dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Karl Te­o­dor Drajer ro­đen je 1889. god. u Ko­pen­ha­ge­nu. U mla­do­sti se ba­vio mu­zi­kom, po­zo­ri­šnom kri­ti­kom i no­vi­na­ri­stvom. U Šved­skoj, 1912. go­di­ne, po­či­nje da pi­še di­ja­lo­ge i sce­na­ri­je, a za­tim pri­re­đu­je adap­ta­ci­je po­zna­tih dje­la Zo­le i Bal­za­ka. Za šest go­di­na pri­pre­mio je tek­sto­ve za dva­de­set fi­mo­va. Za Nor­disk film re­ži­rao je svoj pr­vi igra­ni film, 1920. go­di­ne – „Pred­sjed­nik”. Pod uti­ca­jem Dej­vi­da Gri­fi­ta raz­vi­ja svoj po­se­ban stil. Spa­da me­đu „pro­kle­te re­di­te­lje”, ko­ji su, žr­tvu­ju­ći eg­zi­sten­ci­ju i ka­ri­je­ru, is­tra­ja­li ci­je­log ži­vo­ta na svom vi­đe­nju fil­ma. Bio je pro­du­cent, sce­na­ri­sta, re­di­telj, mon­ta­žer, vla­snik bi­o­sko­pa, umjet­nik ne­vje­ro­vat­ne upor­no­sti i uvi­jek iz­van ta­ko­va ko­mer­ci­jal­ne pro­duk­ci­je. Po­sled­nji film „Ger­tru­da” ura­dio je 1964. go­di­ne. Ni­je­mi (bez­zvuč­ni) film, „Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke” (La pas­sion de Je­an­ne d’Arc) iz 1928. go­di­ne, Kar­la Te­o­do­ra Dre­je­ra, dan­skog re­di­telj, pra­ti­la je za­i­sta čud­na sud­bi­na. Ori­gi­nal­na fran­cu­ska ver­zi­ja fil­ma bi­la je cen­zu­ri­sa­na 1928. go­di­ne pri­je ob­ja­vlji­va­nja, a na­kon to­ga je ori­gi­nal­ni ne­ga­tiv fil­ma uni­šten, dok se za dru­gi ne­ga­tiv, ko­ji je Dre­jer pre­mon­ti­rao od pre­o­sta­lih du­blo­va i re­stlo­va fil­ma, vje­ro­va­lo da je uni­šten u po­ža­ru. Me­đu­tim, 1981. go­di­ne, kao da se de­si­lo ču­do, ka­da je kom­plet­na ori­gi­nal­na dan­ska ko­pi­ja ovog fil­ma pro­na­đe­na u or­ma­ru jed­ne du­šev­ne bol­ni­ce u Oslu. Film je re­kon­stru­i­san 1985. go­di­ne u ori­gi­nal­nom fran­cu­skom tek­stu od stra­ne Fran­cu­ske ki­no­te­ke, za­hva­lju­ju­ći po­mo­ći Ib Mon­ti­ja, di­rek­to­ra Mu­ze­ja dan­skog fil­ma, kao i Mo­ri­su Dra­u­zi­ju, ko­ji je po­no­vo sa­sta­vio sce­na­rio na fran­cu­skom.
Ova fran­cu­ska ver­zi­ja Jo­van­ke Ore­le­an­ke sma­tra se vr­lo bli­ska ori­gi­na­lu. Dra­je­rov po­sled­nji ni­je­mi film, kao i naj­ve­ći od svih fil­mo­va sa te­mom Jo­van­ke Or­le­an­ke, dje­lo je ko­je mu je do­ni­je­lo naj­vi­še svjet­ske sla­ve, prem­da je taj uspjeh, kao i naj­ve­ćeg bro­ja nje­go­vih ka­sni­jih fil­mo­va, is­klju­či­vo umjet­nič­ki uspjeh ko­ji ni­je do­nio ni­ka­kvu za­pa­že­nu za­ra­du. Film go­vo­ri o po­sled­njim da­ni­ma Jo­van­ke Or­le­an­ke, nje­nom su­đe­nju i smr­ti na lo­ma­či. Rad­nja fil­ma se od­vi­ja na tri mje­sta, u sud­ni­ci, za­tvor­skoj će­li­ji i na nje­nom mje­stu stra­da­nja. Naj­sna­žni­je sce­ne fil­ma su sce­ne sa su­đe­nja, gdje isled­ni­ci po­ku­ša­va­ju da slo­me Jo­van­ku, pri­je sve­ga psi­hič­ki, gni­jev­no, sa na­mje­rom da od nje do­bi­ju pri­zna­nje, da nje­no po­na­ša­nje ni­je nje­na vo­lja, već sa­mo jed­na od „đa­vo­ljih ra­bo­ta”. Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke je Dra­je­ro­va isto­rij­ska adap­ta­ci­ja su­đe­nja Jo­van­ki Or­le­an­ki i nje­nog stra­da­nja na lo­ma­či. Iz­u­zet­na ka­me­ra Ru­dol­fa Ma­nea i an­to­lo­gij­ska glu­ma Ma­ri­je Fal­ko­ne­ti, film pred­sta­vlja vi­zu­el­no na­dah­nut pri­kaz sud­skog pro­ce­sa i sa­mu eg­ze­ku­ci­ju. Iako je film na­stao u Fran­cu­skoj, ma­lo film­skih kri­ti­ča­ra ovaj film na­zi­va­ju eks­pre­si­o­ni­stič­kim. Raz­log to­me je tri­vi­ja­lan – eks­pre­si­o­ni­zam kao umjet­nič­ki pra­vac ve­zu­je se za ta­da­šnji nje­mač­ki film. Me­đu­tim, ni­je­dan film ko­ji je ika­da sni­mljen ni­je to­li­ko eks­pre­si­o­ni­stič­ki kao film Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke. Ri­ječ­ju, kla­sik film­skog eks­pre­si­ni­zma. U za­vr­šnom pri­zo­ru, dok Jo­van­ka sto­ji na lo­ma­či, ka­me­ra ide bla­go uz pla­men i za­u­sta­vi­ja se tek na nje­nom li­cu i oči­ma po­dig­nu­tim ka ne­bu. Tre­nu­tak je ve­o­ma dra­ma­ti­čan, ali na­ša pa­žnja ni­je ve­za­na to­li­ko za fi­zič­ki bol ko­li­ko za is­ti­ca­nje su­bjek­tiv­ne i sna­žne unu­ta­ra­šnje re­ak­ci­je ovog bes­po­moć­nog ljud­skog bi­ća ko­je u smrt na­la­zi svo­ju vje­ru, sna­gu, do­sto­jan­stvo, pa sav ovaj ce­re­mo­ni­jal smr­ti po­sta­je be­smi­slen. Ti­me i cio film do­bi­ja onu za­vr­šnu an­ti­he­roj­sku di­men­zi­ju i po­sti­že im­pre­siv­nu tra­gič­nost u ko­joj je do­ži­vljaj da­le­ko va­žni­ji od sve­ga spolj­njeg. Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke po­sta­je ta­ko me­ta­fo­ra ži­vo­ta, ne­u­ni­šti­vo­sti, Ijud­ske slo­bo­de, svi­je­sti i svih onih vri­jed­no­sti ko­je na­dži­vlju­ju fi­zič­ke tor­tu­re i sa­mu smrt, a za­pra­vo su za­zno­va­ni na vje­ri u Bo­ga Sve­dr­ži­te­lja.
Na­sta­vi­će se