-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ka­da je ri­ječ o ne­po­sred­nim po­sle­di­ca­ma ra­ta po Bu­gar­sku, one su uglav­nom obrat­ne od rat­nih po­sle­di­ca po Sr­bi­ju. Neo­če­ki­va­na po­bje­da kod Sliv­ni­ce i za­u­zi­ma­nje Pi­ro­ta voj­skom ko­ja je pr­vi put oku­ša­la sre­ću na boj­nom po­lju uli­lo je sa­mo­po­u­zda­nja mla­doj Kne­že­vi­ni. I Bu­gar­ska je, me­đu­tim, pre­tr­pje­la znat­ne gu­bit­ke, a utro­šak rat­nog ma­te­ri­ja­la je zbog ne­pred­vi­dlji­vog dr­ža­nja Sr­bi­je tre­ba­lo što pri­je na­dok­na­di­ti. Sve uče­sta­li­je vi­je­sti ko­je su po­lo­vi­nom 1886. go­di­ne kru­ži­le di­plo­mat­skim kru­go­vi­ma, pre­ma ko­ji­ma je Sr­bi­ja pri­pre­ma­la no­vu oru­ža­nu ak­ci­ju, pa­le su na plod­no tle u bu­gar­skoj pre­sto­ni­ci. Knez Ba­ten­berg, ko­ji je kra­jem 1885. sum­njao da će kralj Mi­lan za­i­sta za­ra­ti­ti pro­tiv Bu­gar­ske, vje­ro­vao je u mo­guć­nost no­vog okr­ša­ja. Na opa­snost od po­na­vlja­nja srp­skog na­pa­da, upo­zo­ra­va­no je i iz vi­so­kih pe­tro­grad­skih kru­go­va.
U me­đu­vre­me­nu Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja pri­pre­ma­la je di­plo­mat­ski ma­ne­var ko­ji je nje­noj bal­kan­skoj po­li­ti­ci mo­gao do­ni­je­ti dvo­stru­ku ko­rist. U slu­ča­ju pot­pu­nog iz­mi­re­nja Sr­bi­je i Bu­gar­ske mo­glo se po­mi­šlja­ti i na even­tu­al­no zbli­ža­va­nje te dvi­je dr­ža­ve na osno­va­ma za­jed­nič­kog ot­po­ra ru­skom uti­ca­ju. Pr­va fa­za te po­li­tič­ke kom­bi­na­ci­je, za ko­ju je Lon­don la­ko za­do­bio i Austro-Ugar­sku, sa­sto­ja­la se u po­ku­ša­ju po­sre­do­va­nja iz­me­đu Be­o­gra­da i So­fi­je. Iz Be­ča su sre­di­nom 1886. go­di­ne či­nje­ni od­re­đe­ni po­ku­ša­ji ubla­ža­va­nja tvr­dih po­zi­ci­ja Sr­bi­je pre­ma Bu­gar­skoj. Po­sred­nič­ka mi­si­ja za­pad­nih si­la za­vr­še­na je, me­đu­tim, ne­u­spje­šno usled po­do­zri­vo­sti bu­gar­skog kne­za i nje­go­ve sum­nje u iskre­nost srp­skih na­mje­ra. Uslo­vi ko­je je on po­sta­vljao za iz­mi­re­nje ti­ca­li su se pret­hod­ne de­mo­bi­li­za­ci­je srp­ske voj­ske u ve­o­ma krat­kom ro­ku. Pre­ma mi­šlje­nju austrij­skih po­li­ti­ča­ra, na ta­kve uslo­ve Be­o­grad si­gur­no ne bi pri­stao.
Uslo­vi kne­za Ba­ten­ber­ga bi­li su srp­skom kra­lju pot­pu­no ne­pri­hva­tlji­vi. Ne sa­mo što bi za Sr­bi­ju bi­lo po­ni­ža­va­ju­će da joj Bu­gar­ska dik­ti­ra ko­li­ke će sna­ge dr­ža­ti u pri­prav­no­sti, već je in­si­sti­ra­nje kra­lja Mi­la­na na voj­noj go­to­vo­sti ima­lo i du­blje, nje­mu vr­lo bit­ne, raz­lo­ge. Još to­kom tra­ja­nja srp­sko-bu­gar­skog oru­ža­nog su­ko­ba srp­ski kralj bio je op­sjed­nut stra­hom od mo­gu­će ra­di­kal­ske za­vje­re. U od­sud­nom tre­nut­ku sliv­nič­ke bit­ke Mi­lan Obre­no­vić je iz­ne­na­da na­pu­stio vo­ji­šte i po­vu­kao se u Pi­rot. Svoj po­stu­pak prav­dao je po­zna­tom iz­ja­vom: „Ne mo­gu ov­dje osta­ti, ne­ću da me Pa­šić i dru­go­vi nje­go­vi vo­de ve­za­nog kroz So­fi­ju”.
Ru­ski di­plo­mat­ski pred­stav­nik u Bu­gar­skoj, tvr­dio je da su već u je­sen 1885. srp­ski emi­gran­ti raz­mi­šlja­li da u tre­nut­ku pro­gla­še­nja bu­gar­skog uje­di­nje­nja iz­ve­du oba­ra­nje di­na­sti­je Obre­no­vi­ća u Sr­bi­ji. Od ovog opa­snog pla­na ka­sni­je su od­u­sta­li, ali ne i od pri­pre­me za iza­zi­va­nje oru­ža­nog ustan­ka, ko­ja ni­je pre­ki­nu­ta ni to­kom tra­ja­nja srp­sko-bu­gar­skog ra­ta. Pre­ten­dent na srp­ski pre­sto knez Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić, po­čet­kom 1886. iz­dao je ma­ni­fest u ko­jem je po­zvao Sr­be da usta­nu pr­o­tiv vla­da­vi­ne ono­ga ko­ji je osra­mo­tio srp­sko oruž­je i srp­sko ime. Mi­lan Obre­no­vić, iako pod sna­žnim uti­skom tek iz­gu­blje­nog ra­ta, ni­je po­stao ma­nje oba­zriv. Po­što je bio pot­pu­no svje­stan da će ra­di­ka­li, ka­ra­đor­đev­ci i cr­no­gor­ski knez po­ku­ša­ti da is­ko­ri­ste po­vo­ljan tre­nu­tak za na­pad, nje­go­vo po­do­zre­nje bi­lo je udvo­stru­če­no.
Ana­li­zi­ra­ju­ći gla­si­ne o agre­siv­nom dr­ža­nju Sr­bi­je pre­ma Bu­gar­skoj po­lo­vi­nom 1886. bri­tan­ski po­sla­nik u Be­o­gra­du ob­ja­šnja­vao je po­stup­ke Mi­la­na Obre­no­vi­ća unu­tra­šnjim raz­lo­zi­ma. Da­le­ko od že­lje za no­vim su­ko­bom s Bu­gar­skom, srp­ski kralj bio je pot­pu­no za­o­ku­pljen opa­sno­šću ko­ja mu je pri­je­ti­la od stra­ne Ka­ra­đor­đe­vih pri­sta­li­ca i ra­di­kal­ske emi­gra­ci­je. To­kom pr­ve po­lo­vi­ne 1886. go­di­ne srp­ski emi­gran­ti ot­po­če­li su za­vr­šne pri­pre­me za po­di­za­nje ustan­ka u Kra­lje­vi­ni. Upad ko­ji je pre­ma kra­lje­vim pred­vi­đa­nji­ma, bio vr­lo vje­ro­va­tan, mo­gao je usli­je­di­ti iz dva prav­ca: s ju­go­za­pa­da, iz Cr­ne Go­re ka to­plič­kom kra­ju, ili sa sje­ve­ro­i­sto­ka, ka ti­moč­koj obla­sti. Kra­lju je bi­lo po­treb­no da dio voj­ske bu­de pri­pra­van za sva­ki slu­čaj. Gla­so­vi o po­ja­vi oru­ža­nih tru­pa na tlu Sr­bi­je, kao i ne­ko­li­ko po­li­tič­kih ubi­sta­va iz­ve­de­nih u to vri­je­me pot­pu­no su po­tvr­đi­va­li nje­go­ve sum­nje.
Na­mje­ra ra­di­ka­la, kne­za Ni­ko­le i Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, da obo­re Mi­la­na Obre­no­vi­ća bi­la je sa­svim ozbilj­na. Kra­jem ju­na 1886. Ni­ko­la Pa­šić i ne­ko­li­ci­na is­tak­nu­tih ra­di­ka­la sa­či­ni­li su spo­ra­zum s pre­ten­den­tom Ka­ra­đor­đe­vi­ćem, ko­jim je utvr­đen i plan dej­stva. Pre­ma mi­šlje­nju pot­pi­sni­ka, oru­ža­ni po­kret u Sr­bi­ji naj­lak­še je bi­lo iz­ve­sti isto­vre­me­nim upa­dom s tri stra­ne: užič­ke, to­plič­ke i ti­moč­ke. Ipak, bez bla­go­slo­va Ru­si­je i čvr­stih ga­ran­ci­ja da se Dvoj­na mo­nar­hi­ja ka­sni­je ne­će umi­je­ša­ti u su­kob, iz­vo­đe­nje te ak­ci­je sta­ja­lo je pod ve­li­kim zna­kom pi­ta­nja. Po­čet­kom av­gu­sta 1886. ru­skog po­sla­ni­ka u Be­o­gra­du po­sje­tio je Ko­sta Ta­u­ša­no­vić. Srp­ski ra­di­ka­li po­na­da­li su se da je kuc­nuo čas ko­nač­nog ob­ra­ču­na s re­ži­mom Mi­la­na Obre­no­vi­ća. Pre­ma Ta­u­ša­no­vi­ću, ras­po­lo­že­nje u va­ro­ši­ma Sr­bi­je po­go­do­va­lo je ot­po­či­nja­nju jed­nog op­šteg ustan­ka. Nje­go­va na­mje­ra bi­la je da do­zna ka­kav je stav zva­nič­nog Pe­tro­gra­da u ve­zi s tim pi­ta­njem. Od­go­vor Alek­san­dra Per­si­ja­ni­ja, me­đu­tim, bio je ka­te­go­rič­ki od­ri­čan.
(NA­STA­VI­ĆE SE)