-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ne­pri­ja­te­lji su vr­ši­li pri­ti­sak na srp­ska kri­la i pri­je­ti­li od­si­je­ca­njem od­stup­ni­ce. Sa­ve­zni­ci ni­je­su mo­gli u to vri­je­me da po­ša­lju po­ja­ča­nja i do­spje­li su sa­mo bli­zu Kri­vo­la­ka, a po­tom od­stu­pi­li ka ju­gu. Iako se od voj­ni­ka kri­lo pra­vo sta­nje, fi­na du­ša jed­no­stav­nih lju­di osje­ti­la je da se ne­što stra­šno de­si­lo. Na­mje­ra­va­na kon­tra­o­fan­zi­va sa Rud­ni­ka za tre­nu­tak je ubri­zga­la ener­gi­ju u srp­ske tru­pe, ali se i to ubr­zo pre­tvo­ri­lo u raz­o­ča­ra­nje. Kon­tra­o­fan­zi­va Dru­ge ar­mi­je oko Le­skov­ca po­ka­za­la je da je mo­ral kod srp­skih tru­pa još vi­sok i one su na­gna­le ja­če bu­gar­ske sna­ge u od­stu­pa­nje. Isti duh po­ka­zao se i pri­li­kom od­bra­ne Kon­čulj­skog i Ka­ča­nič­kog tje­sna­ca. Ob­u­hvat­ni po­kre­ti Austri­ja­na­ca i Nje­ma­ca sa sje­ve­ra i Bu­ga­ra sa is­to­ka i ju­ga, pa­ra­li­sa­li su sva­ku ve­ću ak­tiv­nost Srp­ske voj­ske, jer je bi­la i broj­no sla­bi­ja od dva ja­ka ne­pri­ja­te­lja. Sve ope­ra­ci­je ne­pri­ja­te­lja su išle na to da pre­si­je­ku od­stup­ni­cu, i sva­ki ve­ći pod­vig srp­ske stra­ne ili du­ža od­bra­na ne­kog po­lo­ža­ja išli su na­ru­ku ne­pri­ja­te­lji­ma. Je­di­ni cilj na­še voj­ske u ovoj si­tu­a­ci­ji bio je da se iz­vu­če iz te­škog po­lo­ža­ja, po­što je do­ta­da­šnji cilj – do­bi­tak u vre­me­nu dok ne stig­nu sa­ve­zni­ci – bio ilu­zo­ran. Sa­ču­va­ti ži­vu sna­gu i ma­te­ri­jal i vo­di­ti bor­be sa što ma­nje gu­bi­ta­ka, bi­lo je naj­pa­met­ni­je rje­še­nje srp­ske Vr­hov­ne ko­man­de.
Ako se po­sma­tra­ju on­da­šnji do­ga­đa­ji, mo­že se po­sta­vi­ti pi­ta­nje: Ko­ji je bio naj­bo­lji plan u vri­je­me ka­da su sa sje­ve­ra na­pa­li Austri­jan­ci i Njem­ci, a Bu­ga­ri do­vr­ša­va­li kon­cen­tra­ci­ju za na­pad na Sr­bi­ju sa is­to­ka?
Pr­vi plan je bio da se na sje­ve­ru fron­ta osta­vi za­vje­sa od ko­njič­kih je­di­ni­ca, ko­je bi se la­ga­no po­vla­či­le ka ju­gu, dok bi cje­lo­kup­na na­ša voj­ska bi­la gru­pi­sa­na pre­ma Bu­ga­ri­ma. Kad se po­tu­če bu­gar­ska voj­ska, on­da bi ve­za sa sa­ve­zni­ci­ma oko So­lu­na bi­la us­po­sta­vlje­na i iz­bje­glo bi se od­stu­pa­nje pre­ko Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je.
Dru­gi plan je bio da se pre­ma Bu­ga­ri­ma osta­vi za­vje­sa od ko­njič­kih je­di­ni­ca i sla­bih tru­pa tre­će ka­te­go­ri­je, a da se sa glav­nim sna­ga­ma pre­du­zme kon­tra­o­fan­zi­va kad Austri­jan­ci i Njem­ci bu­du pre­la­zi­li Sa­vu i Du­nav. Ovaj plan imao je ma­nu – u slu­ča­ju ne­u­spje­ha na sje­ve­ru, Srp­ska voj­ska mo­gla bi da iz­gu­bi ba­ze, bez mo­guć­no­sti da od­stu­pi na jug i mo­gla bi bi­ti op­ko­lje­na.
Tre­ći plan je bio da se ni­gdje ne pri­ma bit­ka pri­je do­la­ska sa­ve­zni­ka sa ju­ga i da se voj­ska u re­du i la­ga­no po­vla­či ka Cr­noj Go­ri i Al­ba­ni­ji.
„Srp­ska voj­ska da­la je sve što je mo­gla. Ona je svo­ju ulo­gu za ovaj pe­ri­od za­vr­ši­la. Do­sta nam je po­bje­da ko­je ni­je­su do­ve­le do za­vr­šet­ka ra­to­va­nja. Mo­ra­mo ču­va­ti voj­sku da po­sli­je ne če­ka­mo da nas ne­ko dru­gi oslo­ba­đa”, go­vo­rio je voj­vo­da Ra­do­mir Put­nik na kon­fe­ren­ci­ji Vla­de u Kru­šev­cu u ok­to­bru 1915. go­di­ne.
„Do­bro, Ra­do­mi­re”, re­kao mu je Pa­šić, „ali mi mo­ra­mo osta­ti sa sa­ve­zni­ci­ma do kra­ja, pa šta bu­de nji­ma, ne­ka bu­de i na­ma”.
„On­da će­mo la­ga­no od­stu­pa­ti, ne pri­ma­ju­ći ni­gdje bit­ku”, za­vr­šio je Put­nik.
Ve­li­ke sta­ri­ne su se ra­zu­mje­le.
Zbog ta­kve sud­bo­no­sne od­lu­ke mo­ra­la se obra­zo­va­ti ko­a­li­ci­o­na vla­da ko­joj je Pa­šić uvi­jek pri­bje­ga­vao ka­da bi na­stu­pi­la te­ška vre­me­na.
Tri­na­e­sti puk po­sio je po­lo­žaj ju­žno od Kru­šev­ca. Oče­ku­je se po­ja­va ne­pri­ja­te­lja. Ali ne­pri­ja­telj ni­je na­di­rao sna­žno. Tek dru­gog da­na, na glav­nom pu­tu Kru­še­vac–Kur­šu­mli­ja, po­ja­vi se ne­ka gun­gu­la. Po­sma­tram do­gle­dom da usta­no­vim ko su ti ko­ji di­žu ga­la­mu mar­ši­ra­ju­ći u go­mi­li. To mi je bi­lo sum­nji­vo i na­re­dih da se otvo­ri pu­šča­na va­tra na tu go­mi­lu, ko­ja se br­zo ras­tu­ri po­sli­je pr­vih plo­tu­na. To su Njem­ci htje­li da pre­va­re nas imi­ti­ra­ju­ći lar­mu i ne­red na­ših je­di­ni­ca.
Puk je na mi­ru i u re­du od­stu­pio. Na­ša ar­ti­lje­ri­ja otvo­ri­la je va­tru na pr­ve ne­pri­ja­te­lje­ve dje­lo­ve ko­ji su se po­ja­vi­li u Jan­ko­voj kli­su­ri i ko­ji su išli neo­pre­zno. Kad gra­na­te i šrap­ne­li po­go­di­še pr­vu je­di­ni­cu, ona se raz­bje­ža i cr­ne tač­ke, po­gi­nu­li, osta­še na li­va­di.
Na po­lo­žaj kod Ku­tlo­va or­ga­ni­zo­van je ozbi­ljan ot­por ka­ko bi se do­bi­lo vre­me­na da Tre­ća ar­mi­ja iz­mak­ne iz škrip­ca u re­jo­nu gdje se sa­sta­ju Za­pad­na i Ju­žna Mo­ra­va.
Išao sam sa ba­ta­ljo­nom se­o­skim pu­tem kad spa­zih u jed­nom voć­nja­ku na ko­nju pu­kov­ni­ka Ter­zi­ća (Bo­ži­dar, ka­sni­je ge­ne­ral i mi­ni­star voj­ni od 1916.), ko­man­dan­ta Šu­ma­dij­ske di­vi­zi­je. Pu­kov­nik mi da­de znak ru­kom da do­đem. „Vi­diš li, Đu­ki­ću, onu ču­ku? Zo­ve se Cr­na ču­ka. Ako ne­pri­ja­telj iz­bi­je na nju, od­bra­na ku­tlo­vač­kih po­lo­ža­ja bi­će kom­pro­mi­to­va­na. Oti­đi do pu­kov­ni­ka Po­po­vi­ća i re­ci mu da po­ša­lje ta­mo dva ba­ta­ljo­na i da tu ču­ku dr­ži u svo­jim ru­ka­ma”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)