Aka­de­mik
Va­si­li­je Đ. Kre­stić

(…) Po­sao is­tra­ži­va­nja ar­hiv­ske gra­đe za di­ser­ta­ci­ju, po­seb­no u pr­vih ne­ko­li­ko mje­se­ci, ni­je mi bio ni lak, ni jed­no­sta­van. Naj­ve­ću te­ško­ću za­da­va­li su mi do­ku­men­ti na nje­mač­kom, ko­ji su bi­li na­pi­sa­ni go­ti­com, pa sam mo­rao da ulo­žim do­sta tru­da da sa­vla­dam to pi­smo ko­je do­tle ni­je­sam po­zna­vao. Dok sam nje­mač­kim je­zi­kom vla­dao, ma­đar­ski ni­je­sam znao, pa sam bio pri­nu­đen da ga učim i nji­me ovla­dam to­li­ko da mo­gu da oda­bi­ram do­ku­men­ta ko­ja se ti­ču te­me mo­je di­ser­ta­ci­je. Po­sao is­tra­ži­va­nja i sa­bi­ra­nja gra­đe shva­tio sam ve­o­ma ozbilj­no i u po­me­nu­tim ar­hi­vi­ma pro­če­šljao sam sve fon­do­ve i akvi­zi­ci­je ko­je su se ti­ca­le pred­na­god­be­nog i na­god­be­nog vre­me­na. Ri­ječ je ne o sto­ti­na­ma, već o hi­lja­da­ma ar­hi­vi­stič­kih ku­ti­ja i fa­sci­ka­la. Bio je to pra­vi ru­dar­ski po­sao, ko­ji je mo­rao da uro­di že­lje­nim plo­dom. Rad na di­ser­ta­ci­ji tra­jao je ne­pu­nih šest go­di­na.
U ve­zi s mo­jim pr­vim od­la­skom naj­pri­je u Beč, a za­tim u Bud­mpe­štu ra­di na­uč­nog is­tra­ži­va­nja mi­slim da tre­ba da za­bi­lje­žim da sam pri­li­kom do­bi­ja­nja put­nih is­pra­va bio po­zi­van na po­seb­ne raz­go­vo­re s od­go­vor­nim li­ci­ma, a po sve­mu su­de­ći s oso­ba iz oba­vje­štaj­ne slu­žbe. Ti raz­go­vo­ri svo­di­li su se na za­htje­ve da, što god za­pa­zim a ti­če se na­še ze­mlje, po po­vrat­ku s pu­ta do­đem kod njih u mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va i pre­ne­sem im svo­je uti­ske o lju­di­ma s ko­ji­ma sam do­la­zio u do­dir. Mo­ji sa­go­vor­ni­ci ape­lo­va­li su na moj pa­tri­o­ti­zam, na to da im je po­zna­to da je i moj otac, kao biv­ši ugled­ni član So­kol­skog dru­štva, bio is­tak­nu­ti ro­do­ljub, pa da se iz tih raz­lo­ga obra­ća­ju i me­ni i oče­ku­ju mo­ju sa­rad­nju. Bu­du­ći da sam shva­tio da ti raz­go­vo­ri ima­ju za cilj da me uvu­ku u ne­ke oba­vje­štaj­ne rad­nje, po­ku­šao sam da im ob­ja­snim da ću bi­ti pre­za­u­zet po­slo­vi­ma u ar­hi­vi­ma i bi­bli­o­te­ka­ma, da ću do­la­zi­ti u do­dir sa­mo s ko­le­ga­ma iz stru­ke i da ne­ću ima­ti pri­li­ke da se upu­štam u po­li­tič­ke ras­pra­ve, pa da ode me­ne ne mo­gu oče­ki­va­ti oba­vje­šte­nja ko­ja ih za­ni­ma­ju. Na ta­kvo mo­je obra­zlo­že­nje uz­vra­će­no mi je da njih za­ni­ma sve, pa i raz­go­vo­ri ko­je ću vo­di­ti sa svo­jim ko­le­ga­ma. Od­lu­čan da se ne upu­štam u bi­lo ka­kvu sa­rad­nju ko­ja se ti­če oba­vje­štaj­nih po­slo­va, po po­vrat­ku iz Be­ča ni­je­sam se ja­vio ni­kom iz Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va. Me­đu­tim, ne­ko­li­ko ne­dje­lja po po­vrat­ku do­bio sam po­ziv od po­me­nu­tog mi­ni­star­stva. Pi­ta­nje je bi­lo gdje sam i za­što im se ni­je­sam ja­vio. Od­go­vo­rio sam da se ni­je­sam ja­vio za­to što ne­mam baš ni­šta da im sa­op­štim što bi ih mo­glo za­ni­ma­ti, a da imam ne­što što je va­žno i što se ti­če mo­je ze­mlje i nje­ne bez­bjed­no­sti, ja bih im se ja­vio i bez po­zi­va. Ista sce­na do­go­di­la se i po­sli­je mog po­vrat­ka iz Bu­dim­pe­šte, po­sli­je če­ga me vi­še ni­ko tim po­vo­dom ni­je uz­ne­mi­ri­vao. Ovo sam is­pri­čao da se vi­di ka­ko su na­še oba­vje­štaj­ne slu­žbe u to vri­je­me funk­ci­o­ni­sa­le i ka­ko su sa­rad­ni­ke tra­ži­le i, vje­ro­vat­no, na­la­zi­le me­đu mla­dim in­te­lek­tu­al­ci­ma.
Di­ser­ta­ci­ju sam od­bra­nio fe­bru­a­ra 1967. pred ko­mi­si­jom ko­ju su či­ni­li pro­fe­so­ri: V. Ču­bri­lo­vić, V. No­vak, F. Ču­li­no­vić i R. Sa­mar­džić. Za­ni­mlji­vo je i to da su o mo­joj di­ser­ta­cii na­pi­sa­na dva afir­ma­tiv­na re­fe­ra­ta, što ne pam­tim da se do­go­di­lo s bi­lo ko­jom dru­gom di­ser­ta­ci­jom. Je­dan re­fe­rat na­pi­sao je Ču­bri­lo­vić a pot­pi­sa­li su ga No­vak i Sa­mar­džić, a dru­gi je na­pi­sao Ču­li­no­vić. Po­što je te­ma bi­la iz hr­vat­ske isto­ri­je, moj pro­fe­sor že­lio je, iz ne­kih tak­tič­kih po­li­tič­kih raz­lo­ga i sa na­mje­rom da ostva­ri što tje­šnju na­uč­nu sa­rad­nju s ko­le­ga­ma iz Hr­vat­ske, da je­dan član ko­mi­si­je za od­bra­nu di­ser­ta­ci­je bu­de ne­ki ugled­ni pro­fe­sor iz Za­gre­ba. Od­lu­čio se za Ču­li­no­vi­ća ne sa­mo za­to što je Hr­vat­sko-ugar­ska na­god­ba te­ma iz dr­žav­no­prav­ne isto­ri­je ko­ja je Ču­li­no­vi­ću bi­la uža spe­ci­jal­nost, već i za­to što je Ču­li­no­vić, kao i moj pro­fe­sor, bio sled­be­nik ju­go­slo­ven­ske po­li­ti­ke. Kad je od­lu­čio da Ču­li­no­vić bu­de je­dan od čla­no­va ko­mi­si­je i kad mu je po­slao ru­ko­pis di­ser­ta­ci­je, Ču­bri­lo­vić mu ni­je re­kao ko će pi­sa­ti re­fe­rat. Tek, Ču­li­no­vić je shva­tio da on tre­ba da ga na­pi­še i, ne oba­vje­šta­va­ju­ći o to­me Ču­bri­lo­vi­ća, do­sta­vio mu re­fe­rat. Kao moj men­tor za iz­ra­du di­ser­ta­ci­je Ču­bri­lo­vić ni­je htio da pot­pi­še Ču­li­no­vi­ćev re­fe­rat. Ni­je to htio da uči­ni ni za­to što se ni­je sla­gao s ne­kim Ču­li­no­vi­će­vim ocje­na­ma, pa je od­lu­čio da na sjed­ni­cu Na­stav­no-na­uč­nog vi­je­ća fa­kul­te­ta ide s dva re­fe­ra­ta.
Sa­ma od­bra­na di­ser­ta­ci­ja za me­ne je bi­la za­ni­mlji­va za­to što čla­no­vi ko­mi­si­je me­đu­sob­no ni­je­su bi­li sa­gla­sni s ne­kim mo­jim ocje­na­ma o bi­sku­pu Jo­si­pu Jur­ju Štro­sma­je­ru kao ve­li­kom Ju­go­slo­ve­nu. U te­zi sam o to­me iz­re­kao ne­ke ocje­ne ko­je su od­u­da­ra­le od usta­lje­nih hva­lo­spje­va o tom hr­vat­skom po­li­ti­ča­ru. Kao ve­li­kim Ju­go­slo­ve­ni­ma, Ču­bri­lo­vi­ću i Ču­li­no­vi­ću te ocje­ne ni­je­su se do­pa­le i o to­me su iz­re­kli svo­je kri­tič­ke su­do­ve. Pri­je no što sam do­bio ri­ječ da od­go­vo­rim svo­jim opo­nen­ti­ma, u di­sku­si­ju je usko­čio prof. No­vak, ni­šta ma­nji Ju­go­slo­ven od po­me­nu­tih svo­jih ko­le­ga. On ni­je ospo­ra­vao mo­je ocje­ne o Štro­sma­je­ru, već se s nji­ma sa­gla­sio i re­a­ko da mu, sve dok ni­je pro­či­tao mo­ju di­ser­ta­ci­ju, ni­je bi­lo ja­sno za­što mu je uvi­jek bio bli­ži Ivan Ku­ku­lje­vić Sak­cin­ski od bi­sku­pa Štro­sma­je­ra. Dru­gim ri­je­či­ma, on je imao iz­vje­snih sum­nji o Štro­sma­je­ro­vom ju­go­slo­ven­stvu, ali ni­je znao da ih ob­ja­sni, u če­mu sam mu ja svo­jim pi­sa­njem po­mo­gao.
(NA­STA­VI­ĆE SE)