-Pi­še: dr Ra­do­slav T. STA­NI­ŠIĆ film­ski i TV re­di­telj

Na osno­vu sve­ga onog što do­ži­vlja­va Čar­li, po­gre­šno bi bi­lo iz­vla­či­ti za­klju­čak da je Ča­plin pro­tiv mo­der­ni­za­ci­je i auto­ma­ti­zma u in­du­strij­skoj teh­no­lo­gi­ji.
Ča­plin za­pra­vo sa­mo že­li da se od­u­pre – jer čo­vjek ni­je ma­ši­na i ne mo­že da dje­la kao ma­ši­na. On je čvr­sto ubi­je­đen da pro­gres ne smi­je da se raz­vi­ja na­u­štrb čo­vje­ka i da ne bi tre­ba­lo či­ni­ti ono što de­hu­ma­ni­zu­je nje­go­vu pri­ro­du, ogra­ni­ča­va slo­bo­du i otu­đu­je od ra­da. Ča­plin je po­čeo pri­pre­ma­ti film 1934. kao svoj pr­vi zvuč­ni, pa je po­čeo pi­sa­ti sce­na­rio, di­ja­log i eks­pe­ri­men­ti­sa­ti s ne­kim zvuč­nim sce­na­ma. Me­đu­tim, ubr­zo je na­pu­stio ove po­ku­ša­je i vra­tio se ni­je­mom for­ma­tu sa sin­hro­ni­zo­va­nim zvuč­nim efek­ti­ma. Di­ja­lo­ški eks­pe­ri­men­ti po­tvr­di­li su nje­go­vo du­go­go­di­šnje uvje­re­nje da će uni­ver­zal­na po­ja­va Skit­ni­ce bi­ti iz­gu­blje­na ako lik pro­go­vo­ri. Za­i­sta, ovaj film je po­sled­nji film­ski na­stup Skit­ni­ce, i je­dan od po­sled­njih fil­mo­va ere ni­je­mog (be­zvuč­nog) fil­ma.
Ovaj film je pro­žet na­iv­nim ali div­nim i uz­bu­đu­ju­ćim hu­ma­ni­zmom uz stal­no in­si­sti­ra­nje da čo­vje­ka ne smi­je­mo osta­vlja­ti li­še­nog nje­go­vog osnov­nog smi­sla ži­vlje­nja. I u sa­vre­me­nom svi­je­tu mo­ra­mo da na­đe­mo mo­guć­no­sti za afir­ma­ci­jom te nje­go­ve su­bjek­tiv­no­sti, po­tre­be za slo­bo­dom i sre­ćom, a ka­ko je to mo­gu­će ka­da je rad ta­ko ne­sno­san i ne­hu­man, od­no­si u dru­štvu po­re­me­će­ni, so­ci­jal­ni kon­flik­ti vi­dlji­vi, kri­ze ne­pod­no­šlji­ve a ne­si­gur­nost za­ma­glju­je sva­ku per­spek­ti­vu! Čo­vjek ne na­la­zi kon­takt sa onim što zo­ve­mo mo­der­no i sa­vre­me­no i nje­mu pro­gres po­sta­je stran. Ča­plin za­to bol­no do­ži­vlja­va to ne­pre­kid­no od­ba­ci­va­nje rad­ni­ka Tram­pa, nje­go­vu ne­mo­guć­nost da se in­te­gri­še u dru­štvo i da u sa­moj stvar­no­sti na­đe na­čin da kroz eg­zi­sten­ci­ju po­tvr­di i svo­je ilu­zi­je. Da li za nje­ga uop­šte ima mje­sta u tom ne­hu­ma­nom svi­je­tu? Ko je kriv za sud­bi­nu Čar­li­ja? Da li će uop­šte on ne­gdje na­ći svo­ju sre­ću? Ovu te­ma­ti­ku je Ča­plin u ra­ni­jim fil­mo­vi­ma sa­mo ovlaš do­ti­cao, a ni­gdje na ova­ko osmi­šljen i slo­žen na­čin. Film je pro­žet mno­go­broj­nim aso­ci­ja­ci­ja­ma ko­je se, po­ne­kad, za­kla­nja­ju iza far­sič­nih pri­zo­ra. Ali u iz­ra­zu se ipak ni­gdje ne ide van do­ži­vlja­ja i za­to je ostva­re­no to­li­ko upe­ča­tlji­vih pri­zo­ra ko­ji du­go osta­ju u sje­ća­nju. Do­sjet­ke ne sa­mo da do­se­žu teh­nič­ko sa­vr­šen­stvo već su is­pu­nje­ne ži­vot­no­šću, spon­ta­nim re­ak­ci­ja­ma i op­ser­va­ci­ja­ma ko­je mu­nje­vi­to si­je­va­ju iz­me­đu dva po­kre­ta. Mo­gu­će je Ča­pli­nu pri­go­va­ra­ti da ne ra­zu­mi­je eko­nom­ske za­ko­ni­to­sti ili so­ci­jal­ne fe­no­me­ne, ali je ne­po­bit­no da ga oni uz­bu­đu­ju i da na njih re­a­gu­je svo­jom su­bjek­tiv­no­šću. Otud se ov­dje u iz­ra­zu ja­vlja slo­že­nost i uza­jam­nost te­me i iz­ra­za ta­ko da jed­no dru­go ob­ja­šnja­va­ju i de­fi­ni­šu. „Mo­der­na vre­me­na” u Ča­pli­no­vom opu­su su za­i­sta dje­lo ko­je uno­si do­sta no­vog i u ko­me dru­ga­či­je for­me po­sta­ju ne sa­mo mo­gu­će već i stvar­ne. Čo­vjek mo­že da se bo­ri pro­tiv stvar­no­sti sa­mo is­ti­ca­njem nje­ne ap­surd­no­sti. Ne pri­hva­ta je kao svo­ju i za­to mo­že da bu­de to­li­ko slo­bo­dan i ne­za­vi­san u iz­no­še­nju su­bjek­tiv­nog sta­va, ali ni to ne tre­ba pri­hva­ti­ti bu­kval­no – su­šti­na je u sa­mom iz­ra­zu ko­ji neo­do­lji­vo pli­je­ni svo­jom na­dah­nu­to­šću i ne­po­sred­no­šću. Iako ni­je zvuč­ni film, „Mo­der­na vre­me­na” uklju­ču­ju sin­hro­ni­zo­va­ni zvuk, mu­zi­ku, pje­va­če i gla­so­ve ko­ji do­la­ze iz ra­di­ja, zvuč­ni­ka i mo­ni­to­ra u tvor­ni­ci. Na kra­ju fil­ma se po pr­vi put mo­že ču­ti glas Skit­ni­ce ko­ji im­pro­vi­zu­ju­ći iz­vo­di po­pu­lar­nu pje­smu Lea Da­ni­der­ffa, Je cher­che apres Ti­ti­ne. Pu­bli­ka je odu­še­vlje­no pri­mi­la „Mo­der­na vre­me­na”, kri­ti­ka sa ne­što ma­nje odu­še­vlje­nja, di­je­lom jer je oče­ki­va­la film kao „Po­tje­ra za zla­tom” ili, u naj­ma­nju ru­ku, kao „Svje­tlo­sti ve­le­gra­da”.
(Na­sta­vi­će se)