-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Po­gle­daj­mo pa­žlji­vo ka­ko ru­ski i srp­ski pje­snik opi­su­ju u svo­jim sti­ho­vi­ma du­bo­ki sa­kral­ni pro­blem: BOG JE STVO­RIO KO­SMOS.
Der­ža­vin vi­di Bo­ga u tvor­bi sve­ga nje­go­vom mi­šlju i ra­zu­mom (oda „Bog”):
I stvo­riv­ši sve s jed­nim slo­vom,/pro­sti­ruć’se u tvor­bi no­voj/ti be­še,je­si,do­vek bi­ćeš (An­to­lo­gi­ja rus. po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str.28)
U odi „Bog” ko­smo­go­nič­na sli­ka je pri­ka­za­na u ogrom­noj ve­li­či­ni i po­ka­zu­je se moć­na igra si­la u sve­mi­ru: Ko iskre ko­je, vrc­nuv, zgo­re, / ta­ko se sun­ca iz te­be stvo­re. / Ko zi­mi ja­sni dan kad ze­be / če­sti­ce inja svit­nu, štu­re, / lju­šnu se, sja­je i drh­tu­re, / ta­ko i zve­zde, is­pod te­be./ (An­to­lo­gi­ja rus. po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str.29).
Mi­li­on ba­klji ko­je go­re / kroz ne­iz­mer­nost svu­gde sja­ju, / za­ko­ne tvo­je da sa­tvo­re / iz se­be lu­če pro­si­pa­ju. /Al’ sni og­nje­ni tih lam­pa­da / ili kri­stal­nih gro­ma­da / il’ va­la zlat­nih vre­la ku­pa, / ili efi­ra užgan za­nos, / ili sve­to­vi sjaj­ni sku­pa / pred to­bom su ko noć pred da­nom. / (An­to­lo­gi­ja rus.po­e­zi­je XVI­II i XIX v.str.29)
Pje­snik sjaj­no, sli­ko­vi­to i me­ta­fo­rič­no na­ja­vlju­je moć bož­jih tvo­rač­kih si­la kao Nje­go­vu ogrom­nu ener­gi­ju Svje­tlo­sti, ko­ja se iz­li­va po Nje­go­voj tvo­re­vi­ni u sve­mi­ru. U pje­smi „Grom”, ko­ju je na­pi­sao ka­sni­je (1806), Der­ža­vin ši­ri te­mu o Bo­gu tvor­cu, ali on ov­dje po­sta­vlja pi­ta­nje ci­je­lom uni­ver­zu­mu: „Ko je on?”, ko­ri­ste­ći kao pje­snič­ko-sin­tak­sič­ku fi­gu­ru obič­ni „znak pi­ta­nja”, ko­ji ne gu­bi na iz­ra­žaj­no­sti umjet­nič­kog sti­la.
Ko je taj, ko­ji tje­ra obla­ke / Ne­bom pla­vim, ko sta­do ov­no­va, / I svo­jim pr­stom vo­di br­ze ri­je­ke, / Iz­me­đu str­mih bre­go­va? / Da­lje se ču­je us­klik kao us­hi­će­nje pje­sni­ko­ve du­še pred Sve­moć­nim tvor­cem i nje­go­vom ži­vom tvo­re­vi­nom: O, moj Bo­že! Ovo su tvo­ji za­ko­ni, Tvoj po­gled svje­to­ve stva­ra.
Bo­ga vi­di­mo kod Der­ža­vi­na
Po bi­blij­sko-je­van­đel­skom shva­ta­nju, Bog, ko­ji je stvo­rio svi­jet, on ga ne osta­vlja, ne­go je uvi­jek tu i na nje­ga dje­lu­je svo­jom bo­žan­skom mo­ći. Ova­kvo shva­ta­nje Bo­ga vi­di­mo kod Der­ža­vi­na, a slič­no je i kod Nje­go­ša. U Nje­go­še­voj po­e­mi „Lu­ča mi­kro­ko­zma” Bog dje­lu­je svo­jom tvor­be­nom ener­gi­jom na ci­je­li uni­ver­zum i spa­sa­va ga od si­la mra­ka i pro­pa­sti.
Tvo­rac kod Nje­go­ša su­ve­re­no vla­da ko­smič­kim po­ret­kom i stal­no iz­li­va svo­ju bla­go­dat­nu moć na čo­vje­čan­stvo („Lu­ča mi­kro­ko­zma”). Sve­mo­gu­ći na tron sje­di­ja­še, / ta­in­stve­nom ukra­šen por­fi­rom, / tvo­ri­tel­nom za­njat po­e­zi­jom.../ (Pje­sma III, str.1-3).
Sve di­vo­te ne­ba i ne­be­sah, / sve što cvje­ta lu­čam sve­šte­ni­jem, / mi­ro­vi li al’ umo­vi bi­li, /sve pre­le­sti smrt­ne i be­smrt­ne / što je sku­pa ovo sve­ko­li­ko, / do op­šte­ga oca po­e­zi­ja? (Po­sve­ta, str. 171-176).
Po­seb­nu va­žnost M. Mi­ćo­vić pri­da­je Nje­go­še­vom shva­ta­nju Bo­ga tvor­ca u po­e­mi „Lu­ča mi­kro­ko­zma”, jer je na to­me iz­gra­đe­na nje­go­va ko­smo­go­ni­ja. „Bog je za­u­zet tvor­bom. Bog... stal­no iz­li­va svo­ju tvor­be­nu moć i ob­na­vlja ko­smos i čo­vje­ka – ob­na­vlja svo­ju tvo­re­vi­nu,pi­še cr­no­gor­ski pje­snik mi­sli­lac. Pri­je ovog je pi­sao: „Ko­smo­go­ni­ja kod Nje­go­ša („Lu­ča mi­kro­ko­zma”) ja­vlja se kao po­sle­di­ca tvo­rač­ke si­le bo­žan­ske svje­tlo­sti – „vo­đe­na be­smrt­nom iskrom”, ko­ja osvje­tlja­va i mi­je­nja mrač­ne si­le ha­o­sa.”
I ru­ski i srp­ski pje­snik su bli­ski po na­či­nu raz­mi­šlja­nja u svo­joj po­e­zi­ji ka­da pi­šu o LI­KU BO­GA TVOR­CA: Der­ža­vin ka­že (oda „Bog”): Za­sjav iz se­be, kao plam, / ti sjaj si iz kog sve iz­ni­če. / (An­to­lo­gi­ja rus.po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str. 28). Ta ne­be­ska pla­va svje­tlost za ru­skog pje­sni­ka je us­hi­će­nje nje­go­ve du­še pre­ma toj uz­vi­še­noj istin­skoj Svje­tlo­sti, ko­ja osvje­tlja­va ci­je­li pre­div­ni sve­mir (oda „Bog”).Pa šta je ko­smos ko­ji vi­deh? / Šta sam pred to­bom on­da ja? / (An­to­lo­gi­ja rus.po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str. 29)
Lik Bo­ga za Nje­go­ša u „be­smrt­noj iskri” je ta­ko­đe lu­ča, ko­ja oba­sja­va čo­vje­kov mi­kro­ko­smos: Ako is­tok sun­ce sv’je­tlo ra­đa, ako bi­će vri u lu­če sjaj­ne... (Po­sve­ta, str.136).
Tvo­je sam dje­lo, Stva­ra­o­če
Naj­ve­ća ne­po­bit­na Isti­na za oba sla­vjan­ska pje­sni­ka je: ČO­VJEK JE STVO­REN PO BOŽ­JEM LI­KU I PO­DO­BI­JU.
Po Der­ža­vi­nu čo­vjek je dje­lo Tvor­ca (oda „Bog”): Tvo­je sam de­lo, Stva­ra­o­če! / Tvo­je mu­dro­sti ja sam tvar! / Iz­vo­re ži­ća, bla­gi oče, / du­ša si du­še mi i car! / (An­to­lo­gi­ja rus.po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str. 30).
Ru­ski pje­snik se obra­ća Bo­gu sa ra­do­šću, sr­dač­no, sa za­hval­no­šću i otvo­re­nom iskre­no­šću, ali po­ne­kad po­ma­lo sa dr­sko­šću, su­vi­še smje­lo i po­let­no – kao Nje­go­va tvo­re­vi­na (ov­dje je pje­snik no­vi Adam) i za­to da­je se­bi za pra­vo da bu­de na istom ni­vou sa Bo­gom: Ako ih dr­sko s to­bom srav­nim / oni su tač­ka tek u rav­ni, a pred to­bom sam i ja – ni­šta. / Ni­šta! Al’ ti se mno­me ja­vljaš, / sjaš do­brom svo­jim i vr­hun­cem, / u me­ni se­be ti pred­sta­vljaš, kao u ma­loj ka­plji sun­ce. / Ni­šta! – Al’ ži­vot ja ose­tim, / pa sa po­hle­pom ne­kom le­tim / u te vi­si­ne več­no ne­sit. / Ka te­bi du­ša, bi­ti žu­di, / pro­ni­če, mi­sli, raz­log nu­di. / Po­sto­jim – da­kle i ti je­si! (An­to­lo­gi­ja rus.po­e­zi­je XVI­II i XIX v. str. 29).
(NA­STA­VI­ĆE SE)