-Pi­še: Mi­li­ca KRALj

U ese­ju „Ka­ko se pra­ve pje­sme” po­vo­dom smr­ti Je­se­nji­na, Vla­di­mir Ma­ja­kov­ski je za­pi­sao: „Je­se­nji­nov kraj ogor­čio nas je, ogor­čio, obič­no ljud­ski. Ali, ovaj kraj uči­nio nam se i od­mah pot­pu­no na­ra­van i lo­gi­čan. Sa­znao sam o to­me no­ću, ogor­če­nje bi si­gur­no osta­lo ogor­če­nje, i vje­ro­vat­no bi se raz­i­šlo do ju­tra da no­vi­ne ni­su do­ni­je­le pred­smrt­ne sti­ho­ve. Po­sli­je njih Je­se­nji­no­va smrt je po­sta­la knji­žev­na či­nje­ni­ca. Od­mah je po­sta­lo ja­sno ko­li­ko će ko­le­blji­va­ca ovaj sna­žni stih, do­ve­sti do om­če i re­vol­ve­ra. I ni­ka­kvim no­vin­skim ana­li­za­ma i član­ci­ma ne mo­že se taj stih po­ni­šti­ti.”
Jed­nog ve­drog pro­ljeć­nog ju­tra, 14. apri­la 1930, Ma­ja­kov­ski je, kao i pet go­di­na ra­ni­je Je­se­njin, shva­tio da je vri­je­me za nje­ga po­sta­lo pre­te­ško. Na sto­lu je osta­la opo­ru­ka pi­sa­na nje­go­vom ru­kom. Ne­spo­ra­zum sa ži­vo­tom do­veo ga je do re­vol­ve­ra:
„Svi­ma! Zbog mo­je smr­ti ne kri­vi­te ni­ko­ga. Ni­ka­kvih pri­ča: Po­koj­nik se to­ga gnu­šao. Ma­ma, se­stre, dru­go­vi, opro­sti­te mi: ni­je ovo na­čin (ne sa­vje­tu­jem ga ni­ko­me), ali ne­ma iz­bo­ra. Dru­že, vla­sti, mo­ja se po­ro­di­ca zo­ve, Li­li Brik, mo­je se­stre i Ve­ro­ni­ka Vi­til­dov­na Po­lon­ski... Ako mo­žeš omo­gu­ći im eg­zi­sten­ci­ju. Za­hva­lju­jem.”
Vla­di­mir Ma­ja­kov­ski ro­đen je 1893. go­di­ne u po­ro­di­ci šu­ma­ra u gru­zij­skom se­lu Bag­da­di, kao tre­će di­je­te uz se­stre Ljud­mi­lu i Olju. Gim­na­zi­ju je učio u Ku­ta­si­ju i već 1905. uče­stvu­je u de­mon­stra­ci­ja­ma pro­tiv car­ske vla­sti još kao de­se­to­go­di­šnji dje­ča­čić, a sle­de­će go­di­ne, po­sli­je oče­ve smr­ti sa po­ro­di­com pre­la­zi u Mo­skvu. Go­di­ne 1909. po­sta­je član Bolj­še­vič­ke par­ti­je. Ne­ko­li­ko pu­ta je hap­šen i baš ta­da 1912. po­či­nje da pi­še sti­ho­ve. U bu­tir­skoj tam­ni­ci na­pi­sao je či­ta­vu sve­sku sti­ho­va ko­ju mu od­u­zi­ma­ju na vra­ti­ma tam­ni­ce pri­li­kom iz­la­ska na slo­bo­du.
Tra­ge­di­ju „Vla­di­mir Ma­ja­kov­ski” na­pi­sao je 1913. i ona je od­mah od­i­gra­na 2. de­cem­bra u pe­tro­grad­skom po­zo­ri­štu „Lu­na-park.”
Do Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je pi­še sti­ho­ve ko­ji pred­sta­vlja­ju „ša­mar dru­štve­nom uku­su”.
Od­mah se upi­su­je u ško­lu va­jar­stva i sli­kar­stva gdje upo­zna­je Da­vi­da Bur­lju­ka, ru­skog fu­tu­ri­stu ko­ji hva­li nje­go­vu po­e­zi­ju. Ma­ja­kov­ski već svo­jim pr­vim pje­sma­ma ras­ki­da sa tra­di­ci­o­na­li­stič­kom po­e­zi­jom s na­mje­rom da stvo­ri no­vu po­e­zi­ju ur­ba­ni­stič­ko- re­vo­lu­ci­o­nar­nog ti­pa.
Ma­ja­kov­ski je u sve­mu bio pje­snik, u sve­mu je pre­tje­ri­vao. Kad je bio sre­ćan bio je to do ne­ba. Kad je bio ne­sre­ćan – išao je u dru­gu kraj­nost. Ne­pre­sta­no je pi­sao i u šet­nji, i dok je igrao, i dok je raz­go­va­rao sa že­na­ma, na ku­ti­ja­ma ci­ga­re­ta, sal­ve­ta­ma, pa­pi­ri­ći­ma – jed­nom ri­ječ­ju –svu­da.
Po­znan­stvo sa Lji­ljom Brik, 1915. go­di­ne, uči­ni­lo je da ona do kra­ja nje­go­vog ži­vo­ta osta­ne nje­go­va naj­ve­ća lju­bav. U dnev­ni­ku je o tom da­tu­mu za­pi­sao: „Od­la­zio kod Bri­ko­vih, Osi­pa i Lji­lje, že­ne ve­o­ma li­je­pe i krup­no­o­ke, cr­ne.”
Lji­lja Brik, o pr­vom nji­ho­vom su­sre­tu pi­še: „Pr­vi put Ma­ja­kov­ski je do­šao kod me­ne i Bri­ka u Pe­tro­grad iz Fin­ske. Ta­mo je bio Gor­ki i mno­gi dru­gi. Zna­li smo za Blo­ka, ja sam cje­lo­kup­nog Pu­ški­na zna­la na­pa­met kao i Ljer­mon­to­va. Ka­sni­je nam je Ma­ja­kov­ski či­tao po­e­mu „Oblak u pan­ta­lo­na­ma” , iz­gle­da­lo je kao da či­ta pro­zu. Nas še­sto­ro ili sed­mo­ro slu­ša­lo je. Ni­ka­da ra­ni­je slič­nu pje­smu ni­smo ču­li. To je bi­la re­vo­lu­ci­o­nar­na pje­sma i po for­mi i po sa­dr­ži­ni. Čak nam je Blok po­sli­je to­ga po­stao ma­lo do­sa­dan. Ova pje­sma bi­la je upra­vo to što smo že­lje­li da bu­de na­pi­sa­no i pro­či­ta­no. Zvu­ča­lo je sa­vr­še­no. Brik se obra­tio Ma­ja­kov­skom: Čak iako ni­ka­da vi­še ni­šta ne na­pi­še­te, vi ste­već ge­ni­ja­lan pjesnik. Brik mu je po­mo­gao da ob­ja­vi ovu po­e­mu.
Lji­lja Brik se u dva­de­se­toj go­di­ni uda­la za Bri­ka ko­ga je za­vo­lje­la kad je ima­la tri­na­est go­di­na. Vo­lje­la ga je uvi­jek, a Ma­ja­kov­skog ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vi­la. Bri­ku je re­kla da vo­li Ma­ja­kov­skog, a on je od­go­vo­rio da ra­zu­mi­je nje­nu lju­bav i za­mo­lio je da se ne ra­sta­ju. I ta­ko su ži­vje­li utro­je u ne­po­mu­će­nom pri­ja­telj­stvu.
Lji­lja Brik se ni­ka­da ni­je odva­ja­la od zlat­nog lan­ca ko­ji je bio na­pra­vljen od dva zlat­na pr­ste­na ko­ji su se na­la­zi­li je­dan u dru­gom, od pr­ste­nja ko­je su ona i Ma­ja­kov­ski jed­no dru­gom po­klo­ni­li. Na ve­ćem su bi­li ugra­vi­ra­ni ini­ci­ja­li Ma­ja­kov­skog, a iz­nu­tra ime Li­li Brik, na nje­nom – ma­njem, sa spolj­ne stra­ne ugra­vi­ra­na su pr­va tri slo­va ri­je­či – lju­bov.
Na­sta­vi­će se