-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Pink Flojd je u tom tre­nut­ku bio na vr­hun­cu. Ko­ri­sti­li su elek­tron­ski zvuk i stva­ra­li sa­und­skejp mu­zi­ku.
Po­sto­ja­la je ne­ka mi­stič­nost u ve­zi s nji­ma. Ni­su se po­ja­vlji­va­li na te­le­vi­zi­ji. Mo­ra­li ste da tra­ži­te plo­če. Ni­je bi­lo nji­ho­vih sli­ka na al­bu­mu. Sve je bi­lo mi­stič­no.
Al­bum „Dark Si­de of the Moon“ je od­mah iz­bio na pr­vo mje­sto, ali to je bio sa­mo po­če­tak. Al­bum go­vo­ri o ne­svje­snom, o ve­zi iz­me­đu so­lar­ne i lu­nar­ne mi­ste­ri­je. Al­bum je, krat­ko re­če­no, ge­ni­ja­lan.
Već su svi­ra­li za­jed­no do­volj­no du­go. Ima­li su do­bre ide­je. Sa ovim al­bu­mom po­če­li su da se ba­ve uni­ver­zal­nim te­ma­ma. Izo­la­ci­ja, mje­sto čo­vje­ka u svi­je­tu, po­tro­šač­ka kul­tu­ra.
Al­bum je bio ve­o­ma oštar i ti­cao se sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Pri­ča­ju o svim ide­o­lo­gi­ja­ma ko­je otu­đu­ju lju­de, bez ob­zi­ra da li je to re­li­gi­ja, obra­zo­va­nje ili po­li­ti­ka. To ni­je ko­lek­ci­ja pje­sa­ma. To je ko­lek­ci­ja ko­ja se slu­ša u cje­lo­sti. Raz­li­ku­je se od sve­ga što su do ta­da ra­di­li. Ve­ći dio al­bu­ma na­pra­vio je Vo­ters. On je po­stao do­mi­nant­na si­la u ben­du.
Imao je pu­no ide­ja, a al­bum „Dark Si­de of Moon“ po­stao je svje­do­čan­stvo o Ro­dže­ru Vo­ter­su. Iz­gle­dao je kao pro­ble­ma­ti­čan čo­vjek. Ne­ka­ko se uvi­jek iz­dva­jao od ben­da. Ni­je ih uvi­jek vo­lio, bio je dis­tan­ci­ran. Znao je da bu­de grub. Ra­dio je na­por­no. Oče­ki­vao je od dru­gih da ra­de na­por­no. Do­sta se su­ko­blja­vao sa osta­li­ma dok su ra­di­li na ovom al­bu­mu.
Dej­vid Gil­mor i on se ni­su slo­ži­li po pi­ta­nju zvu­ka na al­bu­mu. Ali je, ipak, al­bum do­bio do­bar zvuk za­hva­lju­ju­ći Dej­vi­du Gil­mo­ru, ko­ji je in­si­sti­rao na mik­so­va­nju. To je bi­la div­na kon­struk­ci­ja, sve do gra­fič­kog rje­še­nja. Pi­ra­mi­da na al­bu­mu „Dark Si­de of the Moon“ je po­sta­la iko­na, baš kao i mu­zi­ka na al­bu­mu, ko­ja go­vo­ri o izo­la­ci­ji i mje­stu čo­vje­ka u svje­tu. To ni­ko ra­ni­je ni­je ra­dio.
Ro­džers Vo­ters je shva­tio da je pro­past Si­da Ba­re­ta sim­bol pro­pa­sti svi­je­ta. Lju­di su po­sta­li otu­đe­ni od ide­a­la, otu­đe­ni od se­be, od dru­štva u ko­jem ži­ve. Po­čeo je da is­pi­tu­je raz­lo­ge za ta­kva de­ša­va­nja.
Od avan­gard­nog ben­da ko­ji ni­je imao ko­mer­ci­jal­ne am­bi­ci­je, Pink Flojd je od­jed­nom po­stao svjet­ski po­pu­la­ran. Gru­pa je osje­ti­la pri­ti­sak na na­pra­vi pod­jed­na­ko do­bar na­red­ni al­bum. „Wish You We­re“ bio je na­sta­vak pret­hod­nog al­bu­ma. Na kra­ju su uklju­či­li i Si­da Ba­re­ta u stva­re­nje tog al­bu­ma. Ne­ko­li­ko pje­sa­ma bi­lo je o nje­mu, o nje­go­voj je­din­stve­no­sti, i o to­me ka­ko ih je ta pri­ča i da­lje pro­ga­nja­la. U to­ku sni­ma­nja ko­ji je bio svo­je­vr­stan omaž, Sid se po­ja­vio u Abi Roud stu­dio. Bio je ne­pre­po­zna­tljiv. Pro­šlo je do­sta vre­me­na pri­je ne­go što se Ro­džers Vo­ters okre­nuo i re­kao osta­li­ma „Da li shva­ta­te ko je to“. Sid je bio će­lav, bez obr­va i de­beo. Dejv i Ro­džers ga ni­su od­mah pre­po­zna­li. Svi u ben­du su to do­ži­vje­li kao ve­o­ma dir­ljiv i te­žak tre­nu­tak kad su vi­dje­li svog pri­ja­te­lja i ko­le­gu u ta­kvom sta­nju.
Ro­džer je za­pla­kao, kao i Ri­čard. To je bio šok za sve. Na­kon tog sud­bo­no­snog da­na 1975. go­di­ne, mi­ste­ri­o­zni Sid je pre­ki­nuo kon­takt sa svim sta­rim po­zna­ni­ci­ma, uklju­ču­ju­ći i čla­no­ve Pink Floj­da. Me­đu­tim, al­bum ko­ji su sni­mi­li o nje­mu, bio je na vr­hu bri­tan­skih i ame­rič­kih top li­sta.
Ali taj uspjeh ni­je bio do­vo­ljan da spri­je­či kre­a­tiv­ne kon­flik­te ko­ji su ra­sli iz­me­đu čla­no­va ben­da. „Ani­mals“ je ve­o­ma ljut al­bum. Vo­ter­sov li­ri­čan ton po­stao je mra­čan. On po­re­di ljud­sku ra­su sa ži­vo­ti­nja­ma. Ta­ko se i pje­sme zo­vu. Ve­o­ma su du­gač­ke.
To je bio na­go­vje­štaj ono­ga što će usli­je­di­ti na­kon al­bu­ma „The Wall“. Ri­čar­du Gil­mo­ru se mu­zi­ka na tom al­bu­mu ni­je svi­dje­la. Ni­je se do­volj­no bo­rio da uba­ci i nje­go­ve stva­ri na al­bum. U stva­ri, Ro­džer mu ni­je do­zvo­lja­vao. Bio je to po­če­tak ego bor­bi u gru­pi.
Pink Flojd je 1977. go­di­ne kre­nuo na tur­ne­ju da pro­mo­vi­še no­vi al­bum „Ani­mals“. U to­ku kon­cer­ta u Mon­tre­a­lu, Ro­džer Vo­ters je do­zvo­lio da bi­jes sa al­bu­ma iza­đe na sce­nu. To ni­je bi­la pu­bli­ka ka­kvu je on že­lio. Htio je da bu­du pa­met­ni kao on, da ci­je­ne ono o če­mu on pje­va.
Ka­da su tra­ži­li da svi­ra „Mo­ney“, to ga je raz­lju­ti­lo. Na kra­ju svir­ke, plju­nuo je ne­kom čo­vje­ku u li­ce. Bi­jes ko­ji je Ro­džers osje­ćao zbog pu­bli­ke, dru­štva, pa čak i zbog ko­le­ga u ben­du mo­žda je od­go­vo­ran za nje­go­vu kre­a­tiv­nost. Ali, taj bi­jes je stvo­rio ras­kol u Pink Floj­du, a čla­no­vi ben­da, baš kao i pu­bli­ka, bi­li su šo­ki­ra­ni tim bi­je­som. Ro­džer je to­li­ko pre­zi­rao pu­bli­ku da je na sle­de­ćoj tur­ne­ji na­pra­vio izd iz­me­đu ben­da i pu­bli­ke.
Ne­vje­ro­vat­na pro­da­ja al­bu­ma „Dark Si­de of the Moon“ od­ve­la je Pink Flojd do ne­slu­će­nih vi­si­na. Ali, upr­kos kri­tič­kom i po­pu­lar­nom uspje­hu Pink Floj­da, su­ko­bi me­đu čla­no­vi­ma uze­li su svoj da­nak. Ro­džer je 1976. go­di­ne sma­trao da je on vo­đa ben­da i pri­mo­ra­vao ih da iz­vr­ša­va­ju nje­go­ve ide­je, bez ob­zi­ra da li im se svi­đa­ju ili ne.

(Na­sta­vi­će se)