- PI­ŠE: Dra­ga­na Vla­ho­vić

He­gel je s po­no­som is­ti­cao da je za­pad­na fi­lo­zo­fi­ja no­vi­jih vre­me­na kraj­nje po­stig­nu­će i vr­hu­nac raz­vo­ja fi­lo­zo­fi­je od nje­nih an­tič­kih ko­ri­je­na, ali gdje se on­da us­put za­gu­bi­la eti­ka ko­ja je iz­o­sta­vlje­na i ko­ja se ni­je do­mo­gla tih vr­ho­va? Ka­ko su se on­da po tom raz­voj­nom do­stig­nu­ću, iz tih vr­ho­va, ne­du­go za­tim iz­ve­la dva stra­šna glo­bal­na zlo­či­na – dva svjet­ska ra­ta? He­gel je tre­ba­lo da zna da smi­sao raz­vo­ja ap­so­lut­no ne mo­že da bu­de ba­zi­ran na stra­da­nju ma­kar jed­nog je­di­nog dje­te­ta, jer je u nje­mu mo­gu­ći raz­voj tek u ne­raz­vi­je­nom po­ten­ci­ja­lu, a ne tek na či­ta­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma tih ne­vi­nih bi­ća či­je li­ko­ve su iz­bri­sa­le va­tre ra­to­va i uža­snih lo­go­ra. Ide­o­lo­zi iz iste te pri­če su ogro­man trud ma­te­ma­tič­ko-lo­gič­kih kon­struk­ci­ja ulo­ži­li da do­ka­žu ne­mo­guć­nost mi­šlje­nja Bo­ga, ali bez onog zna­ka jed­na­ko­sti i onog što za­tim sli­je­di: do­bra. Oda­tle se ne­mo­guć­nost mi­šlje­nja već od­ba­če­nog do­bra pre­tvo­ri­la u je­di­nu mo­guć­nost ostva­re­nja zla, a ti pa­kle­ni ra­to­vi ko­ji su se de­si­li sa svim uža­snim zlo­či­ni­ma su je­di­no što ljud­ski um stvar­no ne mo­že mi­sli­ti, jer Bi­bli­ja na­vo­di da je čo­vjek pre­ma ob­lič­ju Bož­jem stvo­ren, a to zna­či pre­ma do­bru, pra­vil­no­sti, po­ret­ku, re­du, lje­po­ti, sla­ga­nju, a ne pre­ma de­struk­ci­ji, ra­zo­re­no­sti, ne­re­du, ne­skla­du, su­ko­bu… Pra­vo je ču­do da i da­nas na ka­te­dra­ma za fi­lo­zo­fi­ju uti­caj­no do­mi­nant­no vla­da ta su­ro­vo raz­voj­no de­fi­ni­sa­na no­vo­vre­me­na ide­o­lo­gi­ja ko­ja je evi­dent­no do­ži­vje­la svo­ju gro­znu isto­rij­sku prak­tič­nu po­tvr­du, pro­vje­ru i ma­ni­fe­sta­ci­ju u dva uža­sna glo­bal­na zlo­či­na, a da u pro­gra­mu i pla­nu na­šeg stvar­no ve­li­kog fi­lo­zo­fa, Nje­go­ša, uop­šte ne­ma, s nje­go­vim etič­ki či­sto po­zi­tiv­nim sta­vo­vi­ma i uče­njem či­ja se prak­tič­na pro­vje­ra tek po­tvr­đu­je i oče­ku­je. Iz­gle­da su u pra­vu oni što ka­žu da smo kao afrič­ka ple­me­na ko­ji­ma su za­pad­nja­ci iz ci­vi­li­za­ci­je iz­gle­da­li kao bo­go­vi s nji­ho­vim bli­je­šte­ćim stvar­či­ca­ma od pla­sti­ke i sta­kla, pro­iz­vo­di­ma teh­no­lo­gi­je u uspo­nu (ka­sni­je su im do­ni­je­li lak­ši na­čin za ubi­ja­nje s pu­ška­ma i ra­znim otro­vi­ma i uni­šti­li zdrav ge­ne­rič­ki od­nos i ži­vot s pri­ro­dom). Ta­ko nam je in­ter­pre­ta­cij­ski ba­ha­ta pre­ma tra­di­ci­ji, a ter­mi­no­lo­ški mo­der­na uz­vi­še­na auto­ri­ta­tiv­na ide­o­lo­ški na­o­ru­ža­na obra­zo­va­nost da­la mo­der­ni stil sa svim zlom na ko­je na­vo­di ko­ji je po­kri­la vje­štač­kim ter­mi­ni­ma ko­ji­ma se pro­blem i ne na­zi­va pra­vim ime­nom. Ka­žu da se osje­ća po sa­vre­me­nim mi­ri­si­ma ko­ji su već mje­se­ci­ma do­mi­nant­ni na­šim gra­dom da smo već u fa­zi u ko­joj nam vo­de­ća za­pad­na kul­tu­ra li­je­po sti­li­zo­va­no upa­ko­va­na gov.. sku­po pro­da­je, a mi iako smo ot­crn­či­li sva­ki di­nar za njih, odu­še­vlje­ni s am­ba­la­žom i „pro­iz­vo­di­ma” vje­ru­je­mo da je to ne­što naj­vred­ni­je što smo ikad po­sje­do­va­li, s ga­đe­njem gle­da­ju­ći na na­še „ne­sti­li­zo­va­ne pri­mi­tiv­ne”, još uvi­jek pri­rod­ne, vri­jed­no­sti. Ipak, ima sa­vre­me­nih za­pad­nih kri­ti­ča­ra ko­ji uvi­đa­ju u če­mu je pro­blem: Maks Hork­he­i­mer u svo­joj sa­vre­me­noj kri­ti­ci pro­sve­ti­telj­stva i dru­štve­nih po­ja­va bi­lje­ži na­slo­ve kao što su Po­mra­če­nje Uma i tvr­di da pro­sve­tlje­nje i na­pre­dak na­u­ke uop­šte ni­je­su uma­nji­li zlo čo­vje­ka i da pro­svi­je­tlje­ni svi­jet i da­lje si­ja u zna­me­nju tri­jum­fal­nog zla. Pro­sto ni­je ni ču­do kad uglav­nom sko­ro svi sna­žno uti­caj­ni za­pad­ni auto­ri­te­ti od za­če­ta­ka tog pro­gre­sa do da­nas kon­sta­tu­ju da je pr­vo­rod­ni gri­jeh, pad od Bo­ga – do­bra: ro­đe­nje kul­tu­re – kul­ti­vi­sa­nje di­vljih ču­la (Kant); sa­znaj­ni na­pre­dak (He­gel, Kjer­ke­gor, Še­ler) luk­su­zi­ra­nje pro­na­la­zač­kog na­uč­no-teh­no­lo­škog raz­vo­ja (Blu­men­berg); po­če­tak uspo­na ci­vi­li­za­cij­ske eman­ci­pa­ci­je od pri­ro­de (Špe­man); ple­me­ni­to stre­mlje­nje uvis (Ni­če)…
Ka­ko dan kul­tu­re mo­že no­si­ti ime Nje­go­ša kad je pre­ma no­vo­vre­me­nim fi­lo­zof­skim auto­ri­te­ti­ma oci­je­nje­no da je an­tro­po­lo­ški pad od Bo­ga (ko­ji je pre­ma tra­di­ci­ji i iz­vo­ri­ma, do­ku­men­ti­ma – pad od do­bra) upra­vo ro­đe­nje kul­tu­re, a Nje­goš či­ta­vim svo­jim dje­lom po­ka­zu­je da je pra­vo­vjer­no in­ter­pre­ta­tiv­no bio upo­znat is­klju­či­vo i sa­mo sa lo­šim, ne­ga­tiv­nim po­sle­di­ca­ma to­ga pa­da?! Ka­ko kad sa­mi bi­blij­ski do­ku­ment, da­lje od sa­že­te na­čel­no pred­sta­vlje­ne pri­če o pr­vom gri­je­hu, ni­gdje u osta­lom svom sa­dr­ža­ju ne go­vo­ri da je taj čin ne­ki po­zi­tiv­ni, pro­spe­ri­tet­ni akt, već se u svim mno­go­broj­nim seg­men­ti­ma u ko­ji­ma se stal­no upu­ću­je na pr­vo­rod­ni gri­jeh is­ti­če da je u pi­ta­nju po­gre­šan i stra­šan tra­gi­čan čin s po­sle­di­ca­ma ljud­ske de­gra­da­ci­je, de­vi­ja­ci­je i de­fi­ci­ta? Ako je kul­tu­ra bez­o­bra­zluk, ne­mo­ral, zlo­čin, pre­va­ra, laž, sa­kri­ve­ni iza pro­vid­ne za­vje­se mo­der­nog ter­mi­no­lo­škog iz­ra­za, di­plo­ma­ti­je, vi­so­kog sti­la i bon­to­na, u pra­vu su oni što ne da­ju Nje­go­šu dan kul­tu­re, jer ta­kva kul­tu­ra bez eti­ke ne za­slu­žu­je Nje­go­še­vo ime. Nje­go­še­vo ime i dje­lo je da­le­ko od ta­kve kul­tu­re. On za­vre­đu­je dan eti­ke i fi­lo­zo­fi­je za sva vre­me­na. One fi­lo­zo­fi­je za ko­ju Pla­ton – di­ja­lek­ti­čar spa­sa­va­nja oka du­še, si­gur­no ni­je uza­lud vje­ro­vao da je ona dar bo­go­va od ko­je ve­će do­bro ni­ti je do­šlo ni­ti će ika­da do­ći smrt­nom ro­du. Po­li­ti­ka je za tre­nu­tak, a eti­ka za vječ­nost – za­to se vječ­no, na­la­zi u čo­vječ­no, a čo­vje­čan u čo­vje­čan­stvu. Sa­vre­me­ni po­nos i pa­ra­doks obra­zo­va­nja i kul­tu­re je gram­zi­vi čo­vjek, bez­o­sje­ćaj­ni prag­ma­tič­ni eko­nom­ski maj­stor i di­plo­ma­ta, ko­ji ima umi­šlje­ni imu­ni­tet od svjet­skog zla je­di­no u svo­joj is­kri­vlje­noj na­o­pa­koj svi­je­sti za­tvo­re­noj u uski okvir ne­bri­ge za bi­lo ko­ga osim za ono što usko sma­tra svo­jim. Stvar­no je imun i ot­po­ran je­di­no na sve sli­ke zla i bi­je­de uvje­ren da je to be­zna­čaj­no i da­le­ko od nje­ga, a se­bi i slič­ni­ma la­žno je uspje­šan i ve­lik s gram­zi­vim uži­va­njem mi­li­jar­di ko­ji­ma ku­pu­je izo­lo­va­ne jad­ne pred­met­ne dje­li­će ne­stvar­nog ma­te­ri­ja­la i krat­ko­traj­na za­do­volj­stva sop­stve­ne za­tvo­re­ne svi­je­sti. Tom maj­sto­ru svih vje­šti­na za­va­ra­va­nja sa­mog se­be i pri­kri­va­nja pre­va­re i zla se sav taj stvar­ni zlo­čin za ko­ji je kao čo­vjek i vo­đa iz du­še du­žan da se bo­ri pro­tiv, a ne da ga kre­i­ra i pri­kri­va, isto­ri­ja ne­mi­nov­no mo­ra da­ti po­u­ku, jer du­ša od bo­žan­skog do­bra ni­je nje­go­va lič­na svo­ji­na i vla­sni­štvo da njom po zlu vla­da. Za po­če­tak mu se vra­ća pre­ko smra­da od ko­jeg ne mo­že ni­gdje po­bje­ći i ko­ji mo­ra kad-tad udah­nu­ti, jer za va­zduh na­šeg ne­ba ko­ji je du­ša svi­je­ta ne­ma eko­no­mi­je, ci­je­ne i unu­tar svi­je­ta gra­ni­ca. Shva­ti­će kad-tad taj ma­e­stro i su­ro­vi kre­a­tor dra­ma­tur­gi­je da sve ono naj­vred­ni­je što mu u jed­nom mo­men­tu bu­de tre­ba­lo ni­čim ne mo­že da ku­pi. Ma­e­stro, ne do­zvo­li da te lju­di po zlu pam­te, ne daj se zlu nad­vla­da­ti, nad­vla­daj svo­je zlo do­brom, upo­tre­bi svo­ju du­šu dok je još u te­bi za ono za šta ti je Bog dao – da bu­deš čo­vje­čan!(KRAJ)