-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić

Ta­šta je biv­ša kro­ja­či­ca, od­va­žna, go­vor­lji­va mo­skov­ska pro­vo­da­dži­ka. Ma­le­šna Je­vrej­ka, biv­ši vla­snik tek­stil­ne tri­ko­ta­žne rad­nje. Muž pro­stak, ko­mu­ni­sta sa zlat­nim pri­vje­skom na lan­cu oko vra­ta. Gru­pa Čer­ke­za, me­đu ko­ji­ma ima lo­po­va i sum­nji­vih su­mor­nih mu­ška­ra­ca. Tr­gu­ju svim i sva­čim.
Za pro­sta­ku­šu ja sam si­ro­ta bez ni­gdje ni­če­ga i ni­ko­ga, za nje­nog mu­ža, pro­sta­ka „bur­žuj­ka”, za cr­ve­no­ar­mij­ce go­spo­đa sa mo­der­nom fri­zu­rom. Naj­vi­še mi od­go­va­ra dru­že­nje sa že­na­ma sa ko­ji­ma mi je za­jed­nič­ka strast pre­ma ći­li­ba­ru, ša­re­noj odje­ći i jed­na­ka do­bro­ta.
Ve­če­ri su nam pro­la­zi­le, ma­nje-vi­še, is­pu­nje­ne i smi­je­hom i gnje­vom. Lju­di su iz­la­zi­li i ula­zi­li, pu­ši­li, pi­li, ša­li­li se, ana­li­zi­ra­li re­zul­ta­te da­na­šnje re­kvi­zi­ci­je i pla­ni­ra­li šta će i gdje sju­tra oti­ma­ti od na­ro­da.
Od­jed­nom, kao grom iz ve­dra ne­ba: Ras­pra­va o Bo­gu. Ko je i ka­ko za­po­čeo tu te­mu, ne pam­tim. Sje­ćam se sa­mo svo­jih ri­je­či ko­ji­ma sam se uklju­či­la u tu ras­pra­vu: „Go­spo­do, ako Bo­ga ne­ma, za­što ga vi to­li­ko mr­zi­te?” „A ko ka­že da mi mr­zi­mo Bo­ga?” „Ja sam pr­va” – uklju­u­je se ta­šta- ble­sa­va sam se ro­di­la, ble­sa­va ću i umri­je­ti!” Le­vit, snis­ho­dlji­vo: „Vi ste, go­spo­đo, u pra­vu. va­še ob­ja­šnje­nje je sa­svim ja­sno. Sve na­še maj­ke i oče­vi su vje­ro­va­li. Ali, što da ra­di mla­di čo­vjek, ne­go da se ko­ri­sti svim mo­guć­nop­sti­ma i do­bri­ma ko­je mu ži­vot pre­ston­ce pru­ža...”
Ta­šta: „ Što ste se vi za­ka­či­li za pre­sto­ni­cu? Mi­sli­te li vi da su kod nas u pre­sto­ni­ci sve sa­mi an­ti­hri­sti. Pa mi u Mo­skvi ima­mo sto­ti­ne cr­ka­va i ma­na­sti­ra”.
Le­vit: „To su osta­ci bur­žo­a­zi­je. Mi će­mo sva va­ša zvo­na pre­to­pi­ti i pre­tvo­ri­ti u spo­me­ni­ke”.
Ja pi­tam: „Mark­su?” Le­vit, uz oštri po­gled: „Da, upra­vo”.
Ja do­da­jem: „I ubi­je­nom Uric­kom. Uz­gred, ja znam ko ga je ubio”.
(Po­di­za­nje tem­pa­ra­tu­re. Ja iz­dr­ža­vam pa­u­zu).
A eto ka­ko: „Le­o­nid Ko­ne­gi­ser. Za­jed­no smo se igra­li u pi­je­sku”.
„Če­sti­tam vam na ta­kvoj igri!” Ja do­da­jem: „Je­vrej”.
Le­vit, uza­vrev­ši: „To sa tim ne­ma ni­ka­kve ve­ze!” Taš­ta, ni­šta ne shva­ta­ju­ći: „Ko­ga su ubi­li Je­vre­ji?” Ja od­go­va­ram: „Uric­kog, na­čel­ni­ka Pe­ter­bur­ške grad­ske upra­ve”.
Ta­šta: „Pa­zi, mo­lim te! Pa on je, ta­ko­đe, bio Ži­dov!” Ja: „Da, i to iz po­zna­te po­ro­di­ce”.
Ta­šta: „Zna­či, spo­reč­ka­li se. Uosta­lom, kod Ži­do­va se to ve­o­ma ri­jet­ko de­ša­va. Na­pro­tiv, oni je­dan dru­go­ga šti­te. Ako se kum ope­če, kum mu pri­ti­če u po­moć. Ta­ko mi go­spo­da Bo­ga”.
Le­vit se obra­ća me­ni: „I što je bi­lo da­lje?” Po­tom je usli­je­dio aten­tat na Le­nji­na. Ta­ko­đe Je­vrej­ka. Obra­ća­ju­ći se do­ma­ći­nu –Va­ša pre­zi­me­nja­ki­nja, Ka­plan.
Le­vit, umje­sto Ka­pla­na: „I što ho­će­te ti­me da do­ka­že­te?” Ja: „Sa­mo to da po­sto­je ra­zni Je­vre­ji, kao, uosta­lom, i Ru­si”.
Le­vit ska­če: „Ja, du­ga­ri­ce, ne shva­tam, ili svo­jim uši­ma do­bro ne ču­jem, ili vaš je­zik ni­je ta­ko iz­go­vo­rio. Vi se sa­da na­la­zi­te u re­kvi­zi­ci­o­nom punk­tu, na sta­ni­ci Usmanj, i to u ulo­zi čla­na Re­kvi­zi­ci­o­ne ko­mi­si­je dru­ga Ka­pla­na”.
Ja: „Is­pod Mark­so­vog por­tre­ta”.
Le­vit: „I tim pri­je...”
Ja ga pre­ki­dam: „I tim pri­je...za­što da ne iz­mi­je­nja­mo mi­šlje­nje?” Je­dan od voj­ni­ka: „Dru­ga­ri­ca pra­vil­no go­vo­ri. Ka­kva bi to bi­la slo­bo­da go­vo­ra, ako čo­vjek ne bi smio da zuc­ne po svom mi­šlje­nju! Uosta­lom, dru­ga­ri­ca ni­je re­kla ni­šta sla­bo. Sa­mo je kon­sta­to­va­la da je Ži­dov Žži­do­va ubio, a mi smo to i bez nje zna­li”.
Le­vit: „Dru­že Ku­znje­cov, mo­lim vas da svo­je uvre­dlji­ve ri­je­či po­vra­ti­te na­zad! Ku­znje­cov: „O ka­kvoj se tu uvre­di ra­di?” Le­vit: „Vi ste se iz­vo­lje­li iz­ja­sni­ti o idej­noj žrv­ti Ži­do­va”.
Ku­znje­cov: -„Vi, go­spo­di­ne Le­vit, ma­lo sma­nji­te ten­zi­je i uti­šaj­te glas. Imaj­te u vi­du da sam ja član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, a to što sam iz­go­vo­rio ri­ječ Ži­dov je mo­ja na­vi­ka!” Ta­šta, obra­ća­ju­ći se Le­vi­tu: „Za­što se vi, go­lu­bi­ću, bu­ni­te? Što vam sme­ta ri­ječ Ži­dov?”. Pa svi mi u Mo­skvi Je­vre­je na­zi­va­mo Ži­do­vi­ma. I ni­ka­kvi va­ši de­kre­ti i na­red­be ne mo­gu tu ni­šta pro­mi­je­ni­ti. Zna­te li vi da je Ži­dov Hri­sta na kr­stu ra­za­peo? Hri­sta?!! Pla­nuo je i po­sko­čio kao kor­ba­čom uda­ren. No­zdr­ve su mu po­drh­ta­va­le: „Zna­či, go­spo­đo, da ste vi ta­kvih ubje­đe­nja. Za ka­kvim ar­ti­kli­ma vi on­da pu­tu­je­te po gu­ber­ni­ja­ma. Ovo se i na vas od­no­si, dru­že! Vi ši­ri­te pro­pa­gan­du. Po­grom spre­ma­te. So­vjet­sku vlast ho­će­te da raz­bi­je­te! Znam ja što ću i ka­ko ću sa va­ma. Ma u dje­li­ću se­kun­de ću ja sve vas...”
A ta­šta: „Pa­zi­te da me ne upla­ši­te! A za­što je moj sin tu? On je bolj­še­vik da bo­lji ne mo­že bi­ti. I ko­mu­ni­sta po­u­zda­ni­ji od vas. Pa­zi mo­lim te! Sik­tiš tu kao zmi­ja! Pe­de­set go­di­na ži­vim, ta­kvu sra­mo­tu ni­je­sam do­ži­vje­la...”
Pro­vo­da­či­ka od­ma­hu­je ru­kom: „Ne že­lim ni da su­dim, ni da se ša­lim. Do­sa­dio mi je ovaj vaš no­vi ži­vot. Dok je bi­lo Ni­ko­la­še (ca­ra Ni­ko­la­ja), ima­li smo i hlje­ba i ka­še. A sad se sa­mo ra­di ka­še po tri­de­set vr­sta po bla­tu po­tu­ca­mo. Opro­sti mi Go­spo­de, is­pla­zi­li smo je­zi­ke kao psi.
(NA­STA­VI­ĆE SE)