PIŠE: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Bez lju­ba­vi, sa­mi­lo­sti i pra­šta­nja nje­go­va ži­vot­na ulo­ga je sa­mo pra­zna lju­štu­ra ocr­ta­na u pu­koj for­mi ono­ga či­ju su­šti­nu ne­će ni­ka­da do­seg­nu­ti.
Ka­me­ra mo­ra da za­bi­lje­ži i uob­li­či auten­tič­nost ži­vo­ta bez če­ga je te­ško do­sti­ći že­lje­nu cje­lo­vi­tost film­skog dje­la. Unu­ta­ra­šnji svi­jet se ne ot­kri­va spolj­nim sred­stvi­ma, fi­zič­kim iz­ob­li­če­nji­ma ili go­to­vim poj­mo­vi­ma. Ti­me je i mo­ti­vi­sa­no ne­pre­kid­no upo­tre­blja­va­nje krup­nih pla­no­va. At­mos­fe­ra mo­že da bu­de sti­li­zo­va­na, da se od­rek­ne­mo i vre­me­na, da bu­de­mo u uslov­nom ili na­tu­ra­li­stič­kom am­bi­jen­tu, ali sve to ne smi­je da od­re­đu­je su­šti­nu fil­ma. Ona je uvi­jek ve­za­na za pu­ni unu­tra­šnji do­ži­vljaj i za­to na­šoj pa­žnji ne smi­je da iz­mak­ne ni­je­dan trep­taj kroz ko­ji se, za­pra­vo, re­flek­tu­je ono što je eg­zi­sten­ci­jal­no u sa­moj Jo­van­ki Or­le­an­ki. Ova ju­na­ki­nja se ne pre­da­je sa­mo emo­ci­ja­ma – vr­lo od­re­đe­no bra­ni svo­ju vje­ru i ta­ko uspi­je­va da stvo­ri unu­tra­šnju rav­no­te­žu iz­me­đu svi­je­sti i osje­ća­nja. Re­di­telj Dra­jer i sni­ma­telj Ma­te ostva­ri­li su ve­li­čan­stve­nu stu­di­ju ljud­skih li­ca u ma­ni­fe­sta­ci­ji pat­nje, gni­je­va, pod­smi­je­ha, zlo­be, sa­ža­lje­nja. Za­to su, da bi iz­raz bio upe­ča­tljiv sko­ro ci­je­li film sni­mi­li u krup­nim pla­no­vi­ma ak­te­ra i bez šmin­ke.
Dra­jer upra­vo u to­me vi­di auten­tič­nost ko­ja od­re­đu­je ka­rak­ter fil­mu i za­to na­sto­ji da mu sli­ka bu­de što jed­no­stav­ni­ja, ne­po­sred­ni­ja i dra­ma­tič­ni­ja.
On shva­ta da smi­sao ovog žr­tvo­va­nja ne tre­ba tra­ži­ti u sim­bo­li­ma ni­ti bi­lo če­mu dru­gom što po­sto­ji iz­van ljud­skog bi­ća, ta­ko da je u toj im­pre­siv­no­sti sa­dr­ža­no i sve ono op­šte i sim­bo­lič­no ko­je na­la­zi­mo u sa­moj le­gen­di. Ovaj re­di­telj­ski po­stu­pak ot­kri­va u ljud­skom do­ži­vlja­ju nje­go­vu esen­ci­jal­nost i sto­ga je ovo stra­da­nje od­luč­ne u svo­joj na­mje­ri i sa­svim od­re­đe­ne že­ne ko­ja pa­ti, ne skri­va svoj bol, ko­le­ba­nja, zbu­nje­nost i tra­ga­nje za sop­stve­nim iden­ti­te­tom i dis­tan­com pre­ma si­tu­a­ci­ji u ko­joj se na­šla. Ako je ovo stra­da­nje isti­na, ona mo­ra da is­pu­ni cio film i za­to Dra­jer ne te­ži da psi­ho­lo­ški ob­ja­sni Jo­van­ku ko­li­ko da je is­ka­že kroz sve ono što ona osje­ća, mi­sli i či­ni. Do­volj­no je vi­dje­ti sce­nu su­đe­nja pa da se od­mah shva­ti da ni­je ri­ječ o me­ha­nič­kom pro­ce­su već ve­o­ma di­na­mič­nom, u ko­me se kroz is­ti­ca­nje raz­li­či­tih re­ak­ci­ja do­bi­ja­ju ne sa­mo kon­tra­sti već obez­bje­đu­je nji­ho­vo uza­jam­no dje­lo­va­nje kroz ko­je se pre­pli­ću raz­li­či­ta ras­po­lo­že­nja i stva­ra istin­ska dra­ma­ti­ka, a ti­me i uob­li­ča­va ci­je­la si­tu­a­ci­ja. Dra­je­rov re­di­telj­ski po­stu­pak kroz ta­kve sin­te­ze te­ži ne sa­mo cje­lo­vi­to­sti već i iz­vor­no­sti i ne­po­no­vlji­vo­sti ko­ju mo­ra da ima film u svo­me pu­nom dje­lo­va­nju. Sve ono što su nje­mač­ki eks­pre­si­o­ni­sti is­ti­ca­li – Dra­jer je ovim fil­mom ne­gi­rao. Film tra­ži ne­po­sred­nost i ja­snost, ubje­dlji­vost, ka­ko bi po­stao sam za se­be stvar­nost ko­ja će u sve­mu isto­vre­me­no da iz­ra­ža­va čo­vje­ko­vu psi­ho­lo­gi­ju, ide­je, že­lje, od­nos pre­ma svi­je­tu ali i pre­ma sa­mom se­bi. Raz­bi­je­na su sva stil­ska ogra­ni­če­nja, a tra­ga­nje za iz­ra­zom tra­ži slo­je­vi­tost u ko­joj ci­je­lo ovo su­đe­nje, a još vi­še sam čin spa­lji­va­nja, dje­lu­je be­smi­sle­no i op­tu­žu­ju­će. Ka­me­ra ne is­pi­tu­je sa­mo unu­tra­šnja sta­nja, u ko­ji­ma se na­la­zi Jo­van­ka, već ana­li­zi­ra i sve ono što na­la­zi na li­ci­ma nje­nih dže­la­ta, s tim što po­seb­no is­ti­če li­ce­mjer­stvo, po­hle­pu, sa­di­zam, iz­o­pa­če­nost, me­ha­ni­zam i uda­lja­va­nje od istin­ske vje­re u či­je ime se sve ovo či­ni. Vr­lo vje­što se ko­ri­sti­la vi­so­ko osje­tlji­va film­ska tra­ka Pan­chro­ma­tic, ko­ja je omo­gu­ća­va­la ve­ći ra­spon bo­ja, Ma­te po­sti­že sve one efek­te gri­ma­sa i ob­li­ka li­ca ko­je su od­ve­le ovaj film kao re­mek-dje­lo u isto­ri­ju svjet­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Me­te­o­vi uglo­vi sni­ma­nja su re­vo­lu­ci­o­nar­ni u po­gle­du za­ko­na pre­sje­ka i har­mo­ni­je fo­to­gra­fi­je; naj­če­šće se vi­de sa­mo dje­lo­vi li­ca, ili krup­ni (KP) i vr­lo krup­ni (VKP) pla­no­vi. Iz sva­kog ka­dra kao da se isto­vre­me­no iz­vla­či i za­klju­čak pa se ta­ko ovi ele­men­ti po­ve­zu­ju u je­din­stve­ne blo­ko­ve ko­ji u su­prot­no­sti sa tra­ge­di­jom tog bes­po­moć­nog bi­ća do­bi­ja­ju ka­rak­ter stva­r­no­sti. (Na­sta­vi­će se)