-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Po­zna­ta srp­ska isto­ri­čar­ka dr Ana Sto­lić svo­jom knji­gom „Kra­lji­ca Dra­ga Obre­no­vić”, po ocje­ni mno­gih, da­la je do­sad naj­u­ten­tič­ni­ju sli­ku ži­vo­ta naj­tra­gič­ni­je srp­ske vla­dar­ke. Knji­gu je ob­ja­vio be­o­grad­ski Za­vod za udž­be­ni­ke, a u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va iz nje će­mo, uz lju­ba­zno odo­bre­nje dr Sto­lić, pre­ni­je­ti naj­in­te­re­sant­ni­je de­ta­lje.
Dr Ana Sto­lić je vi­ša na­uč­na sa­rad­ni­ca Isto­rij­skog in­sti­tu­ta u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je i ma­gi­stri­ra­la na Odje­lje­nju za isto­ri­ju be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, a dok­tor­sku te­zu od­bra­ni­la je na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du. Ba­vi se dru­štve­nom i žen­skom/rod­nom isto­ri­jom u Sr­bi­ji i Ju­go­sla­vi­ji u 19. i 20. vi­je­ku. Autor­ka je mo­no­gra­fi­ja Se­stre Srp­ki­nje. Po­ja­va po­kre­ta za eman­ci­pa­ci­jiu že­na i ra­ni fe­mi­ni­zam u Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji (2015), Kra­lji­ca Dra­ga Obre­no­vić (2010), Đor­đe Si­mić – po­sled­nji srp­ski di­plo­ma­ta 19. vi­je­ka (2003). Pri­re­di­la je ru­ko­pi­se Ja­ša To­mić. Fe­mi­ni­stič­ka gle­di­šta (2005) i Uspo­me­ne Sav­ke Su­bo­tić (2002). Ured­ni­ca je broj­nih pu­bli­ka­ci­ja me­đu ko­ji­ma i Isto­ri­je pri­vat­nog ži­vo­ta kod Sr­ba u 19. vi­je­ku. Sa­ra­đi­va­la je u pu­bli­ka­ci­ji Že­ne u Cr­noj Go­ri od 1790. do 1915, ured­ni­ce Na­ta­še Ne­le­vić (2011). Od 2007–2012. bi­la je di­rek­tor­ka Isto­rij­skog mu­ze­ja Sr­bi­je.
U dje­li­ma srp­skih me­mo­a­ri­sta i u isto­ri­o­gra­fi­ji o kra­lji­ci Dra­gi pi­sa­no je do­sta. Njen ži­vot je, zbog čud­nog pu­ta ko­jim je do­spje­la na pre­sto, bio te­ma o ko­joj su „svi sve zna­li”. Me­đu­tim, či­nje­ni­ca da je Dra­ga osta­la me­mo­a­ri­sa­na kao Dra­ga Ma­šin, da­kle, pre­ma pre­zi­me­nu pr­vog mu­ža a ne kao kra­lji­ca, i da je ova­kav na­čin ozna­ča­va­nja pri­hva­ćen u ve­ći­ni isto­ri­o­graf­skih ra­do­va, mo­že da po­slu­ži kao po­ka­za­telj da se u ru­še­nju lič­nog kul­ta kre­nu­lo od sa­mog ime­na, ko­je ima ve­li­ku va­žnost u po­li­ti­ka­ma iz­grad­nje ko­lek­tiv­nog sje­ća­nja. Po­sma­tra­no u ši­rem kon­tek­stu de­kon­struk­ci­je vla­dar­skog kul­ta Obre­no­vi­ća i teh­ni­ka nji­ho­vog ukla­nja­nja iz na­ci­o­nal­nog ko­lek­tiv­nog pam­će­nja, ko­je su za­po­če­te od­mah na­kon Maj­skog pre­vra­ta, Dra­ga je pro­šla naj­lo­ši­je, jer je ot­po­čet­ka či­nje­no sve da se uru­ši po­sao oko uz­di­za­nja no­ve kra­lji­ce. Je­di­no je mo­žda kralj Mi­lan Obre­no­vić, za vri­je­me či­je vla­da­vi­ne su se do­go­di­le krup­ne pro­mje­ne u dr­žav­nom, eko­nom­skom i so­ci­jal­nom ži­vo­tu ze­mlje, sa pot­pu­no dru­ga­či­jih po­zi­ci­ja, pro­gla­šen ve­ćim ne­ga­tiv­cem srp­ske isto­ri­je 19. vi­je­ka. (...)
Ako se po­ro­dič­na sud­bi­na Lu­nje­vi­ca upo­re­di sa sud­bi­nom mno­gih srp­skih po­ro­di­ca či­ji su pred­stav­ni­ci to­kom 19. vi­je­ka ima­li ne­ku jav­nu po­li­tič­ku, pri­vred­nu, dru­štve­nu ulo­gu ili mje­sto u kul­tur­noj isto­ri­ji, mo­že se re­ći da je njen uspjeh u in­sta­li­ra­nju na dru­štve­noj sce­ni Be­o­gra­da, kao kraj­njeg ci­lja i mje­ri­la uspje­ha, bio po­lo­vi­čan. Ovu po­ro­di­cu, za raz­li­ku od ne­kih dru­gih, ni­je pra­ti­la to­li­ko bi­o­lo­ški tan­ka nit, ko­li­ko ne­do­sta­ci dru­ge vr­ste: ne­do­vo­ljan ka­pi­tal i ne­do­volj­na bli­skost ro­do­na­čel­ni­ka po­ro­di­ce Ni­ko­le Mi­li­će­vi­ća Lu­nje­vi­ce sa kne­zom Mi­lo­šem Obre­no­vi­ćem u vri­je­me eko­nom­ske i dru­štve­ne ini­ci­ja­ci­je u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, ne­moć nje­go­vih po­to­ma­ka da se in­ten­ziv­ni­je uklju­če u pre­sto­nič­ke so­ci­jal­ne mre­že po­mo­ću ko­jih se pro­du­ko­va­la i re­pro­du­ko­va­la dru­štve­na moć i, ko­nač­no, krat­ko­tra­jan stra­ho­vit uz­let Dra­ge Ma­šin do pre­sto­la, ko­ji je po već po­zna­tom ne­po­ti­stič­kom klju­ču, za krat­ko vri­je­me vi­so­ko po­zi­ci­o­ni­rao osta­le bli­že i da­lje srod­ni­ke a po­tom one, ko­ji su pre­ži­vje­li Maj­ski pre­vrat, u tre­nut­ku sklo­nio sa po­zor­ni­ce da u iz­bje­gli­štvu pro­ži­ve po­sled­nje da­ne.
Mi­li­će­vi­ći-Lu­nje­vi­ce su u ha­o­tič­no vri­je­me na pre­lo­mu 18. i 19. vi­je­ka bi­li po­zna­ta tr­go­vač­ka po­ro­di­ca. Po­ri­je­klom iz Her­ce­go­vi­ne, na­se­li­li su se u oko­li­nu Iva­nji­ce a po­tom u 18. vi­je­ku na­se­li­li su se­la Sre­zo­jev­ce, Ber­ši­će, Lju­tov­ni­cu, Ve­le­reč, Vrn­ča­ne i Lu­nje­vi­cu na ob­ron­ci­ma Rud­ni­ka. Po­tom­ci Mi­li­ća ko­ji se do­se­lio u Lu­nje­vi­cu po­ni­je­li su pre­zi­me Mi­li­će­vić. U pre­du­stan­čko vri­je­me Ni­ko­la Mi­li­će­vić (1767-1842) je tr­gu­ju­ći ste­kao ve­li­ki ime­tak a uče­stvo­vao je i u usta­nič­kim ak­ci­ja­ma. Me­đu­tim, vi­še od to­ga bi­la je va­žna nje­go­va ma­te­ri­jal­na po­moć usta­ni­ci­ma i po­vje­re­nje ko­je je ste­kao kod kne­za Mi­lo­ša. Po­sli­je 1813. go­di­ne ni­je na­pu­stio Sr­bi­ju i imao je zna­čaj­nog udje­la u pro­gla­še­nju Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća za na­hij­skog kne­za te go­di­ne. Usli­je­di­lo je srod­nič­ko po­ve­zi­va­nje sa Obre­no­vi­ći­ma jer je na nje­go­vom vjen­ča­nju sa Lju­bi­com Vu­ko­ma­no­vić, po­što je po­to­nja kne­gi­nja Lju­bi­ca bi­la u srod­stvu sa Mi­li­će­vi­ći­ma, bio „ruč­ni dje­ver”. Od 1815. go­di­ne kao je­dan od ne­ko­li­ko kne­že­vih or­ta­ka u tr­go­vi­ni bio je u pri­li­ci da osje­ti svu te­ži­nu ovog or­ta­klu­ka i srod­nič­kih ve­za. Ni­je uvi­jek bio u kne­žev­noj mi­lo­sti, a nje­gov ime­tak se po­ste­pe­no to­pio to­kom tri­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka i bio je sve­den na po­ro­dič­no do­ma­ćin­stvo u Lu­nje­vi­ci, ku­ću i du­ća­ne u Šap­cu. Mi­lo­sti­va ru­ka go­spo­da­ra ga je još jed­nom po­mi­lo­va­la: po­sta­vljen je za pred­sjed­ni­ka su­da u Bru­sni­ci 1838. go­di­ne, a Na­mje­sni­štvo knja­žev­skog do­sto­jan­stva mu je sle­de­će go­di­ne do­di­je­li­lo po­seb­nu na­gra­du iz dr­žav­ne ka­se. Knez je po­mo­gao ško­lo­va­nje Lu­nje­vi­či­nih si­no­va ko­ji se po­mi­nju kao di­le­tan­ti u kra­gu­je­vač­kom po­zo­ri­štu. Umro je 1842. go­di­ne i sa­hra­njen je u ma­na­sti­ru Vu­jan, od ta­da grob­noj cr­kvi po­ro­di­ce Lu­nje­vi­ca. Nje­gov od­nos sa kne­zom Mi­lo­šem je ka­sni­je vje­štim me­ha­ni­zmi­ma ide­a­li­zo­van i on je u jav­nom mnje­nju pred­sta­vljen kao srp­ski voj­vo­da, iako tu ti­tu­lu ni­je imao.
(Na­sta­vi­će se)