-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ugled­na iz­da­vač­ka ku­ća Me­di­ja cen­tar „Od­bra­na” iz Be­o­gra­da ob­ja­vi­la je 2015. go­di­ne u dvi­je knji­ge „Me­mo­a­re” ge­ne­ra­la Sve­to­mi­ra Sve­te Đu­ki­ća, či­me je pr­vi put jav­nost upo­zna­ta sa cje­lo­kup­nom Đu­ki­će­vom me­mo­ar­skom gra­đom, ko­ji je, po­red to­ga što je bio bo­rac, star­je­ši­na i ge­ne­ral, bio i is­tak­nu­ti i sve­stra­ni spor­ti­sta i osni­vač i pred­sjed­nik Olim­pij­skog ko­mi­te­ta Sr­bi­je (Ju­go­sla­vi­je). Na­sta­li na osno­vu dnev­nič­kih bi­lje­ški, nje­go­vi „Me­mo­a­ri” „naj­ve­ćim di­je­lom ob­u­hva­ta­ju nje­go­vo ak­tiv­no uče­šće u ra­to­vi­ma za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca 1912–1918”. U pr­voj knji­zi pri­ka­za­na su de­ša­va­nja u Bal­kan­skim ra­to­vi­ma, dok se dru­ga od­no­si na Pr­vi svjet­ski rat. Bi­lje­žio je u nji­ma, ka­ko je ka­zao, „sva­ko tre­pe­re­nje du­še bo­ra­ca, iskre­no i tač­no”. Knji­ge je re­cen­zi­rao i pred­go­vor za njih na­pi­sao po­zna­ti isto­ri­čar dr Mi­le Bje­la­jac, ak­tu­el­ni di­rek­tor In­sti­tu­ta za no­vi­ju isto­ri­ju Sr­bi­je.
Uz lju­ba­zno odo­bre­nje Dra­ga­ne Mar­ko­vić, glav­nog ured­ni­ka Me­di­ja cen­tra „Od­bra­na” i na­čel­ni­ka Od­sje­ka za iz­da­vač­ku dje­lat­nost ove re­no­mi­ra­ne iz­da­vač­ke ku­će, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, iz dru­ge knji­ge Đu­ki­će­vih „Me­mo­a­ra”, na­slo­vlje­ne „Pr­vi svjet­ski rat”, pre­ni­je­će­mo naj­in­te­re­sant­ni­je de­ta­lje ko­ji go­vo­re o od­stu­pa­nju srp­ske voj­ske 1915. go­di­ne. Pri­je to­ga, iz­ni­je­će­mo još ne­ke de­ta­lje iz bi­o­gra­fi­je ge­ne­ra­la Đu­ki­ća, pre­ma ono­me što je da­to u po­me­nu­toj knji­zi.
Đu­kić je ro­đen 29. ma­ja 1882. go­di­ne u se­lu Ra­ža­ni kod Ko­sje­ri­ća, a umro je 19. ok­to­bra 1960. go­di­ne u Du­i­zbur­gu, u Nje­mač­koj, u iz­bje­gli­štvu. Po­smrt­ni osta­ci pre­ni­je­ti su mu u za­vi­čaj 19. ok­to­bra 2002. go­di­ne i po­lo­že­ni, uz sve voj­ne po­ča­sti, u grob­ni­cu por­te ra­žan­ske cr­kve. Bio je ofi­cir voj­ske Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i di­vi­zij­ski ge­ne­ral u voj­sci Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta bio je pri­pad­nik Ju­go­slo­ven­ske voj­ske u otadž­bi­ni.
U po­men­toj Đu­ki­će­voj bi­o­gra­fi­ji na­vo­di se i da je „kao ofi­cir voj­ske Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je uče­stvo­vao u Pr­vom i Dru­gom bal­kan­skom ra­tu. Za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta uče­stvo­vao je u od­bra­ni Be­o­grad i uspje­šno dr­žao po­lo­ža­je na Adi Ci­gan­li­ji, a uče­stvo­vao je i u oslo­ba­đa­nju Ze­mu­na”. Od­li­ko­van je naj­vi­šim voj­nim me­da­lja­ma i pri­zna­nji­ma, a pen­zi­o­ni­san je 1940. go­di­ne, u či­nu di­vi­zij­skog ge­ne­ra­la.
24. okt­o­bar 1915. go­di­na
Puk je kre­nuo iz se­la Se­ku­ri­ća, gdje je na mi­ru pre­no­ćio, i hi­tao da iz­bi­je na glav­ni put Kra­gu­je­vac–Kru­še­vac da mu Austri­jan­ci i Njem­ci ne bi pre­sje­kli od­stup­ni­cu. Pri ci­je­lom na­šem od­stu­pa­nju uvi­jek je leb­dje­la opa­snost od pre­si­je­ca­nja od­stup­ni­ce. Glav­nim dru­mom spu­šta­le su se pre­ma Mo­ra­vi ko­lo­ne ar­ti­lje­ri­je, vo­zo­vi, pu­ko­vi pje­ša­di­je i na ve­ćem od­sto­ja­nju br­zo su od­mi­ca­li. Pro­la­zi­li su i ra­zni šta­bo­vi. Vi­ši ko­man­dan­ti lju­ba­zni.
Dan li­jep, put suv i sve je hi­ta­lo ka mo­stu na Mo­ra­vi kod Ja­si­ke, osje­ća­ju­ći da će sa one stra­ne ri­je­ke bi­ti mir­ni­ji i bez­bjed­ni­ji. Svi smo že­lje­li da ma­lo pre­dah­ne­mo, da se od­mo­ri­mo i ma­lo snad­bi­je­mo hra­nom.
Oko pod­ne naš puk uđe u Kru­še­vac. U va­ro­ši neo­pi­siv me­tež. Voj­ni­ci iz ra­znih pu­ko­va raz­i­šli se da ku­pe po­treb­ne stva­ri i da ne­što po­pi­ju. Voj­ni ma­ga­ci­ni otvo­re­ni i raz­no­si se sve što pad­ne ša­ka. Na sta­ni­ci va­gon s još ne­u­po­tri­je­blje­nim to­po­vi­ma i ha­u­bi­ca­ma. U dru­gim va­go­ni­ma ro­ba iz ofi­cir­ske za­dru­ge. Oko njih či­ta­ve bit­ke iz­me­đu voj­ni­ka i gra­đa­na, ko­ji raz­no­se sve što im pad­ne u ru­ke. Na pro­sto­ru is­pred sta­ni­ce pro­da­ju se ili raz­mje­nju­ju ugra­blje­ne stva­ri.
Od­jed­nom se po­ja­vi auto­mo­bil u ko­jem je sje­dio kralj Pe­tar. On za­u­sta­vi auto i po­sma­tra­še šta se sve ra­di na uli­ci. Ne­ke že­ne no­se tru­be plat­na i kad ugle­da­še kra­lja, kao da se za­sti­dje­še i spu­sti­še tru­be na ze­mlju. Svi osje­ća­ju nje­gov pre­ko­ran po­gled. Auto kre­nu da­lje i iz­gu­bi se iza ugla uli­ce. Svi­jet za­stao i gle­da za autom, kao da su im se tek sa­da otvo­ri­le oči i kao da tek sa­da poj­mi­še ka­ta­stro­fu či­ta­vog na­ro­da.
Sa svih stra­na do­la­ze vi­je­sti da je svu­gdje rđa­vo. Sti­če se uti­sak da je sve pro­pa­lo i da ne­ma smi­sla da­lje ra­to­va­ti. Voj­ni­ci po­če­še da se pre­da­ju u ve­ćem bro­ju po­sli­je ha­o­sa u Kru­šev­cu. Tru­pe ko­je su pro­šle kroz Kru­še­vac bi­le su de­mo­ra­li­sa­ne i pro­ri­je­đe­ne. Po va­ro­ši lu­ta­ju pi­ja­ne ru­lje, šen­lu­če­ći iz pu­ša­ka i re­vol­ve­ra. Pred­ve­če se ču ja­ka eks­plo­zi­ja. Most kod Ja­si­ke ba­čen je u va­zduh i na­ši po­sled­nji dje­lo­vi pro­la­ze kroz va­roš. Kod gra­đa­na za­bu­na i strep­nja. Oče­ku­ju do­la­zak ne­pri­ja­te­lje­ve voj­ske.
Po­sli­je mje­sec da­na od­stu­pa­nja sa oba­la Sa­ve i Du­na­va, srp­ske ar­mi­je, ukli­je­šte­ne iz­me­đu Austri­ja­na­ca i Nje­ma­ca sa sje­ve­ra, i bu­gar­skih ar­mi­ja sa is­to­ka, bi­le su gru­pi­sa­ne duž Za­pad­ne i Ju­žne Mo­ra­ve, a po­tom da­lje ju­žno pre­ko Ka­ča­nič­kog i Kon­čulj­skog tje­sna­ca, pa za­pad­no od Sko­plja, ko­je je već bi­lo pa­lo, na Pri­lep i Bi­tolj.
(NA­STA­VI­ĆE SE)