- PI­ŠE:
DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ
Ge­ze­man di­že u ne­be­sa Nje­go­ša kao po­e­tu, ali uka­zu­je i na ne­ke dru­ge oso­bi­ne. U osta­lom, evo šta ka­že Ge­ze­man o Nje­go­šu: „U sjen­ci i pod okri­vljem svo­ga stri­ca, či­ji je ugled de­lo­vao i po­sle nje­go­ve smr­ti, stu­pio je, go­to­vo još de­čak, na vla­di­čan­ski pre­sto Pe­tar II (1930–1851).
On je pr­vi raz­ju­rio sve­tov­ne su­par­nič­ke ku­će Ra­do­nji­ća i pred­u­zeo pr­ve ko­ra­ke za us­po­sta­vlja­nje, ne sa­mo mo­ral­nog ne­go i stvar­nog (svje­tov­nog) dr­žav­nog auto­ri­te­ta. Od per­ja­ni­ka, svo­je te­le­sne gar­de, stvo­rio je ne sa­mo ener­gič­nu gru­pu ču­va­ra re­da, ne­go isto­vre­me­no i osno­vu dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka i ne­ku vr­stu no­vog slu­žbe­nog plem­stva. Sa Nje­go­šem po­či­nje tra­ge­di­ja ple­me­na, su­mrak nji­ho­vih ide­a­la.
Za­i­sta čud­na sli­ka is­kr­sa­va pred na­še oči. Ovaj mla­di, vi­so­ki, vit­ki vla­di­ka, iz­van­red­ne mu­ške le­po­te, u ras­ko­šnoj na­rod­noj no­šnji sta­rih ser­da­ra, sa sre­br­nim ku­bu­ra­ma o po­ja­su i sja­jem pe­snič­kog ge­ni­ja na vi­so­kom tu­rov­nom če­lu, ovaj ge­ni­jal­ni sa­mo­uk ko­ji je znao cr­kve­no­slo­ven­ski, ru­ski, fran­cu­ski, ta­li­jan­ski i nje­mač­ki, ko­ji se in­spi­ri­še Dan­te­om, Il­to­nom, Ge­te­om, La­man­ti­rom, ko­ji isto­vre­me­no zna na­rod­ne pe­sme kao naj­da­ro­vi­ti­ji pre­stav­nik nje­go­vo­ga ple­me­na, ovaj tvo­rac div­nih spe­vo­va, kr­ca­tih du­bo­kih mi­sli­ma (raz­mi­šlja­nji­ma) ovaj fi­lo­zof tra­gič­nog he­ro­i­zma, ovaj vla­di­ka i vla­dar jed­ne he­roj­ske ze­mlje, gde su ver­nost i da­ta reč sta­ja­le čvr­sto kao Ostro­ške gre­de“ (isto,str. 57–58).
Na­kon ovog ne­be­skog uz­di­za­nja, sli­je­di sle­de­će: „Ov­de, u ovoj ze­mlji, uvla­či­li su se stra­va i užas i u naj­bed­ni­ju kro­vi­nja­ru gde se po­ja­ve per­ja­ni­ci, ko­ji, kao što na­rod pri­ča, čo­ve­ku ko­me spre­ma smrt ša­lje kao za­lo­gu evan­đe­lje na ko­je u znak si­gur­nost i za­kle­tve sta­vlja svo­ju ru­ku, te ta­ko na­ma­mi žr­tvu, ne­ko­li­ko da­na pri­ja­telj­ski go­sti, a pri po­vrat­ku na­re­di da se us­put ubi­ju.
Ide­ja ko­joj ovaj čo­vek slu­ži je­ste ide­ja stva­ra­nja dr­ža­ve, a ta dr­ža­va ima da slu­ži stva­ra­nju na­ci­o­nal­nog oslo­bo­đe­nja ci­je­log srp­stva, čak i ju­go­slo­ven­stva, ali sre­stva i dr­žav­ni re­zon ko­je on i dr­žav­ni sled­be­ni­ci prak­ti­ku­ju ne raz­li­ku­ju se mno­go od me­to­da ko­ji su pri­me­nji­va­li pa­še i ve­zi­ri od ko­jih se i uče u vla­da­lač­koj ve­šti­ni, kao što je to i či­nio u isto vre­me i knez Mi­loš Obre­no­vić u Sr­bi­ji“ (isto, str. 57–58).(Na­sta­vi­će se)


Kralj Ni­ko­la


Ge­ze­man na­gla­ša­va da je kralj Ni­ko­la u krat­kim pri­ča­ma (aneg­do­ta­ma) lo­še pro­šao. Na­i­me, če­sto iz­vi­to­pe­re­na čak i ne­pra­ved­na sjen­ka pa­da na nje­go­vu lič­nost. Ta­ko je lik po­sled­njeg go­spo­da­ra Cr­ne Go­re is­pao tam­ni­ji, ne­go što je on, u stva­ri, za­slu­žio. „Si­ro­ti go­spo­dar igra u ovim pri­ča­ma po­ne­kad ulo­gu ka­kvog kme­ta, ofi­ci­ra, čak i Tur­či­na. Ova sve­do­čan­stva (oce­ne), sva­ka­ko, tre­ba ubla­ži­ti jer i u ovim pri­ča­ma knez Ni­ko­la ne sto­ji ta­ko lo­še“ (isto, str. 90).
Ipak tre­ba na­gla­si­ti da Ge­ze­man tvr­di da na­sled­ni­ci Pe­tra I , da­kle i knez Ni­ko­la, mje­re­ni pre­ma ko­dek­su cr­no­gor­skog čoj­stva i ju­na­štva, ni­su bi­li ide­al­ne lič­no­sti, a na­ro­či­to ako se upo­re­de sa lič­no­sti­ma ka­kvi su bi­li Mar­ko Mi­lja­nov i Voj­vo­da Mi­ljan Vu­kov.


Knez Da­ni­lo


Ge­ze­man kne­za Da­ni­la sli­ka tam­nim bo­ja­ma. Knez Da­ni­lo je kod pa­tri­jar­ha­la­ca za­pam­ćen po zlu, po pri­tvor­stvu, bo­le­snom ne­po­vje­re­nju, po osve­ti iz po­ta­je, po za­vi­dlji­vo­sti i sve­mu ono­me što ne spa­da u mo­ral­no shva­ta­nje pa­tri­ja­hal­nog dru­štva. „Da­ni­lo­vi lju­di a i sam Da­ni­lo su obe­ča­sti­li kće­ri Bje­lo­pa­vli­ća od­no­sno Ka­di­ća i prog­na­li ih iz Cr­ne Go­re. Zbog to­ga je i Da­ni­lo na­stra­dao od ku­gle jed­nog Ka­di­ća. Knez Ni­ko­la je za­me­nio nji­ho­ve ple­men­ske po­gla­vi­ce iz dru­gih ple­me­na, opet jed­na ka­zna da se ple­me po­ni­zi“ (isto, str. 59).