-PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


U svo­joj emi­nent­noj ka­rak­te­ro­lo­škoj ana­li­zi, Ge­ze­man je ve­li­ki pro­stor dao po zlu po­zna­toj Dru­goj po­ha­ri Ku­ča. Ovo iz ra­zlo­ga što je ovaj do­ga­đaj sa ka­rak­te­ro­lo­škog i mo­ral­nog sta­no­vi­šta za­i­sta je­din­stven i oso­ben.
Bor­ba iz­me­đu dr­ža­ve i ple­me­na do­sti­že svoj vr­hu­nac u po­zna­tom is­tre­blje­nju Ku­ča o ko­me i da­nas, po­sle osam­de­set go­di­na, na­rod sa gro­zo­tom pri­ča. Ne­ki ko­ji o to­me pri­ča­ju, pr­vo se pre­kr­ste i pri­tom ka­žu „i od na­ših pre­da­ka bio je je­dan me­đu ukle­ti­ma za­to smo obr­ši­li i ima­mo to­li­ko ne­sre­ća u na­šoj fa­mi­li­ji. Bio sam još mla­đi kad sam čuo u jed­nom pri­gu­še­nom raz­go­vo­ru iz­me­đu tri sta­ra čo­vje­ka u jed­noj pod­go­rič­koj ka­fa­ni onih zlo­sreć­nih da­na srp­skog, usko­ro i cr­no­gor­skog slo­ma u dru­goj go­di­ni svjet­skog ra­ta (isto, str. 65).
Ge­ze­man je kao te­melj­ne ilu­stra­ci­je pre­u­zeo iz knji­ge Mar­ka Mi­lja­no­va „Ple­me Ku­ča“. Ovo iz raz­lo­ga što je Mar­ko Mi­lja­nov bio sa­vre­me­nik tog do­ga­đa­ja. On je pr­vi ko­ji je pro­go­vo­rio o ovom gnu­snom či­nu. Sa­mo Mar­ko­vo ka­zi­va­nje uka­zu­je na isti­ni­tost sve­ga ono­ga što je is­pri­čao ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze. Na­vo­di­mo ne­ke iz­vo­de iz Mar­ko­vog ka­zi­va­nja, ko­je je Ge­ze­man oda­brao. Dvi­je stva­ri je knez Da­ni­lo tra­žio od Ku­ča: po­rez i za­me­nu pa­tri­jar­hal­nih na­rod­nih su­do­va sa sud­skim auto­ri­te­tom dr­ža­ve. Za po­rez Ku­ča, Ku­či ni­je­su htje­li ni da ču­ju, oni su sa­mo zna­li za da­nak, a da­nak zna­či rop­stvo. Ta­da je knez po­slao svo­ga bra­ta voj­vo­du Mir­ka, oca bu­du­ćeg kne­za Ni­ko­le, s voj­skom pro­tiv ne­po­slu­šni­ka. Mir­ko je po­ru­čio ple­me­nu, kao što su to či­ni­li i ve­zi­ri u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, da mu se pre­da­du dva­na­est po­gla­va­ra da ih mu­ške­ta, a osta­li na­rod ne­ma če­ga da se bo­ji. Sa­mo će im po­sta­vit su­di­je, da bu­du je­dan na­rod i u brat­stvu sa osta­lom Cr­nom Go­rom. To je sve lI­Je­po i kra­sno, ali ne­vi­ne gla­ve ne­će pre­da­ti.
Voj­vo­da Mir­ko je smi­šljao da pro­đe bez svo­jih gu­bi­ta­ka, naj­bo­lje, pu­tem iz­da­je, pro­dre u tvr­đa­vu ple­me­na u grad Me­dun, ko­ji je bio od­bram­be­na tvr­đa­va još iz lir­skih ple­me­na. U to­me su bi­li volj­ni da mu po­mog­nu pri­do­šli kuč­ki gla­va­ri, ako se na­ro­du ne­će ni­šta de­si­ti – obe­ća­nje je bi­lo da će sa­go­re­ti sa­mo ku­će onih dva­na­est ozna­če­nih gla­va­ra da bi se uti­ša­la sr­žba kne­že­va i da će im ovaj na­knad­no po­klo­ni­ti ži­vo­te. Ta­ko je Mir­ko s voj­skom pro­dro bez met­ka u Me­tun, na taj na­čin ple­me je bi­lo slo­mlje­no i bez­iz­la­zna sva­ka bor­ba, bor­ba po­bu­nje­ni­ka“. (Isto, str.65)
Da­lje se ci­ti­ra­ju pa­su­si iz Mar­ko­ve knji­ge, od ko­jih se je­ži ko­sa na gla­vi. „Ne bi­še po­šte­đe­ni ni đe­ca u ko­li­jev­ka­ma, bez raz­li­ke je li mu­ško ali žen­sko, jer je sva­ki ita da mu ga ko dru­gi ne ugra­bi i za­to me­da­lju ili krst do­bi­je, a nje­ga bez po­šte­nja osta­vi. Ta­ko i star­ci i bo­le­sni­ci, pa i da se ni­je­su mo­gli di­ći od sta­ro­sti ili bo­le­sti, bi­še po­sje­če­ni a gla­ve im po­ne­še­ne na mje­sto đe tre­ba da se broj ne za­bo­ra­vi.
Gla­ve se bi­le na­tak­nu­te na ko­lja pče­lar­ni­ka jed­no­ga sve­šte­ni­ka, da bi voj­vo­da Mir­ko mo­gao da ih lak­še bro­ji, dvi­je­sto­ti­ne če­tr­de­set i tri, me­đu nji­ma sa­mo se­dam­na­est gla­va rat­ni­ka, a dru­go sve gla­ve sta­ra­ca, bo­le­sni­ka i dje­ce. U na­ro­du se bro­ji ko­li­ko je ko­je vr­ste po­gi­nu­lo, od ko­li­ko go­di­na, star­ci i đe­ca, jer ni­je bio obi­čaj u hri­šća­na ni u Tu­ra­ka da ubi­ju je­dan dru­go­me di­je­te, ni da se osve­te dje­te­tom pri­jet no oruž­je poč­ne no­sit, a ta­ko i star­ci, kad ba­či pu­šku i boj ba­ta­li i ko bi ga ubio za osve­tu, taj se osra­mo­tio, a ne osve­tio“. (Isto, str. 67)
„Ov­dJe ne­ću na­bro­ja­ti da­lje kr­va­ve žr­tve me­đu od­ra­sli­ma. I sve­šte­ni­ka je bi­lo me­đu žr­tva­ma, bi­lo je žr­ta­va i me­đu dže­la­ti­ma. Po­sli­je ubi­ja­nja na­sta­lo je pljač­ka­nje i pa­lje­nje ku­ća. Ni cr­kve ni­je­su bi­le po­šte­đe­nje. `Zaš­to voj­vo­da Mir­ko ovo uči­ni od cr­kve i gro­bo­va?, upi­tao je je­dan. Od­go­vor je bio: ` Ni­je ovo cr­kva, no dža­mi­ja“. (Isto, str. 67)
Na kra­ju ovog ka­zi­va­nja o Dru­goj po­ha­ri Ku­ča, Ge­ze­man osjen­ču­je lik voj­vo­de Mir­ka Pe­tro­vi­ća. Ge­ze­man ve­li da­lje da na­rod ni­je za­bo­ra­vio ni sle­de­ću epi­zo­du ko­ju je od­i­grao Mir­ko Pe­tro­vić: „Voj­vo­da Mir­ko za­ko­na­čio je ta­da sa svo­jom prat­njom u ku­ći čo­vje­ka ko­ji je voj­sku od­veo skro­vi­tim pu­tem u tvr­đa­vu Me­dun. Kad je od­la­zio htio je da na­re­di da se on ubi­je, ali ga je u to­me spri­je­či­la nje­go­va prat­nja. On­da je voj­vo­da na­re­dio da se ku­ća nje­go­va do­ma­ći­na i po­ma­ga­ča opljač­ka, i sam je se­bi uzeo sre­br­no oruž­je, pu­šku, sa­blju, i ka­jas na ko­je­mu je pu­ška vi­si­la i ko­ju je Sve­ti Pe­tar bio po­klo­nio nje­go­vom dje­di, kao i amaj­li­ju ko­ju je nje­gov otac do­bio na po­klon od vla­di­ke Ra­da. Opljač­kao je, da­kle, ku­ću u ko­joj je spa­vao, u ko­joj je jeo so i hljeb“. (Isto, str. 68)
Bez pre­tje­ri­va­nja se mo­že re­ći da ova­kvi i slič­ni po­stup­ci ba­ca­ju tam­nu i ne­mo­ral­nu mr­lju ko­ja se ne mo­že iz­bri­sa­ti sa mo­ra­la na­šeg tra­di­ci­o­nal­nog, na­šeg he­roj­skog dru­štva. Ova­kav po­stu­pak u ana­li­zi, Ge­ze­ma­nu da­je objek­tiv­nost i isti­ni­tost, što se ne mo­že re­ći za sa­da­šnje, na­zo­vi­mo isto­ri­ča­re i dvor­ska pi­ska­ra­la ko­ji na­sto­je da do­ka­žu da se po­ha­ra ni­je ni do­go­di­la. To je na­rod­skim je­zi­kom re­če­no tra­bu­nja­nje i mla­će­nje pra­znom sla­mom. Za auto­re ta­kvih na­kla­pa­nja Ro­vin­ski ka­že da su to lju­di ko­ji su se utr­ki­va­li ko će pr­vi­je teg­nu­ti go­spo­da­ro­ve opan­ke.
(Na­sta­vi­će se)