-Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Ka­da se po­ja­vio film „Na­za­ren” upa­dlji­vim za­do­volj­stvom lan­si­ra­no je tvr­đe­nje da se ko­nač­no „sta­ri bez­bo­žnik vra­ća Bo­gu”. Pa, ipak, ka­to­lič­ka cen­tra­la je či­ni­la sve ka­ko bi se u ze­mlja­ma u ko­ji­ma se ri­ječ cr­kve po­štu­je po sva­ku ci­je­nu one­mo­gu­ći­lo jav­no pri­ka­zi­va­nje fil­ma. Su­šti­na dje­la je na­mjer­no iz­vr­nu­ta – uče­na cr­kve­na pe­ra tvr­di­la su ka­ko je još jed­nom po­tvr­đe­no da sum­nja ne mo­že da bu­de al­ter­na­ti­va vje­ro­va­nju i ka­ko se čo­vjek vra­ća po­ni­zno­sti i mi­lo­sr­đu. Pot­pu­no je ig­no­ri­sa­na či­nje­ni­ca da je Na­za­re­na, tog mla­dog i smjer­nog sve­šte­ni­ka, na­tje­ra­lo na put pat­nje upra­vo raz­o­ča­ra­nje u cr­kve­ne in­sti­tu­ci­je i one ko­ji upra­vlja­ju nje­nim sve­ti­nja­ma. Na­za­ren se pro­sto uža­sa­vao svo­jih pret­po­sta­vlje­nih i za­to Bu­nju­el ne pro­pu­šta ni­jed­nu pri­li­ku da is­tak­ne ka­ko je upra­vo kler naj­vi­še osu­đi­vao nje­go­vog ju­na­ka, sti­dio ga se, pro­go­nio, po­ni­ža­vao tvr­đe­njem da je je­re­tik, blud­nik i ma­ni­jak. A sve to za­to što je Na­za­ren od­bio da se po­ko­ra­va nji­ho­vim na­red­ba­ma i jav­no iz­ra­zio svo­ju od­luč­nost da se usmje­ra­va sa­mo pre­ma Bož­joj vo­lji. Bu­nju­el je, u stva­ri, že­lio da pro­vje­ri još jed­nom Sve­to pi­smo u su­ro­voj ljud­skoj stva­r­no­sti. U svom raz­ra­ču­na­va­nju sa cr­kvom on se tu ne za­dr­ža­va. Na­pro­sto, u „Vi­ri­di­ja­ni” se sli­ka špan­ske stvar­no­sti još vi­še smra­ču­je, re­li­gi­ja se u njoj pot­pu­no od­ri­če svog hri­šćan­skog mi­lo­sr­đa. Za­to čed­na i ide­a­li­zo­va­na Vi­ri­di­ja­na od­bi­ja da se za­re­di i de­fi­ni­tiv­no se­be izo­lu­je u opa­tič­koj odo­ri, jer i sa­ma uvi­đa da je po nje­nom ubje­đe­nju u kon­ret­noj si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­šla to be­smi­sle­no bje­ža­nje od čo­vje­ka.
Nje­no bi­će je du­bo­ko uz­ne­mi­re­no ovom sli­kom svi­je­ta, pa od­lu­ču­je da svoj ži­vot is­pu­ni naj­či­sti­jom sa­mi­lo­šću – gru­pu pro­sja­ka, lo­po­va i pro­pa­li­ca pri­hva­ta pod krov ras­ko­šnog dvor­ca svo­ga eks­cen­trič­nog uja­ka ari­sto­kra­te i nu­di im ono što je na­ma svi­ma po­nu­dio i dao Go­spod – svo­ju Iju­bav. Me­đu­tom, za nju to bi­va kob­no. U nji­ho­vim po­stup­ci­ma i fi­zi­o­no­mi­ja­ma Bu­nju­el ot­kri­va svu bi­je­du svo­je ze­mlje i s gor­či­nom go­vo­ri ka­ko ih je stvar­nost do te mje­re obez­vri­je­di­la da vi­še ni­je­su u sta­nju ni da bu­du lju­di – ne vje­ru­ju vi­še ni u mi­lo­sr­đe jer ga ni­ka­da u svom ži­vo­tu ni­je­su osje­ti­li. Za­to se po­na­ša­ju kao hor­da iz­be­zu­mlje­nih što po­seb­no do­la­zi do iz­ra­ža­ja za bo­ga­tom tr­pe­zom kom­po­no­va­nom po ugle­du na „Taj­nu ve­če­ru”. Ovi ne­sreć­ni­ci mi­sle i osje­ća­ju da su ih ži­vot i cr­kva već dav­no iz­da­li i u Vi­ri­di­ja­ni­noj do­bro­ti ni­je­su u sta­nju da vi­de išta vi­še do ne­što ab­nor­mal­no i ne­stvar­no. Šta im vri­je­di nje­na tr­pe­za ka­da oni svo­ju ni­ka­da ne­će ste­ći, njen mo­ral je za njih ne­do­sti­žan i su­vi­še ide­a­li­zo­van da bi bio stva­ran i da bi ga oni mo­gli da pri­hva­te. Ži­vot tra­ži mno­go vi­še a ne do­bi­ja ap­so­lut­no ni­šta – ta­ko opi­je­ni i da­lje su bi­jed­ni­ci, pa se u nji­ma za vri­je­me ve­če­re ja­vlja bi­jes, a raz­vrat ma­ni­fe­stu­je čak i po­ku­ša­jem obeš­ča­šće­nja ple­me­ni­te Vi­ri­di­ja­ne. Da bi špan­ska stvar­nost bi­la kom­plet­na, Bu­nju­el raz­ot­kri­va i onu bo­ga­tu ari­sto­kra­ti­ju ko­ja se sa pro­gre­som is­ka­zu­je bez­oč­no ka­pi­ta­li­stič­ki. Uz to, na vr­lo ubje­dljiv na­čin, po­sred­stvom Vi­ri­di­ja­ni­nog uja­ka Don Ha­i­ma, ot­kri­va nam se či­nje­ni­ca da, pa­ra­lel­no sa kla­sič­nom bi­zar­no­šću, ra­ste i kraj­nji ne­mo­ral. Tu je i mla­di ga­zda Hor­te – ti­pič­ni la­žni re­for­ma­tor, oli­če­nje sve­ga onog što čo­vje­ka uni­šta­va i ob­ma­nju­je na ovom svi­je­tu. Bu­nju­el to iskre­no osje­ća, nje­go­va vi­zi­ja je auten­tič­na i is­ko­pa­na iz utro­be ze­mlje, nje­ne cr­ne bo­je ni­su po­škro­plje­ne ni­ka­kvim iz­vje­šta­če­nim op­ti­mi­zmom. U ova­kvom po­ret­ku i unu­tar ova­kvih od­no­sa pra­vo vje­ro­va­nje i mi­lo­sr­đe je ap­surd ko­ji ni­šta vi­še ne zna­či. To­kom ra­da na fil­mu špan­ske vla­sti ni­je­su ogra­ni­ča­va­la Bu­nju­e­la kao že­lje­nog po­vrat­ni­ka či­jim je ime­nom fa­lan­ga na­mje­ra­va­la da se raz­me­će u svo­joj pro­pa­gan­di. Pu­sti­li su ga na kan­ski fe­sti­val gdje je ovo dje­lo kr­ca­to Ijud­skim oča­ja­njem do­ži­vje­lo tri­jumf.
(Na­sta­vi­će se)