bio na vr­hun­cu i po­stao su­ve­re­ni go­spo­dar u ze­mlji. Pri­je ne­go je sklo­nio To­do­ro­vi­će­vo pi­smo, nje­gov sa­dr­žaj ostao je upam­ćen u nje­go­voj pod­svi­je­sti. Su­žnja je osta­vio da ča­mi u za­tvo­ru i u nje­mu is­ka­ja­va svo­je ra­di­kal­ske gri­je­he.
To­do­ro­vić, bu­jan i ži­va­han, ni­je se mi­rio ti­me što je sa­ču­vao gla­vu na ra­me­ni­ma, on je htio po­što po­to da se do­če­pa slo­bo­de. Kao su­žanj, on je još dva pu­ta pi­sao kra­lju Mi­la­nu. Jed­no je pi­smo upu­tio iz Po­ža­re­vač­kog za­tvo­ra, gdje je do­šao na iz­dr­ža­va­nje de­se­to­go­di­šnjeg za­to­če­ni­štva. U tre­nu­ci­ma lo­šeg ras­po­lo­že­nja, do­šao je na mi­sao da na­pi­še svoj „po­li­tič­ki te­sta­ment, u ko­me ću re­ći šta osta­vljam kao moj ama­net Ra­di­kal­noj stran­ci”. Da bi kra­lja Mi­la­na ubi­je­dio u iskre­nost svo­jih mi­sli, on je pri­bje­gao lu­kav­stvu, kao, to­bož, da je pi­smo na­mi­je­nio ra­di­kal­nom pr­va­ku An­dri Ni­ko­li­ću. On je ude­sio da pi­smo do­đe do uprav­ni­ko­vih ru­ku, a sa­mim tim i do kra­lja Mi­la­na. Sad već „obi­čan čo­vjek, ma­li i pre­pla­šen”, ka­ko ga je oka­rak­te­ri­sao Slo­bo­dan Jo­va­no­vić, To­do­ro­vić se po­tru­dio da ra­di­kal­na na­če­la oči­sti od svih za­blu­da i za­stra­nji­va­nja i da Ra­di­kal­noj stran­ci osta­vi u ama­net „de­sti­lo­va­nu ra­di­kal­nu po­li­tič­ku te­o­ri­ju”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)