-PI­ŠE: Dra­ga­na Vla­ho­vić

Pri­mjet­no je uop­šte i u fi­lo­zo­fi­ji da su po­sle­di­ca dje­li­mič­ne i is­ki­da­ne, po­vr­šne in­ter­pre­ta­ci­je iz­vo­ra i no­vo­vre­me­na kri­ti­ka i u njoj ne­pra­ved­no neo­sno­va­no na­me­ta­nje od­go­vor­no­sti upu­će­ne Bo­gu. Osu­da za uzro­ko­va­nje pro­ble­ma­tič­nih po­sle­di­ca ni­je mi­mo­i­šla ni sa­mog Bo­ga, iako ga naj­ra­ni­ji iz­vo­ri pre­ci­zno etič­ki od­re­đu­ju kao či­sto do­bro i una­pri­jed oslo­ba­đa­ju od­go­vor­no­sti za zla ovo­ga svi­je­ta, na­ro­či­to oči­ta u an­tro­po­lo­škoj sfe­ri i nje­noj unu­tra­šnjoj mno­go­stru­ko ra­zno­li­koj dje­lat­no-od­no­snoj funk­ci­ji. Mno­ge no­vo­vre­me­ne in­ter­pre­ta­ci­je i spe­ku­la­tiv­ne kon­struk­ci­je se ne ustru­ča­va­ju od kraj­njeg za­ključ­ka da i Bog uz do­bro ima i onu ,,lo­šu stra­nu” u ne­kom po­ten­ci­ja­lu iz ko­jeg se nje­go­vim stva­ra­la­štvom sve osta­lo lo­še, na­ma vi­dlji­vo u ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma zla, iz­ve­lo i iz­vo­di u sve­po­sto­je­ćem pri­rod­no da­tom po­ret­ku, gdje sva­ki seg­ment mo­že bi­ti po­zi­tiv­no i ne­ga­tiv­no dje­lat­no upo­tri­je­bljen. Lajb­ni­co­va te­o­di­ce­ja ipak bra­ni stav da bo­žan­ski stva­ra­lač­ki iz­vor ne mo­že bi­ti od­go­vo­ran za po­sto­je­ća svjet­ska zla, jer ka­ko se i lo­gič­ki mo­že shva­ti­ti, ako bi bio od­go­vo­ran on­da ne bi mo­gao bi­ti bo­žan­ski i isto­vre­me­no ima­ti pra­vo na bes­ko­nač­nost, što je uz do­bro jed­no od ključ­nih svoj­sta­va bo­žan­skog fak­to­ra tra­di­ci­o­nal­no usta­no­vlje­nih. To upra­vo za­to što u bes­ko­nač­nom, a oda­tle i pot­pu­nom, cje­lo­vi­tom, sve­o­bu­hvat­nom, ne mo­že bi­ti de­fi­ci­ta i de­vi­ja­ci­je za­to što ne­ma gdje šta da od­stu­pi i da ne­do­sta­ne, s ob­zi­rom da je bes­ko­nač­no­šću sve po­sto­je­će i mo­gu­će cje­lo­vi­to ob­u­hva­će­no. Pre­ma to­me glo­bal­ni raz­voj kao kre­ta­nje u bes­ko­nač­no mo­ra bi­ti vo­đe­no ne­kim po­zi­ti­vi­te­tom, do­brom, eti­kom (Ema­nu­el Le­vi­nas svo­jim uče­njem na svoj na­čin ve­li­kim di­je­lom po­dr­ža­va ta­kvu mo­guć­nost). Na­su­prot to­me He­gel, ko­men­ta­ri­šu­ći Lajb­ni­cov stav u svo­joj ,,Isto­ri­ji fi­lo­zo­fi­je”, Bo­ga okri­vlju­je za an­tro­po­lo­ški pad, ne­ga­ti­vi­tet, de­fi­cit i de­vi­ja­ci­ju evi­dent­ne u svim i da­nas ze­malj­ski pri­sut­nim ob­li­ci­ma i ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma zla, ko­je čak u ži­vo­tinj­skim vr­sta­ma uop­šte ne po­sto­je (ge­no­cid­ni ra­to­vi; te­ro­ri­stič­ki ma­sa­kri; stal­no sve na­go­re tran­smu­ti­ra­ju­će psi­ho­fi­zič­ke bo­le­sti; ra­zni ob­li­ci na­si­lja i zlo­či­na; si­lo­va­nja; če­do­mor­stva; lo­po­vlu­ci; pre­va­re; la­ži;...), a pred He­ge­lom i za njim i mno­gi dru­gi fi­lo­zo­fi. Ta­kav stav je etič­ki ne­pra­vi­lan, pa­ra­lo­gi­ja, pa­ra­doks i ap­surd sam po se­bi, jer ako gle­da­mo na či­sto etič­ko zna­če­nje poj­ma do­bra kao iz­vo­ra ge­ne­ze i ži­vo­ta, ne­mo­gu­će je da ta­kvo či­sto do­bro isto­vre­me­no bu­de iz­vor i uzrok zla i nje­go­vih ma­ni­fe­sta­ci­ja. Pri­rod­no dat op­šti ži­vot, ako ga sma­tra­mo do­brom, kao što sma­tra­mo, u svom ge­ne­rič­kom iz­vo­ru, u osno­vi, ne mo­že isto­vre­me­no bi­ti i zlo, jer bi to zna­či­lo da je sa­mo­po­ni­šta­va­ju­ći, jer bi se istog naj­i­zvor­ni­jeg mo­men­ta svog po­čet­ka po­ni­štio i ne bi imao vre­me­na za bi­lo ka­kav raz­voj ko­ji po­sto­ji u pri­rod­nom to­ku ži­vo­ta. Pre­ma bi­blij­skom do­ku­men­tu, Bog je za­slu­žan za ge­ne­zu ži­vog svi­je­ta, ko­ji je oče­vi­dan stal­no po­kret­ni pro­met­ni me­ta­bo­lič­ki i sim­bi­o­tič­ki si­stem, a ne ne­ki sta­tič­ki ja­sno od­re­đen, ogra­ni­čen pred­met. Oda­tle je ja­sno da naj­i­zvor­ni­ji uzrok (Bog, do­bro) ure­đe­nja tog ži­vog mno­go­stru­ko po­kret­nog, dje­lat­nog, me­ta­bo­lič­kog, sim­bi­o­tič­kog ne mo­že bi­ti od­go­vo­ran za de­gra­da­ci­ju vi­šeg zna­čaj­ni­jeg u ni­že, de­vi­ja­ci­ju i ne­ka odva­ja­nja u vi­du de­fi­ci­ta kao što to mo­že bi­ti, da­lje od nje­ga, ne­ki sle­de­ći ko­rak usmje­ren na raz­voj u uzroč­no-po­sle­dič­nom lan­cu u kre­ta­nju, dje­lo­va­nju, sve­op­štem pro­me­tu ma­te­ri­ja i ener­gi­ja ži­vog svi­je­ta. Dok je He­gel op­sjed­nut sa­mo uz­vi­še­nim obra­zov­no-sa­znaj­nim bo­gat­stvom an­tro­po­lo­ške um­ne raz­li­ke od ži­vo­tinj­skog svi­je­ta i či­ta­vom svo­jom te­o­ri­jom ve­li­ča um­ni duh čo­vje­ka, Nje­goš je isto to­ga svje­stan, ali je etič­ki vr­lo oba­zri­vo i sa­mo­kri­tič­no svje­stan i an­tro­po­lo­škog ne­do­stat­ka u dej­stvu for­mi zla ko­je ljud­sku vr­stu de­gra­di­ra­ju i do­vo­de is­pod ni­voa ži­vo­ti­nje i sa tim ospo­ra­va­ju i mo­gu­ći glo­bal­ni raz­voj u svo­joj pu­no­ći, cje­lo­vi­to­sti, pu­nom smi­slu. To na­la­zi­mo i kod Ari­sto­te­la u ,,Ni­ko­ma­ho­voj eti­ci”, u za­pa­ža­nju da ni­jed­na ži­vo­ti­nja ne mo­že da uči­ni to­li­ko zla ko­li­ko mo­že čo­vjek i da se mo­guć­nost či­nje­nja, ma­ni­fe­sta­ci­je i efe­ka­ta zla po­ve­ća­va sa po­ve­ća­njem zna­nja i obra­zo­va­nja ako čo­vjek to zna­nje ne kon­tro­li­še eti­kom pre­ma do­brim na­mje­ra­ma, dje­li­ma i mo­gu­ćim efek­ti­ma. He­gel tu dru­gu an­tro­po­lo­šku raz­li­ku od ži­vo­ti­nje, na ko­ju čo­vjek ne mo­že bi­ti po­no­san, ni­gdje ne pri­mje­ću­je. On pro­blem zla ukla­pa u kon­ti­nu­i­tet bes­ko­nač­nog du­hov­nog raz­vo­ja kao sred­stvo ko­jim se su­ro­vi svjet­ski duh ne­pre­kid­no svr­ho­vi­to slu­ži ne­ga­ti­vi­te­tom, žr­tvo­va­njem či­ta­vih na­ra­šta­ja, ge­ne­ra­ci­ja, na­ci­ja i po­je­di­na­ca u svom sa­mo­o­svje­šći­va­nju iz­ob­li­ča­va­njem unu­tra­šnjeg kon­kret­nog sa­dr­ža­ja, a če­ga to sa­mo­o­svje­šći­va­nje mo­že da po­sta­ne svje­sno ako ne mo­že sop­stve­nog zla pre­ma sa­mom se­bi o to­me se He­gel i ne pi­ta. On u svo­joj te­o­ri­ji o raz­vo­ju ni­šta ni­gdje i ne spo­mi­nje o uti­ca­ju eti­ke na raz­voj i etič­kom smi­slu raz­voj­ne di­men­zi­je, kao da je raz­voj od­re­đen svim dru­gim, a eti­kom ni­je, i kao da je uop­šte mo­guć bez eti­ke. Pi­ta­nje je da li je ta­kvo raz­voj­no kre­ta­nje uop­šte stvar­no i da li je stvar­no ta­kav glo­bal­ni raz­voj, ka­ko ga He­gel na­zi­re, ili je on u stvar­no­sti ipak na kra­ju sa­mo svo­đe­nje na de­vi­ja­ci­ju, na ne­ki na­čin i uvi­jek po­no­vo po­vra­tak na jed­no isto po­la­zi­šte i za­tvo­re­nost u jed­nu ogra­ni­če­nu sfe­ru bez na­pret­ka? Oči­to je to te­ško zna­ti bez ori­jen­ti­ra za pra­vil­nost iz eti­ke, iako je He­gel, ko­ji je vje­ro­vao da će nam sve bi­ti ja­sno kad nam smi­sao isto­rij­skog raz­vo­ja po­sta­ne ja­san, bio ubi­je­đen da je ot­krio re­al­ni mo­del raz­vo­ja. Upra­vo u tom smi­slu je kon­tra He­ge­lu je­dan iz­vor­ni an­tič­ki frag­ment od Anak­si­man­dra ko­ji svje­do­či o eti­ci ute­me­lje­noj u za­ko­ni­ma pri­ro­de u sa­mom iz­vo­ru, ko­ri­je­nu, osno­vi po­sto­ja­nja, jer na­vo­di da iz­vje­sni kru­žni na­pri­jed-na­zad raz­voj­ni pro­ces pro­pa­da­nja bi­ća u isto iz če­ga po­sta­ju slu­ži kao na­do­mje­šta­nje dru­ga­či­jeg pri­rod­nog to­ka po­re­me­će­nog iz od­no­sa me­đu bi­ći­ma u ko­ji­ma vla­da ne­prav­da.
(NA­STA­VI­ĆE SE)