-Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Pre­pli­ta­nje ta­kvih uti­sa­ka do­vo­di do sa­zna­nja o svi­je­tu i či­ni nam se da se ti­me isto­vre­me­no i od­re­đu­je kva­li­tet sa­me sli­ke. Kom­po­zi­ci­je ka­dro­va se for­mi­ra­ju go­to­vo ne­pri­mjet­no i isto ta­ko ras­pli­nju­ju u no­ve for­me i čas su unu­tra­šnji grč, osje­ća­nje podsvje­snog, a da bi od­mah za­tim pred­sta­vlja­le udar jed­ne sa­svim pri­sut­ne lič­no­sti. Ovo je opo­ra i su­ro­va po­e­zi­ja, pot­pu­no za­tvo­ren svi­jet ko­me Bu­nju­el da­je iden­ti­tet vla­sti­tog stva­ra­lač­kog či­na. Nje­go­va ju­na­ki­nja Vi­ri­di­ja­na je i sa­ma u ne­do­u­mi­ci — šta po­sle ovog pa­kla tre­ba čo­vjek da ra­di? Mo­že li se uop­šte ži­vje­ti? Ka­ko se po­na­ša­ti? Da li se pri­vik­nu­ti na svi­jet ova­kav ka­kav je, tr­pje­ti da­lje bez ilu­zi­ja ili sna­ži­ti se jed­nom sa­svim istin­skom vje­rom ko­ju mo­ra­mo na­ći u sop­stve­noj oslo­bo­đe­no­sti kon­ven­ci­ja jed­nog la­žnog mo­ra­la? Ta nje­na igra ka­ra­ta je kao i mno­ge dru­ge sce­ne ve­o­ma sim­bo­lič­na i do­zvo­lja­va niz aso­ci­ja­ci­ja od ko­jih sva­ka pred­sta­vlja ne­ko do mo­gu­ćih rje­še­nja. Film „Vi­ri­di­ja­na” je i za one ko­ji su mo­gli pri­hva­ti­ti ova­kav ci­ni­čan iz­raz a i one ko­ji su osje­ća­li pre­ma nje­mu ot­por to­li­ko sna­žan u svom dje­lo­va­nju da pred­sta­vlja sa­svim no­vu stvar­nost u ko­joj pre­po­zna­je­mo ne­što od su­ro­ve re­al­no­sti, ali ko­ja se i na­me­će upra­vo tom svo­jom unu­tra­šnjom sna­gom.
Neo­bič­na tvo­re­vi­na du­ha — po­e­zi­ja, ali i vi­še od to­ga — si­lo­vi­ta po­tre­ba za vje­ro­va­njem da se i kroz naj­ve­ću pr­ljav­šti­nu i ne­sre­ću mo­že do­ći do to­li­ko po­treb­ne na­de i slo­bo­de. „Vi­ri­di­ja­na”, iz­u­ze­tan film oso­be­nog i slav­nog Lu­i­sa Bu­nju­e­la i po mno­gim kri­ti­ča­ri­ma nje­go­vo naj­ve­će dje­lo, nje­go­vo re­mek-dje­lo. Po­sle „Na­za­re­na”, fil­ma u ko­me je ovaj ne­po­pra­vlji­vi bun­tov­nik sta­vio u pr­vi plan li­ci­mjer­je ka­to­lič­ke cr­kve, do­la­zi „Vi­ri­di­ja­na” da pod sum­nju sta­vi i sve osta­lo, sve mo­gu­će dog­me ovo­ga svi­je­ta ko­je sr­ce i mi­sao čo­vje­ka pre­tva­ra­ju u ka­men. Ali — ka­ko je to re­kao Bu­nju­el?! Te­ško je na­ći pra­ve ri­je­či za tu eks­plo­zi­ju ja­ro­sti, za taj naj­gor­či mo­gu­ći pod­smi­jeh, za svu tu uza­vre­lu krv ko­ja kip­ti na sve stra­ne, za taj ra­zor­ni, su­ro­vi dra­stič­ni spek­takl ko­ji Bu­nju­e­la sko­ro uz­di­že do ne­na­slu­će­nog vr­ha. Ima sce­na u ovoj iz­u­zet­noj dra­mi ka­kve film valj­da još ni­­je vi­dio, ko­je na film­sku tra­ku ni­ko u ta­kvom ob­li­ku ni­je još ni po­ku­šao da pre­ne­se. Sve ovd­je vri, sve buk­ti sve je po­kre­nu­to da ka­že sta­ru bun­lju­e­lov­sku bun­tov­nič­ku mi­sao pro­tiv tog „mi­lo­sr­đa” u ime ko­jeg su još bi­li po­to­ci kr­vi... Oni ko­ji su se po­žu­ri­li da ob­ja­ve „po­ka­ja­nje” sta­rog ne­vjer­ni­ka, pre­va­ri­li su se grd­no ka­da su vi­dje­li ka­ko to „pre­o­bra­ća­nje” iz­gle­da. Sva že­sti­na je mo­ra­la jur­nu­ti u gla­vu svim kle­ri­kal­ci­ma ovo­ga svi­je­ta ka­da su vi­dje­li ovaj sna­žni film! A što je još i va­žni­je: U „Vi­ri­di­ja­ni” se mo­že sa­gle­da­ti je­dan no­vi Bu­nju­el: Ne­ma vi­še onog ne­mer­nog mo­žda, po­ne­kad i ne­do­sljed­nog maj­sto­ra ko­ga in­te­re­su­je sa­mo ide­ja, sa­mo sa­dr­žaj, ko­ji sve ba­ci na je­di­nu kar­tu, za­po­sta­vlja­ju­ći sve osta­lo! »Vi­ri­di­ja­na« je ra­đe­na od po­čet­ka do kra­ja na je­dan du­bo­ko sa­dr­žaj­no kon­ci­pi­ran na­čin. Špan­ske vla­sti su odo­bri­le sce­na­rio sa ne­ko­li­ko iz­mje­na, ali ni­su ima­li pri­li­ku da vi­de film pri­je Kan­skog film­skog fe­sti­va­la 1960. Bez ob­zi­ra na Gran-pri u Ka­nu Vi­ri­di­ja­na je bi­la za­bra­nje­na u Špa­ni­ji. Po­pra­viv­ši sce­na­rio, Bu­nju­el oči­gled­no ni­je iz­gu­bio ni trun­ku spo­sob­no­sti da šo­ki­ra i uvri­je­di one dru­ge. Film, sa obi­ljem nad­re­a­li­stič­kih op­ser­va­ci­ja, osta­je Bu­nju­e­lo­va naj­bo­lja eks­po­zi­ci­ja ne­po­pra­vlji­ve ljud­ske glu­po­sti i ne­u­kro­ti­ve ko­me­di­je ži­vlje­nja. Do iz­ra­ža­ja je do­šla i jed­na sko­ro bes­pre­kor­na stil­ska či­sto­ća ka­kve ne­ma ni u jed­nom od pret­hod­nih 30 Bu­nju­e­lo­vih fil­mo­va, sem u onom 29. „Na­ze­re­nu”. Ne­ki ka­dro­vi kom­po­no­va­ni su ta­ko ra­fi­no­va­no, ta­ko ge­ni­jal­no da pred­sta­vlja­ju do­ži­vljaj za se­be: pod­sje­ća­ju na Go­ju, na naj­bo­lje de­ta­lje ne­za­bo­rav­nih – Ka­pri­ćo­sa”. Jer, „Vi­ri­di­ja­na” se ne mo­že dru­ga­či­je do­ži­vje­ti sem kao ve­li­ko, iz­u­zet­no ostva­re­nje svjet­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je.
(kraj)