- PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ

Ge­ze­man je bio svje­stan da ka­da se raz­ma­tra ka­rak­ter i mo­ral tra­di­ci­o­nal­nog cr­no­gor­skog dru­štva, ne mo­že se za­o­bi­ći krv­na osve­ta. Pri­je de­talj­ni­je ela­bo­ra­ci­je ovog pro­ble­ma, neo­p­hod­no je uka­za­ti ka­ko Ge­ze­man po­i­ma (shva­ta) krv­nu osve­tu, od­no­sno ka­ko je ob­ja­šnja­va ili bo­lje re­ći opi­su­je „pri­li­ku da se čo­vje­ku uzme ži­vot pru­žao je rat­nič­ko pa­stir­ski ži­vot na sva­kom ko­ra­ku, pru­ža­lo ju je pre­ko­mjer­no osje­ća­nje po­ro­dič­ne ča­sti i pri naj­ma­njem ata­ku na čast že­ne, i sva­koj ras­ki­nu­toj ve­rid­bi, pri sva­kom su­par­ni­štvu oko de­vo­je­ke, ili sva­kom obi­je­snom opu­šta­nju že­ne, pri sva­koj ri­je­či ko­ja se mo­gla shva­ti­ti kao uvre­da. Mi smo u dru­štvu jed­nog na­ro­da ko­ji za svo­ju na­gon­sku i ago­nal­nu pla­ho­vi­tost, za svo­ju gor­dost i nad­me­nost, za pre­tje­ra­no ča­sto­lju­blje i pr­kost ima čak po­seb­nu ri­ječ: is­cje­lji­vost. Krv­na osve­ta po­vla­či svoj kr­va­vi ko­nac sa stra­ho­vi­tom ne­u­mo­lji­vo­šću od po­je­din­ca do po­je­din­ca, od ku­će do ku­će, od brat­stva do brat­stva, od ple­me­na do ple­me­na. Ako se du­žnim kr­vi ne mo­že uhva­ti­ti, on­da se uzi­ma dru­gi iz nje­go­ve ku­će, i nje­go­vog brat­stva, i nje­go­vog, ple­me­na, ali, sva­ka­ko, šte­de­ći že­ne i de­cu. Za osve­tu se iz­a­bi­ra po ago­nal­nim me­ri­li­ma – naj­bo­lji iz brat­stva ko­je krv du­gu­je, pre­ne­be­ga­va­ju­ći če­sto ubi­cu ako ni­je ugled­na lič­nost.”
Ta­kav je obi­čaj bio i sla­bi­jeg svo­ga, a naj­bo­lje­ga za osve­tu, jer ako bi rđa­vog ubio za osve­tu ru­ga­li bi mu se go­vo­re­ći mu: „vi­di se da se ni­je uzdao u se­be i da se u po­sa na­đe, tek ča­pre za ča­pru da ošte­ti. A do­bri po­mi­šlja: Bo­lje je ni­kad se ne osve­ti­ti ne­go rđa­vog za osve­tu ubi­ti. (isto, str 235-236)”.
Ovim je Ge­ze­man dao sve­o­bu­hvat­no od­re­đe­nje krv­ne osve­te. Na­ro­či­to se pri­mje­ću­je is­crp­no no­ti­ra­nje mo­ti­va ko­ji do­vo­de do krv­ne osve­te. Ni­je iz­o­sta­lo ni ubi­ja­nje ra­di uvri­je­đe­nje ča­sti i pre­pu­šte­ne osve­te da se ne bi upr­lja­la svo­ja čast.
Ov­dje tre­ba pri­mi­je­ti­ti da se ne po­mi­nje je­dan fak­tor ko­ji je če­sto uzro­ko­vao po­ja­vu krv­ne osve­te. Ri­ječ je o če­stom ubi­stvu, od­no­sno imo­vin­sko prav­nih spo­ro­va, ko­ji­ma se otva­rao la­nac krv­ne osve­te.
Se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka je ak­tu­e­li­zo­va­na krv­na osve­ta. Na­i­me, ne­ko­li­ko lan­ča­nih ubi­sta­va iz krv­ne osve­te alar­mi­rao je sta­nov­ni­ke Ma­le­si­je. Ta­ko su ugled­ni gra­đa­ni i brat­stve­ni­ci or­ga­ni­zo­va­li ve­li­ki skup u Tu­zi­ma na ko­je­mu je od­lu­če­no da se pre­ki­ne sa krv­nom osve­tom. Isto­ga da­na kad se odr­ža­vao mi­rov­ni skup, do­go­di­la se jed­na krv­na osve­ta. Na­kon tog ubi­stva, po mo­jem sa­zna­nju, ni­je se do­go­di­la kla­sič­na krv­na osve­ta u Ma­le­si­ji.
Iz Ge­ze­ma­no­vog tu­ma­če­nja krv­ne osve­te mo­že se za­klju­či­ti da je krv­na osve­ta su­ro­vi (ne­mi­lo­sred­ni) obi­čaj ko­ji je pro­gu­tao mno­go ne­vi­nih ži­vo­ta. Kao obi­čaj iz­nje­dren je utro­be pa­tri­jar­hal­nog, od­no­sno he­roj­skog dru­štva. Lo­gič­no je oče­ki­va­ti da će usah­nu­ti i to upo­re­do sa ne­sta­ja­njem dru­štve­nog sta­nja ko­je ga je po­ro­di­lo.(Na­sta­vi­će se)


Ka­rak­ter­ne oso­bi­ne is­tak­nu­tih lju­di

Već je uka­za­no da je Mar­ko Mi­lja­nov ekla­tan­tan pri­mjer he­roj­skog dru­štva. Pre­ma Ge­ze­ma­nu, on je si­no­nim čoj­stva i ju­na­štva.