- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U Zre­nja­ni­nu sam imao pri­li­ke da se upo­znam i s ugled­nim po­li­ti­ča­rem Slav­kom Žu­pan­skim i ci­je­nje­nim pi­scem i li­kov­nim kri­ti­ča­rem To­do­rom Ma­noj­lo­vi­ćem. Iako sam u Zre­nja­ni­nu ra­dio sa­mo jed­nu škol­sku go­di­nu, s ne­kim od ta­da­šnjim mo­jih đa­ka do da­nas sam ostao u pri­ja­telj­skim od­no­si­ma.
Mo­je za­po­sle­nje na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu za­sme­ta­lo je ne­kim par­tij­skim ak­ti­vi­sti­ma. Sma­tra­li su da me mo­je uz­dr­ža­no po­li­tič­ko po­na­ša­nje to­kom stu­di­ja, ko­je su oni tu­ma­či­li i kao ne­pri­ja­telj­sko, ne pre­po­ru­ču­je za rad na uni­ver­zi­te­tu, da za to mje­sto, ka­ko se u ono vri­je­me go­vo­ri­lo, ni­je­sam po­li­tič­ki po­do­ban. S tim uvje­re­njem, a s na­mje­rom da me otje­ra­ju s fa­kul­te­ta, oni su se obra­ti­li i pro­fe­so­ru Ču­bri­lo­vi­ću. Po­li­tič­ki is­ku­san i opre­zan, ne že­le­ći da ima bi­lo ka­kvih pro­ble­ma s par­ti­jom, pro­fe­sor me je zbog to­ga po­zvao i re­kao mi: „Ako ho­ćeš na uni­ver­zi­te­tu da na­pra­viš na­uč­nu ka­ri­je­ru, mo­raš ući u par­ti­ju. Ti­me ćeš za­pu­ši­ti usta oni­ma ko­ji su pro­tiv te­be. Ja sam već raz­go­va­rao s asi­sten­tom Đor­đem Kne­že­vi­ćem. Ja­vi mu se da on oba­vi pro­ce­du­ru oko tvog pri­je­ma”. To pri­ja­telj­sko upo­zo­re­nje, ko­je je zvu­ča­lo i kao na­red­ba, ja sam pri­hva­tio. Po­stao sam član par­ti­je i, ka­ko je pro­fe­sor pred­vi­dio, za­pu­šio sam usta oni­ma ko­ji su bi­li pro­tiv mog do­la­ska na fa­kul­tet.
U vri­je­me kad sam do­šao na fa­kul­tet, na Odje­lje­nju za isto­ri­ju vla­dao je hi­je­rar­hij­ski red. Tač­no se zna­lo mje­sto nas mla­đih – asi­ste­na­ta, i onih sta­ri­jih, na­ših pro­fe­so­ra. Pro­fe­so­ri su za nas bi­li na­uč­ni go­ro­sta­si. Mi smo im pri­la­zi­li s pu­no po­što­va­nja. Oni su se pre­ma na­ma od­no­si­li mak­si­mal­no ko­rekt­no, ali ni­je­su mno­go re­spek­to­va­li na­še sta­vo­ve, ni bli­zu ono­me ka­ko je mo­ja ge­ne­ra­ci­ja uva­ža­va­la sta­vo­ve svo­jih asi­ste­na­ta. Na­ma, ta­da­šnjim asi­sten­ti­ma, ni­je pa­da­lo na pa­met da ne is­pu­ni­mo svo­je asi­stent­ske oba­ve­ze i da se ne od­no­si­mo pre­ma pro­fe­so­ru s du­žnim po­što­va­njem. Ni­je se mo­glo ni za­mi­sli­ti da im u sva­ko do­ba da­na za­ku­ca­mo na vra­ta, i kad je za to bi­lo i kad ni­je bi­lo vri­je­me, što se na­ma ka­sni­je če­sto do­ga­đa­lo. Ta­da se tač­no zna­lo gdje je ko­me mje­sto, šta ko­me pri­li­či, a šta ne pri­li­či. Ta­ko, na pri­mjer, kad su odr­ža­va­ne sjed­ni­ce na­šeg odje­lje­nja, mi, asi­sten­ti, zna­li smo da ne tre­ba mno­go i svu­da da se mi­je­ša­mo. Kad sam do­šao na fa­kul­tet i dok ni­je­sam upo­znao po­sto­je­ći red, do­go­di­lo mi se da sam jed­nom pri­li­kom, kad je bi­lo ri­je­či o dr Mi­ho­vi­lu To­man­dlu, na­šem po­zna­tom isto­ri­ča­ru ko­ji je ži­vio i ra­dio u Pan­če­vu, po­ku­šao o nje­mu da ka­žem ne­što po­hval­no, a pro­fe­sor No­vak je di­gao ru­ku i re­kao: „Ta­cet!” Od ta­da se ni ja, ni mo­je ko­le­ge ni­je­smo usu­đi­va­li da go­vo­ri­mo na sjed­ni­ca­ma odje­lje­nja ako ni­je­smo za ne­što bi­li pi­ta­ni. Po­sli­je to­ga na sop­stve­ni ra­čun smo se ša­li­li da smo mi asi­stent­ni bo­ra­ni­ja, a da o sve­mu od­lu­ču­ju na­ši pro­fe­so­ri. Upr­kos tom dr­ža­nju na od­sto­ja­nju, na­ši pro­fe­so­ri bri­nu­li su o na­ma, po­seb­no o to­me da što vi­še na­u­či­mo, da na vri­je­me ma­gi­stri­ra­mo i dok­to­ri­ra­mo, da po­sta­ne­mo nji­ho­vi do­stoj­ni na­sled­ni­ci.
Kad sam se za­po­slio na Ka­te­dri za isto­ri­ju na­ro­da Ju­go­sla­vi­je, kao ro­đe­ni Voj­vo­đa­nin že­lio sam da se po­sve­tim isto­ri­ji Sr­ba u Ugar­skoj i da iz te obla­sti uzmem te­mu za dok­to­rat. U ne­ko­li­ko na­vra­ta o to­me sam raz­go­va­rao sa svo­jim pro­fe­so­rom. Me­đu­tim, on ni­jed­nu od pred­lo­že­nih te­ma ni­je htio da pri­hva­ti. Po­sli­je vi­še­mje­seč­nog na­te­za­nja na jed­nom od ta­kvih raz­go­vo­ra ener­gič­no je pre­sje­kao sva­ko da­lje do­go­va­ra­nje od­lu­kom da te­ma mo­je di­ser­ta­ci­je bu­de „Hr­vat­sko-ugar­ska na­god­ba 1868. go­di­ne”. Tu od­lu­ku obra­zlo­žio je ti­me da tre­ba da stek­nem ha­bi­li­ta­ci­ju za pre­da­va­nja ko­ja se ti­ču isto­ri­je Hr­vat­ske i Hr­va­ta, ko­ja je na na­šem fa­kul­te­tu bi­la za­ne­ma­re­na. Da­ljih raz­go­vo­ra oko iz­bo­ra te­me za dok­to­rat ni­je bi­lo. Te­mom ni­je­sam bio odu­še­vljen, ali sam shva­tio da je to na­red­ba i da bi sva­ko da­lje pre­ga­nja­nje s pro­fe­so­rom bi­lo be­smi­sle­no. (...)
Ra­di sa­ku­plja­nja ar­hiv­ske i dru­ge gra­đe za iz­ra­du dok­to­ra­ta jed­nu škol­sku go­di­nu (1960) pro­veo sam u Za­gre­bu, gdje sam ra­dio u Ar­hi­vu Hr­vat­ske, Ar­hi­vu JA­ZU i Ar­hi­vu gra­da Za­gre­ba. Iz Za­gre­ba sam pu­to­vao u Va­ra­ždin, gdje sam u ar­hi­vu gra­da pre­gle­dao ru­ko­pi­snu za­o­stav­šti­nu Iva­na Ku­ku­lje­vi­ća Sak­cin­skog. Lju­ba­zno­šću go­spo­di­na Iva­na Br­li­ća imao sam uvid u dra­go­cje­na do­ku­men­ta An­dri­je Tor­kva­ta Br­li­ća, ko­ja su se na­la­zi­la u vla­sni­štvu po­ro­di­ce Br­lić iz Sla­von­skog Bro­da. U ne­ko­li­ko na­vra­ta to­kom ljet­njih ras­pu­sta is­tra­ži­vao sam u Be­ču, u Dr­žav­nom, Rat­nom i Uprav­nom ar­hi­vu, i Ar­hi­vu gra­da Be­ča, kao i u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci. Kad sam 1964. go­di­ne do­bio sti­pen­di­ju ma­đar­ske vla­de, jed­nu škol­sku go­di­nu is­tra­ži­va­nja oba­vljao sam u Ze­malj­skom ar­hi­vu u Bu­dim­pe­šti.
Moj rad i mo­ji bo­rav­ci u Be­ču ni­je­su bi­li la­god­ni. Sti­pen­di­je su bi­le ma­le i da­va­ne su za 10-15 da­na bo­rav­ka. Da bih ura­dio što vi­še, osta­jao sam u Be­ču dvo­stru­ko vi­še da­na, ali u osku­di­ci nov­ca, i po­red hra­ne ko­ju sam do­no­sio iz Be­o­gra­da, če­sto sam bio gla­dan, a ru­čak mi se sa­sto­jao od ko­ma­da hlje­ba i ne­ko­li­ko šlji­va, ko­je su ta­da uvo­že­ne iz Sr­bi­je i u ve­li­kim ko­li­či­na­ma na­la­zi­le se na te­zga­ma beč­kih pi­ja­ca. O bo­rav­ku u ne­kom ho­te­lu ni­je mo­glo bi­ti ni ri­je­či. Sta­no­vao sam u stu­dent­skim do­mo­vi­ma i bio sam za­do­vo­ljan i ci­je­nom ko­ju sam pla­ćao za smje­štaj u skrom­nim uslo­vi­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)