-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

U sud­bi­na­ma Ga­vri­le Ro­ma­no­vi­ča Der­ža­vi­na (1743–1816) i Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša (1813–1851), ge­ni­jal­nih si­no­va ru­skog i srp­skog na­ro­da, iz­ra­zi­o­ca i tu­ma­ča na­ci­o­nal­ne svi­je­sti svo­jih na­ro­da, po­sto­ji za­ču­đu­ju­ća slič­nost, ko­ja se pro­ja­vlju­je kroz nji­ho­vu pje­snič­ku ri­ječ i ko­ja već od­zva­nja u vječ­no­sti. Iako vi­še od po­la vi­je­ka raz­dva­ja nji­ho­ve ži­vo­te, ipak su se oni sre­li u vre­me­nu na ras­kr­šću XVI­II i XIX vi­je­ka, je­dan je svoj ži­vot­ni put za­vr­ša­vao na ze­mlji, a dru­gi je tek po­či­njao da ži­vi. Der­ža­vin ni­je ni­šta mo­gao zna­ti o srp­skom pje­sni­ku, ni­ti o nje­go­voj po­e­zi­ji, jer je to pri­pa­da­lo bu­duć­no­sti. Me­đu­tim,... Nje­goš je znao ko je Der­ža­vin, ci­je­nio ga je i či­tao nje­go­vu po­e­zi­ju (dje­la Der­ža­vi­na su bi­la u lič­noj Nje­go­še­voj bi­bli­o­te­ci), čak se po­ma­lo i ugle­dao na nje­ga, dok je bio mlad.
Der­ža­vin je pri­pa­dao XVI­II vi­je­ku – vi­je­ku evrop­skog osvje­že­nja Ru­si­je i bu­đe­nju usnu­log na­ci­o­nal­nog du­ha u ze­mlji. On je bio gra­di­telj no­vih du­hov­nih sna­ga kod do­la­ze­ćih po­ko­lje­nja Ru­sa, ko­ja su bi­la već od­ra­sla u ob­no­vlje­noj ze­mlji, za­to u nje­go­voj po­e­zi­ji „klju­ča va­tre­na sti­hi­ja” po­sto­ja­nja i sko­ro „kao vul­kan, kao la­va i sa bo­lom” iz­la­zi iz nje­ga pje­snič­ka sna­ga, kao što se u nje­go­vom vi­je­ku bu­dio po­re­dak iz usta­ja­log i ne­us­ta­la­sa­nog du­hov­nog ži­vo­ta drev­ne Ru­si­je. Der­ža­vin je ge­ni­jal­ni ru­ski pje­snik sti­hi­je. Glas ha­o­sa, ko­smo­sa i bez­na­đa „gle­da” kroz nje­go­vu po­e­zi­ju, ali tu su i pri­je­te­će „mrač­ne” moć­ne si­le, ko­je su „je­dva ukro­će­ne sti­hom u sklad­nu har­mo­ni­ju ri­je­či”. U po­e­zi­ji Der­ža­vi­na, u ko­joj sve klju­ča kao vul­kan, ni­je spor­no da po­sto­ji di­o­ni­sij­ski po­če­tak, iz ko­jeg se ra­đa­la sna­ga nje­go­vog ge­ni­ja – me­lo­dič­na kao sim­fo­ni­ja i sjaj­no iz­ra­že­na. U po­e­zi­ji Der­ža­vi­na je po­ka­za­na ko­lo­sal­na, ne­ču­ve­na od­va­žnost i du­bi­na Du­ha i uz to raz­li­čit di­ja­pa­zon osje­ća­nja i po­ri­va.
U Nje­go­še­vo vri­je­me, u nje­go­voj Cr­noj Go­ri, u ko­joj je on po­stao du­hov­ni vla­di­ka i svje­tov­ni vla­dar još od ra­ne mla­do­sti, ta­ko­đe se de­ša­va­la sna­žna ob­no­va i bu­đe­nje srp­skog na­ci­o­nal­nog du­ha u vri­je­me bor­bi sa su­ro­vim i bez­du­šnim mu­sli­man­sko-osman­skim car­stvom, ko­ja je bi­la sko­ro ne­iz­dr­ži­va za pra­vo­slav­ni srp­ski na­rod. U to­me je i bi­la isto­rij­ska za­slu­ga i usmje­ra­va­ju­ća li­der­ska ulo­ga vla­di­ke, ko­ja je bi­la vi­so­ko ci­je­nje­na od nje­go­vih su­na­rod­ni­ka. Ali što je naj­va­žni­je, on je svo­jim knji­žev­nim dje­lom du­hov­no hra­nio Sr­be i još za nje­go­va ži­vo­ta po­e­zi­ja mu je ušla u na­rod i bi­la mno­go ci­je­nje­na od svo­jih su­na­rod­ni­ka. Nje­goš je (kao i Der­ža­vin) ta­ko­đe ge­ni­jal­ni srp­ski pje­snik sti­hi­je XIX vi­je­ka. On ni­je bio knji­žar, ne­go „pla­me­ni pje­snik, ko­ji je do­bio dar od Bo­ga, -ka­ko ka­že cr­no­gor­ski pje­snik-mi­sli­lac Mi­lu­tin Mi­ćo­vić u svo­joj stu­di­ji „Pa­ra­dok­sal­na ak­tu­el­nost „Lu­če mi­kro­ko­zme”. U svom ra­du, ko­ji je ob­ja­vio ra­ni­je, Mi­ćo­vić pi­še: „Nje­goš... je bio no­si­lac bi­blij­skog i je­van­đel­skog du­hov­nog na­sle­đa, kao i na­rod­nog he­roj­skog epa, a ta­ko­đe evrop­skog du­hov­nog i kul­tur­nog na­sle­đa. On je ostao ve­li­čan­stven pje­snik, upra­vo za­to što je po­ku­šao i uspio da une­se u svo­ju po­e­zi­ju i na­gla­si zna­čaj po­sto­ja­nja i du­bi­nu nje­go­vog shva­ta­nja”.
I za Der­ža­vi­na i za Nje­go­ša je ka­rak­te­ri­stič­no da su bi­li svje­sni po­sto­ja­nja moć­ne ener­gi­je u sve­mi­ru, ko­jom su bi­li oma­mlje­ni i na­dah­nu­ti i ko­ju su pre­ta­ka­li u svo­je sti­ho­ve, is­pu­nje­ne sja­jem i lje­po­tom svo­ga sr­ca i du­še. Za­to su se oni osmje­li­li da se u svo­joj po­e­zi­ju sa du­hov­nom ve­li­či­nom pje­sni­ka-tvor­ca i mla­da­lač­kom hra­bro­šću (pje­snik je uvi­jek di­je­te u svo­joj ge­ni­jal­noj ja­sno­ći i jed­no­stav­no­sti), obra­te Bo­gu-Tvor­cu, kao svom naj­vi­šem du­hov­nom Ocu i po­sta­ve zad­nja i sud­bin­ska za ze­malj­skog čo­vje­ka pi­ta­nja Vre­me­na i Po­sto­ja­nja.
Ta­ko se Der­ža­vin dr­znuo da „to­plo i po­jed­no­sta­vlje­no pri­ča o Bo­gu”. U odi „Bog” (1874) on se di­rekt­no obra­ća Tvor­cu: O ti, bes­kraj­ni, kroz pro­sto­re, / živ u kre­ta­nju stva­ri, di­čan / to­kom vre­me­na ne­sa­go­ren, / bez li­ca, Bo­že, al’ tri­li­čan! / Je­di­ni du­še, svu­da sve­stan, / bez svog raz­lo­ga i svog me­sta,/ po­sti­ći ni­ko te ne mo­že, / ti is­pu­nja­vaš so­bom sva ta / ču­da – sa­zda­vaš, ob­u­hva­taš, / ti ko­ga zo­ve­mo „Bo­že!” (An­to­lo­gi­ja rus. po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str.28)
(NA­STA­VI­ĆE SE)