-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Zbog to­ga što sam de­se­tak go­di­na uoči ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je i u vri­je­me nje­nog ras­pa­da bio u jav­no­sti do­sta ak­ti­van, mno­gi su oče­ki­va­li da ću se an­ga­žo­va­ti i u par­tij­sko-po­li­tič­kom ra­du. U tom po­gle­du imao sam vi­še po­nu­da: da pri­stu­pim ovoj ili onoj stran­ci, da bu­dem nji­hov funk­ci­o­ner, da se kan­di­du­jem za po­sla­ni­ka, da pri­hva­tim ne­ki re­sor u Vla­di Sr­bi­je, da po­sta­nem član Krun­skog sa­vje­ta, da se uklju­čim u DE­POS itd. Po­me­nu­ću sa­mo je­dan slu­čaj kao pri­mjer ovo­ga što sam na­pi­sao. Kad je pred­sjed­nik Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić 1990. go­di­ne od­lu­čio da osnu­je So­ci­ja­li­stič­ku par­ti­ju Sr­bi­je, za­mo­lio me je da bu­dem član nje­nog Glav­nog od­bo­ra. Ta po­nu­da ni­je me ob­ra­do­va­la, ali, za­mo­ljen da mu po­mog­nem, da po­mog­nem Sr­bi­ji, ka­ko je re­kao, uslo­vio sam svoj ula­zak u stran­ku kad bu­dem vi­dio ka­kav će bi­ti sa­stav Glav­nog od­bo­ra. Kad sam do­bio spi­sak po­ten­ci­jal­nih čla­no­va Glav­nog od­bo­ra, ko­jim ni­je­sam bio za­do­vo­ljan, od­lu­čio sam da se za­hva­lim Mi­lo­še­vi­ću na po­vje­re­nju i da od­bi­jem nje­go­vu po­nu­du. Uči­nio sam to pu­tem sle­de­ćeg pi­sma:
„Po­što­va­ni pred­sjed­ni­če,
Da­ju­ći pri­sta­nak za ula­zak u Glav­ni od­bor So­ci­ja­li­stič­ke stran­ke, re­kao sam Vam da ni­ka­ko ne že­lim da se na­đem u istim re­do­vi­ma s do­bro po­zna­tim kon­zer­va­tiv­nim i dog­mat­ski opre­di­je­lje­nim po­li­ti­ča­ri­ma. Me­ni ni­je mje­sto me­đu nji­ma i s nji­ma ne že­lim na bi­lo ko­ji na­čin da imam do­di­ra. U krat­kom te­le­fon­skom raz­go­vo­ru na­go­vi­je­sti­li ste mi da su mo­ja stra­ho­va­nja neo­sno­va­na. Me­đu­tim, po­što sam se upo­znao s li­stom kan­di­da­ta za čla­no­ve Glav­nog od­bo­ra do­ži­vio sam te­ško raz­o­ča­ra­nje. Ono je na­stu­pi­lo ne sa­mo za­to što se na spi­sku na­šlo mno­go do­bro zna­nih dog­ma­ta i kon­zer­va­ti­va­ca već i za­to što u nje­mu ne­ma in­te­lek­tu­al­ne eli­te ko­ja se već afir­mi­sa­la u svo­jim is­tu­pi­ma, po­seb­no u od­bra­ni Sr­bi­je i nje­nih in­te­re­sa, ali za­to ima pu­no onih či­ja ime­na kra­se ne­ka zva­nja i aka­dem­ske ti­tu­le, a upr­kos to­me su to lju­di ko­ji ne­ma­ju dje­lo, ne­ma­ju ugled i pri­vlač­nost, ko­ja je, po mo­joj pro­cje­ni, u ovom ča­su, ra­di afir­ma­ci­je So­ci­ja­li­stič­ke stran­ke, vi­še ne­go neo­p­hod­na.
Za­ne­ma­ru­ju­ći vi­še po­je­di­no­sti ko­je se ti­ču Pro­gra­ma stran­ke s ko­ji­ma ni­sam sa­gla­san, što sam Vam te­le­fo­nom sa­mo na­go­vi­je­stio, osje­ćam neo­do­lji­vu po­tre­bu da bu­dem otvo­ren i da Vam bez uvi­ja­nja sa­op­štim svo­je uvje­re­nje da sa­stav Glav­nog od­bo­ra ne obe­ća­va uspjeh no­voj stran­ci. Na­pro­tiv, ta­kav ka­kav je, a ni­je do­bar, vo­di fi­ja­sku ne sa­mo bu­du­će stran­ke već, mo­žda, i Sr­bi­je, a to zna­či i svih nas ko­ji smo ra­di Sr­bi­je i ra­di in­te­re­sa srp­skog na­ro­da sprem­ni da či­ni­mo sve u gra­ni­ca­ma na­ših skrom­nih zna­nja i spo­sob­no­sti.
Jed­na od glav­nih ali osnov­nih kri­tič­kih pri­mje­da­ba na do­sa­da­šnji rad srp­skog ru­ko­vod­stva, či­ji ste Vi neo­spor­ni naj­u­gled­ni­ji, naj­u­ti­caj­ni­ji i, bez sum­nje, naj­za­slu­že­ni­ji pr­vak, bi­la je ka­drov­ska po­li­ti­ka. Me­đu­tim, ako je ona po­sli­je osme sjed­ni­ce mo­ra­la da bu­de ta­kva ka­kva je bi­la, da­nas bi mo­ra­la da bu­de ra­di­kal­no iz­mi­je­nje­na. U pro­tiv­nom, po­što­va­ni pred­sjed­ni­če, mo­gu Vam ga­ran­to­va­ti, jer, či­ni mi se, po­zna­jem ras­po­lo­že­nje do­bro­na­mjer­no mi­sle­ćih i Va­ma vr­lo sklo­nih lju­di, šan­se da no­vom stran­kom po­stig­ne­te uspjeh go­to­vo da ne po­sto­je.
Sve ovo ne ka­zu­jem Vam za­to što že­lim da vam da­jem sa­vje­te ko­je ni­je­ste tra­ži­li, već sto­ga što sam se na­šao na mu­ci. Bio sam spre­man da Vam po­mog­nem upr­kos to­me što sam slu­tio opa­snost o ko­joj Vam pi­šem. Su­o­čen s li­stom kan­di­da­ta za Glav­ni od­bor, me­ni je ja­sno da sam se na­šao u dru­štvu ko­jem ne pri­pa­dam. Ka­ko ne­mam po­li­tič­kih am­bi­ci­ja, ne te­žim toj vr­sti sla­ve i ča­sti, od­lu­čio sam da Vas za­mo­lim da me bri­še­te sa li­ste kan­di­da­ta za Glav­ni od­bor So­ci­ja­li­stič­ke stran­ke. Či­nim to iz­me­đu osta­log i za­to što ne­mam ni­šta osim ča­snog obra­za i ime­na ko­je u na­u­ci ne­što zna­či, a to što imam, že­lim da sa­ču­vam. Strah me je da bi udru­ži­va­njem s gru­pom kon­zer­va­tiv­nih, dog­mat­skih i u na­ro­du neo­mi­lje­nih i pre­zre­nih lju­di sve što imam sta­vio na koc­ku. Ova mo­ja opre­znost, po­što­va­ni pred­sjed­ni­če, ni­je slu­čaj­na, ni­je plod kal­ku­la­ci­ja, opor­tu­ni­zma i ku­ka­vič­lu­ka. Ona bi, uvje­ren sam, kad je ri­ječ o ka­drov­skoj po­li­ti­ci, i Va­ma, ko­ji ste po­ka­za­li i mu­drost i po­šte­nje i od­luč­nost i lu­cid­nost i do­bro­na­mjer­nost i pa­tri­o­ti­zam, mo­gla da po­slu­ži kao me­men­to.
Si­gu­ran sam da ovo pi­smo ne bi bi­lo na­pi­sa­no da ni­je sve išlo na br­zi­nu i te­le­fo­nom. Bi­lo bi mi žao, jer vas ve­o­ma po­štu­jem i ni­ka­ko ne že­lim da Vas iz­ne­vje­rim, ako bi­ste pi­smo ra­zu­mje­li dru­ga­či­je no što je in­to­ni­ra­no. Po­te­zom ko­ji či­nim ne že­lim da pre­ki­nem tek za­po­če­tu sa­rad­nju. Ako bu­de­te sma­tra­li da Vam u ne­če­mu mo­gu bi­ti od ko­ri­sti, sto­jim Vam na ras­po­la­ga­nju.
S po­što­va­njem, prof. dr Va­si­li­je Kre­stić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)