-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Lu­nje­vi­ca se že­nio če­ti­ri pu­ta, a po­sled­nji put se ože­nio Đur­đi­jom Ča­ra­pić (1804–1881) po pre­po­ru­ci kne­gi­nje Lju­bi­ce. Na knez Mi­lo­šu, kao vla­da­ru ko­ji je se­be re­pre­zen­to­vao kao vr­hov­nog ar­bi­tra i u pi­ta­nji­ma vje­re, bi­lo je da ne do­pu­sti ovaj brak sve dok ga cr­kve­ne vla­sti nijesu odo­bri­le. Lu­nje­vi­cu je nad­ži­vje­lo sa­mo dvo­je od še­sto­ro dje­ce ko­li­ko je ro­đe­no u ovom bra­ku, kćer­ka Le­na i sin Pan­ta. Le­na je, udav­ši se za Stoj­ka Pa­vlo­vi­ća, pu­kov­ni­ka srp­ske voj­ske, ima­la uspje­šan brak i po­tom­stvo ko­je je bi­lo obra­zo­va­no i dru­štve­no do­bro po­zi­ci­o­ni­ra­no. Me­đu­tim, osi­ro­ma­še­nje, a i pro­mje­na di­na­sti­je 1842. go­di­ne uti­ca­li su da po­ro­di­ca Lu­nje­vi­ca bu­de po­vu­če­na na mar­gi­ne so­ci­jal­nog ži­vo­ta.
Slu­čaj je, da­kle, htio da se oni na­đu po­no­vo na isto­rij­skoj po­zor­ni­ci u tre­nut­ku ka­da je tre­ba­lo da­ti do­stoj­no po­ro­dič­no po­ri­je­klo bu­du­ćoj kra­lji­ci. Njen otac, Pan­ta Lu­nje­vi­ca, je či­nov­nič­ku ka­ri­je­ru za­po­čeo kao pi­sar u po­li­ci­ji, a po­tom je pro­mi­je­nio ne­ko­li­ko na­čel­nič­kih mje­sta, naj­pri­je u Rud­nič­kom sre­zu a po­tom i Ja­se­nič­kom. Slu­žbo­va­nje u Aran­đe­lov­cu, sje­di­štu tog sre­za, za­o­kru­žio je ra­dom na osni­va­nju grad­ske či­ta­o­ni­ce, ko­je su u on­da­šnjoj Sr­bi­ji bi­le u mo­di. Nje­go­vo da­lje na­pre­do­va­nje bi­lo je uslo­vlje­no oda­no­šću Obre­no­vi­ći­ma i do­brim od­no­si­ma sa Mi­li­vo­jem Bla­znav­cem i Jo­va­nom Ri­sti­ćem, jer je 1874. go­di­ne po­sta­vljen na naj­pre­sti­žni­ju či­nov­nič­ku po­zi­ci­ju u unu­tra­šnjo­sti Sr­bi­je – na­čel­stvo u Šap­cu. Na­kon to­ga, bio je uprav­nik va­ro­ši Be­o­gra­da a po­tom opet na­čel­nik u Šap­cu. Či­nov­nič­ka ka­ri­je­ra Pan­te Lu­nje­vi­ce i vi­so­ko mje­sto u ad­mi­ni­stra­tiv­noj upra­vi u unu­tra­šnjo­sti, bi­le su pred­u­slov da po­ro­di­ca še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na po­sta­ne ugled­na, do­bro­sto­je­ća gra­đan­ska po­ro­di­ca. Okru­žni na­čel­ni­ci bi­li su go­to­vo je­di­ni do­bro si­tu­i­ra­ni či­nov­ni­ci iz­van pre­sto­ni­ce. Ima­li su pri­ma­nja od ko­jih su oni i nji­ho­ve po­ro­di­ce mo­gle udob­no da ži­ve, a če­sto su po­sje­do­va­li i znat­ni­ja ima­nja. Pan­ta Lu­nje­vi­ca je od oca na­sli­je­dio i so­lid­nu imo­vi­nu, ko­ja je 1862. go­di­ne vre­dje­la 1.398 du­ka­ta ce­sar­skih. Sa­mo du­ća­ni u Šap­cu vre­dje­li su 1880. go­di­ne 5000 du­ka­ta. Kao i ve­ći­na naj­vi­ših či­nov­ni­ka u unu­tra­šnjo­sti, no­vac je ulo­žio u ku­po­vi­nu ku­će u Be­o­gra­du. Li­be­ral po po­li­tič­kom opre­dje­lje­nju, po­ka­zao se kao strog či­nov­nik. Ka­da je vlast htje­la da se ob­ra­ču­na sa pri­sta­li­ca­ma Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća, pri­pre­mio je u Šap­cu, u je­sen 1874. go­di­ne, Mi­lin­ko­vi­će­vu afe­ru. Ka­ko je u to vri­je­me, pa i znat­no ka­sni­je u srp­skoj po­li­tič­koj kul­tu­ri sva­ko opo­zi­ci­o­no dje­lo­va­nje pro­gla­ša­va­no za an­ti­di­na­stič­ko, Pan­ta se po­na­šao kao oda­ni obre­no­vi­će­vac. Nje­go­vu smje­nu tra­ži­lo je pe­ti­ci­jom sto­ti­nak gra­đa­na Šap­ca 1879. go­di­ne. Na­kon pa­da Ri­sti­će­ve i do­la­ska na vlast vla­de Mi­la­na Pi­ro­ćan­ca, Lu­nje­vi­ca je na­pa­dan u štam­pi zbog zlo­u­po­tre­ba u ve­zi sa skup­štin­skim iz­bo­ri­ma 1880. go­di­ne, ta­ko da je ubr­zo pen­zi­o­ni­san, ali je još je­dan­put vra­ćen u slu­žbu kao na­čel­nik Užič­kog okru­ga. U pen­zi­ju je, ko­nač­no, ot­pre­mljen 1884. go­di­ne i ta­da se sa po­ro­di­com pre­se­lio u ku­ću u Re­sav­skoj uli­ci u Be­o­gra­du. Vje­ro­vat­no su već ta­da bi­li vi­dlji­vi zna­ci nje­go­ve bo­le­sti. Umro je 1887. go­di­ne i sa­hra­njen je u ma­na­sti­ru Vu­jan. Nje­go­va bo­lest i bo­ra­vak u du­šev­noj bol­ni­ci bri­žlji­vo su skri­va­ni do 1903. go­di­ne, a do­si­je o bo­le­sti je ne­stao pri­je Maj­skog pre­vra­ta.
U ma­pi­ra­nju od­no­sa cen­tar-pe­ri­fe­ri­ja, bra­ko­vi po­mo­ću ko­jih je us­po­sta­vlja­na ho­ri­zon­tal­na so­ci­jal­na mre­ža na pe­ri­fe­ri­ji skla­pa­ni su po istom prin­ci­pu kao u pre­sto­ni­ci. Naj­vi­ši či­nov­ni­ci su uda­va­li kće­ri i že­ni­li si­no­ve sa tr­go­vač­kom i či­nov­nič­kom dje­com iz dru­gih va­ro­ši u Sr­bi­ji. Ta­ko se u dva­de­set­pr­voj go­di­ni Pan­ta Lu­nje­vi­ca ože­nio An­đom Ko­lje­vić, kćer­kom pred­sjed­ni­ka op­šti­ne u Čač­ku. U tom bra­ku ro­đe­ni su Hri­sti­na, Dra­ga, Ni­ko­la, Ni­ko­di­je, Đur­đi­na i Voj­ka–Ana. Ro­di­te­lji po­to­nje kra­lji­ce Dra­ge ni­je­su se baš naj­bo­lje sla­ga­li, i to se če­sto na­vo­di­lo kao je­dan od od glav­nih raz­lo­ga po­sr­nu­ća ove po­ro­di­ce. Pan­ta Lu­nje­vi­ca je vo­lio da se pred­sta­vlja kao ot­men čo­vjek, vo­lio je ko­nje i u Be­o­gra­du je dr­žao ne­ko­li­ko ra­snih gr­la. Naj­vje­ro­vat­ni­je da su nje­go­va bo­lest i smrt naj­vi­še uz­dr­ma­li po­ro­di­cu, jer se ona na­šla u te­škim ma­te­ri­jal­nim ne­pri­li­ka­ma. Udo­vič­ka pen­zi­ja An­đe Lu­nje­vi­ce od 19 du­ka­ta ni­je bi­la ma­la, ali je te­ško po­kri­va­la tro­ško­ve ve­li­ke po­ro­di­ce. Mo­gu­će da od tog vre­me­na da­ti­ra nje­na sklo­nost ka pi­ću, ko­ja je ka­sni­je če­sto po­mi­nja­na kao lič­ni ne­do­sta­tak nje­ne kće­ri Dra­ge. Umr­la je 1893. go­di­ne i sa­hra­nje­na u Be­o­gra­du. Hri­sti­na, naj­sta­ri­ja kćer­ka, bi­la je već uda­ta za Pe­tra Pe­tro­vi­ća, uprav­ni­ka Kre­dit­nog za­vo­da u Be­o­gra­du. Ško­lo­van u Be­ču, Pe­tro­vić je bio je­dan od pr­vih ban­kar­skih struč­nja­ka. Pre­ma Sto­ji­mi­ro­vi­ću, bio je do­bar struč­njak, pre­dan po­slu, ali ću­tljiv i lju­bo­mo­ran u pri­vat­nom ži­vo­tu. Hri­sti­na i on ima­li su tro­je dje­ce: Đor­đa, Mla­de­na i Je­le­nu.
U vri­je­me kad su osta­li bez oba ro­di­te­lja, Ni­ko­la je bio uče­nik ar­ti­lje­rij­ske pod­o­fi­cir­ske ško­le, ko­ju je za­vr­šio 1895. go­di­ne. Sta­ra­njem se­stre Hri­sti­ne i, po­seb­no, Dra­ge ka­da je po­sta­la dvor­ska go­spo­đa kra­lji­ce Na­ta­li­je, mla­đa bra­ća i se­stre ima­li su so­lid­ne uslo­ve da na­pre­du­ju. Đur­đi­na je po­sla­ta u pan­si­on za dje­voj­ke u Ore­o­vi­ci a Ni­ko­di­je kod ču­ve­nog pro­fe­so­ra Ma­li­ne. Naj­mla­đa Voj­ka-Ana je, na po­ziv kra­lji­ce Na­ta­li­je, oti­šla u Fran­cu­sku i u jed­nom za­vo­du za vas­pi­ta­va­nje dje­vo­ja­ka ne­da­le­ko od Bi­ja­ri­ca pro­ve­la pu­nih šest go­di­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)