-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

U apri­lu 1968. go­di­ne Pink Flojd je ob­ja­vio da je Sid na­pu­stio gru­pu. To je bio tre­nu­tak da se is­pro­ba­ju sa Dej­vi­dom Gil­mo­rom, u ulo­zi glav­nog vo­ka­la i gi­ta­ri­ste i Ro­dže­rom, ko­ji je sta­jao iza ci­je­log ben­da. Dej­vid Gil­mor je bio uspje­šan mu­zi­čar, do­bar pje­vač i gi­ta­ri­sta.
Gil­mor je po­sli­je go­di­na pro­ve­de­nih u Kem­bri­džu pro­vo­dio vri­je­me vje­žba­ju­ći i svi­ra­ju­ći gi­ta­ru. U po­čet­ku sa svo­jim ben­dom, Džo­kers Vajdl, a po­tom i na tur­ne­ji po Evro­pi sa gru­pom Fa­u­ers i Bu­let. Bio je do­bar tek­sto­pi­sac i vo­ka­li­sta.
On i Ro­džers Vo­ters ubr­zo su po­sta­li osno­va na­pret­ka Pink Floj­da. Me­đu­tim, to je stvo­ri­lo i ve­li­ke kre­a­tiv­ne su­ko­be me­đu nji­ma ko­ji su stvo­ri­li nji­ho­vu naj­bo­lju mu­zi­ku.
Tran­zi­ci­ja za Pink Flojd bi­la je kli­ma­va. Dej­vi­du Gil­mo­ru ni­je bio la­ko da mi­je­nja Si­da. U po­čet­ku mu je bi­lo čud­no. Bio je sti­dljiv. Sta­jao je iza zvuč­ni­ka, a ne­kad bi okre­nuo le­đa pu­bli­ci. Svi su vi­ka­li na nje­ga. Na­vi­kao je da svi­ra za 500 lju­di, a sa­da je sa­vi­rao za 25 hi­lja­da.
Me­nadž­ment Pink Floj­da je bio skep­ti­čan po pi­ta­nju ra­da ben­da bez Si­da Ba­re­ta. Pi­ter Dže­ner i En­dru King su i da­lje bi­li za Si­da Ba­re­ta. Mi­sli­li su da ne­će op­sta­ti bez nje­go­vog uti­ca­ja.
U po­čet­ku su ima­li pu­no pro­ble­ma, jer ni­su umje­li da pi­šu pje­sme. To je bio Ro­dže­rov pro­blem. Ka­ko da bu­du uspje­šni bez pje­sa­ma ko­je su se pro­da­va­le kao sin­glo­vi. Na kra­ju su od­lu­či­li da ra­de svo­ju mu­zi­ku.
Pre­ma mi­šlje­nju mno­gih, Sid ne bi mo­gao da op­sta­ne u Pink Floj­du, čak i da ni­je imao psi­hič­ke pro­ble­me ko­je je imao. Nje­go­ve pje­sme su bi­le kon­ci­zne. Je­su bi­le psi­ho­de­lič­ne, ali u su­šti­ni su bi­le pop pje­sme.
Po­što je Sid iza­šao iz gru­pe, po­če­li su da is­tra­žu­ju dru­ga­či­ji zvuk i uno­se pro­mje­ne ko­je Sid ne bi mo­gao da is­pra­ti. Kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih ni­je funk­ci­o­ni­sao kao mu­zi­čar. U no­vem­bru 1969. go­di­ne, Pink Flojd je ob­ja­vio svoj pr­vi al­bum po­sli­je Si­do­vog od­la­ska, dvo­stru­ki al­bum „Um­ma­gum­ma“.
Na tom al­bu­mu je sva­ki član ben­da po­ka­zao svo­ju vje­šti­nu. Ima­li su svo­je stra­ne. Ka­ko je osta­tak ben­da na­šao svoj glas bez Si­da, ta­ko je i Sid na­šao svoj glas bez njih. Po­čeo je da ra­di na svom pr­vom so­lo al­bu­mu. Sklo­pio je pri­mir­je sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma iz biv­šeg ben­da, ko­ji su pro­du­ci­ra­li i svi­ra­li na tom al­bu­mu.
Po­pra­vio je od­nos sa Daj­vi­dom Gil­mo­rom i Ro­dže­rom Vo­ter­som, ko­ji su mu po­mo­gli da pro­đe kroz te­žak pe­ri­od. Upr­kos nje­go­voj oči­gled­noj sla­bo­sti, Sid je po­ka­zao da je i da­lje pod­jed­na­ko ak­ti­van. Na­pra­vio je dva al­bu­ma 1970. go­di­ne. Mno­gi sma­tra­ju da su to psi­ho­de­lič­ni kla­si­ci.
Pje­sme su bi­le još čud­ni­je od ono­ga što je pra­vio za Pink Flojd. Po pje­sma­ma se vi­di da se nje­go­vo psi­hič­ko sta­nje po­gor­ša­lo. Bi­la je to pra­va sli­ka kroz šta je pro­la­zio. Ali, nje­go­va kre­a­tiv­nost ne­će po­tra­ja­ti. Psi­hič­ki pro­ble­mi po­če­li su da ga is­cr­plju­ju.
Po­sli­je to­ga ni­je ura­dio mno­go. Tač­ni­je, vi­še ni­je sni­mao. Vra­tio se u Kem­bridž gdje je ži­vio sa maj­kom. Po­stao je pra­vi usa­mlje­nik ro­ken­ro­la. To je po­ja­ča­lo nje­go­vu mi­stič­nost žr­tve psi­ho­de­li­je.
Upr­kos Si­do­vom po­vla­če­nju, bend mu je pro­sle­đi­vao nje­gov dio ho­no­ra­ra, iako vi­še ni­je do­pri­no­sio ben­du ni kao gi­ta­ri­sta, ni kao tek­sto­pi­sac. Sid ko­ji ni­šta ni­je iz­dao od 1970. go­di­ne ipak je umro kao mi­li­o­ner.
Pink Flojd je na­sta­vio da is­tra­žu­je no­ve ho­ri­zon­te bez nje­ga. To je bi­la pre­kret­ni­ca za bend. Ro­džer i Nik su uspje­li da iz­gra­de struk­tu­ru na osno­va­ma kre­a­tiv­no­sti. Dejv je po­stao glav­ni pje­vač u ben­du. Bio je mno­go bo­lji za­to što je pje­vao i svi­rao gi­ta­ru. Bend je kre­nuo ne­kim dru­gim pu­tem. Sni­mi­li su do­sta eks­pe­ri­men­tal­nih plo­ča dok su stva­ra­li svoj zvuk. To je svje­do­čan­stvo o str­plje­nju EMI i sta­nju mu­zič­ke in­du­stri­je kra­jem še­zde­se­tih go­di­na i po­čet­kom se­dam­de­se­tih.
Ben­do­vi su ima­li pri­li­ku da se raz­vi­ja­ju. Kra­jem še­zde­se­tih, al­bu­mu kao što su „Um­ma­gum­ma“ i „Atom He­art Mot­her“ bi­li su ve­o­ma eks­pe­ri­men­tal­ni, ali ipak su se pro­da­va­li. Pink Flojd je po­čeo da li­či na bend ka­kav je da­nas ne­gdje oko 1971. go­di­ne, ka­da su iz­da­li al­bum „Med­dle“. Tu se osje­ća da su se usred­sre­di­li. Nji­ho­ve pje­sme su po­pri­mi­le pop for­mat. Kad su ot­kri­li tu for­mu­lu, br­zo su po­sta­li je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih ben­do­va na svi­je­tu.
Sa al­bu­mom „Med­dle“ , Pink Flojd je bio tek na po­čet­ku. Nji­hov sle­de­ći al­bum pro­mi­je­ni­će isto­ri­ju ro­ka za­u­vi­jek.
To­kom še­zde­se­tih, Floj­dov­ci su po­sta­li slav­ni za­hva­lju­ju­ći nji­ho­vom psi­ho­de­lič­nom po­pu, ko­ji je stva­rao i iz­vo­dio Sid Ba­ret. Ali, u mar­tu 1973, Pink Flojd je ob­ja­vio al­bum ko­ji će za­u­vi­jek pro­mi­je­ni­ti nji­hov sta­tus u rok isto­ri­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)