-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Go­di­ne 1768. u Crnoj Go­ri se po­ja­vio sa­mo­zva­nac Šće­pan Ma­li, pred­sta­vlja­ju­ći se kao ru­ski car Pe­tar III, ko­ji je ne­kim ču­dom iz­bje­gao smrt. Knez J.V. Dol­go­ru­kov, ko­je­ga su po­sla­li iz Pe­ter­bur­ga da raz­ot­kri­je nje­go­vu lič­nost, pro­ci­je­nio je da je ko­ri­sni­je i da je u in­te­re­su Ru­si­je da po­dr­ži Šće­pa­na Ma­log da na­sta­vi da vla­da Cr­nom Go­rom. U sep­tem­bru 1773. go­di­ne la­žnog Pe­tra III je ubio nje­gov slu­ga, po­ri­je­klom Grk, ko­je­ga je pot­ku­pio ska­dar­ski pa­ša.
Po­sli­je nje­go­ve smr­ti u Crnoj Go­ri su na­stu­pi­la smut­na vre­me­na, i vla­di­ka Sa­va, ko­ji je bio sklo­njen u sjen­ku za vri­je­me vla­da­vi­ne Šće­pa­na Ma­log, po­slao je ar­hi­man­dri­ta Pe­tra u Ru­si­ju za po­moć. Ovo pu­to­va­nje je bi­lo bez­u­spje­šno, jer ga ca­ri­ca Ka­ta­ri­na II ni­je htje­la da pri­mi.
1781. go­di­ne je umro 100-go­di­šnji mi­tro­po­lit Sa­va. Za nje­go­vog na­sled­ni­ka je do­šao nje­gov se­strić i pret­hod­ni za­mje­nik Ar­se­ni­je (Pla­me­nac), ko­je­ga na­rod ni­je vo­lio i ko­ji je pri­vre­me­no za­mje­nji­vao vla­di­ku za vri­je­me Šće­pa­no­ve vla­da­vi­ne. Na­kon tri go­di­ne i on je umro i na cr­no­gor­ski pre­sto je do­šao ar­hi­man­drit Pe­tar, ko­ji je iza­bran po vo­lji ci­je­log na­ro­da.
13. ok­to­bra 1784. go­di­ne u Sa­bor­noj cr­kvi u Srem­skim Kar­lov­ci­ma Pe­tar je bio ru­ko­po­lo­žen od stra­ne srp­skog mi­tro­po­li­ta Moj­si­ja (Put­ni­ka) za cr­no­gor­sko-sken­de­rij­sko-pri­mor­skog mi­tro­po­li­ta.
Do­biv­ši gra­ma­tu o ru­ko­po­lo­že­nju, sve­tac je na­sta­vio pu­to­va­nje u Ru­si­ju pre­ko Be­ča na po­ziv svog po­zna­ni­ka, po­zna­tog ge­ne­ral-ma­jo­ra S.G. Zo­ri­ća, po­ri­je­klom Sr­bi­na. Još iz Be­ča mi­tro­po­lit je pi­sao kne­zu G.A. Po­tem­ki­nu, za­mo­liv­ši ga da mu or­ga­ni­zu­je pri­jem kod ca­ri­ce, ali je Po­tem­kin okri­vio Pe­tra za la­žno i ne­za­ko­ni­to pri­sva­ja­nje ti­tu­le, kon­sta­tu­ju­ći: „Ka­ko mo­že po­sta­ti ar­hi­je­rej bez do­zvo­le ru­skog Si­no­da?” (to je bi­la pod­la kle­ve­ta cr­no­gor­skog na­ro­da i nji­ho­vog vla­di­ke da je Sve­ti Si­nod po­zvao mi­tro­po­li­ta ra­di pre­go­vo­ra u Sankt-Pe­ter­burg, što je cr­no­gor­ska Vla­da de­man­to­va­la i o če­mu je oba­vi­je­sti­la dvor i ru­ski Si­nod) i na­re­dio da na­kon tri da­na po­sli­je nje­go­vog do­la­ska u Sankt Pe­ter­burg de­por­tu­ju Pe­tra iz Ru­si­je. Bez ob­zi­ra na nje­go­vo pro­ti­vlje­nje i pro­test, sve­ca su na­sil­no str­pa­li u po­li­cij­sku ko­či­ju, ko­ja je ju­ri­la bez od­mo­ra pre­ko Po­loc­ka i Po­lo­či­na, i kad su sti­gli do dr­žav­ne gra­ni­ce, tu su iz­ba­ci­li mi­tro­po­li­ta i pro­tje­ra­li pre­ko gra­ni­ce. Sa­znav­ši za to ka­sni­je, Ka­ta­ri­na II ga je mo­li­la da se vra­ti, ali je Pe­tar stra­šno uvri­je­đen kle­ve­tom, od­lu­čio da vi­še ni­kad ne ode u Ru­si­ju, ma­da je re­kao iza­sla­ni­ci­ma da pre­ne­su Nje­nom ve­li­čan­stvu da „zna” da će on „uvi­jek bi­ti odan ru­skom car­skom pre­sto­lu” i odr­žao je da­tu ri­ječ. U ri­zni­ci Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra se ču­va Je­van­đe­lje u ol­ta­ru, op­to­če­no sre­brom i po­zla­će­no, ta­mo se na­la­zi i krst od li­ve­nog sre­bra sa po­zla­tom i pla­šta­ni­ca (na tka­ni­ni od pli­ša za­tvo­re­no­cr­ve­ne bo­je, ko­ja je op­ši­ve­na zlat­nim ni­ti­ma, na­sli­ka­no je ti­je­lo Hri­sta ja­ko iz­ra­že­nim ulja­nim bo­ja­ma, na ko­joj on le­ži, a oko ci­je­le pla­šta­ni­ce is­pi­sa­na je mo­li­tva), a to su sve­ti da­ro­vi, ko­je je Ka­ta­ri­na II, u znak iskre­nog po­ka­ja­nja, po­sla­la sa dru­gim po­klo­ni­ma Pe­tru, na­kon što su raz­ot­kri­ve­ne neo­sno­va­ne kle­ve­te, zbog ko­jih je bio osra­mo­ćen ovaj is­kre­ni i ve­li­ki pri­ja­telj Ru­si­je.
Dok je Pe­tar bio u ino­stran­stvu, ska­dar­ski Mah­mut-pa­ša Bu­ša­tli­ja 1785. go­di­ne je na­pao Cr­nu Go­ru i spa­lio Ce­tinj­ski ma­na­stir, a u po­vrat­ku po­ha­rao pri­mor­je. Od­mah po po­vrat­ku, po­no­vo su si­ro­ma­štvo i glad do­če­ka­li iza­bra­nog mi­tro­po­li­ta. Za­hva­lju­ju­ći to­me, što je na­ba­vio i do­ve­zao krom­pir iz Tr­sta, mno­gi su se spa­si­li smr­ti od gla­di, jer se od­mah kre­nu­lo sa uz­ga­ja­njem te kul­tu­re po ci­je­loj Cr­noj Go­ri.
Od sa­mog po­čet­ka, sa svo­jim no­vim či­nom u svo­joj do­mo­vi­ni, sve­tac je po­čeo bor­bu na is­ko­ri­je­nja­va­nju krv­ne osve­te, na­rod­nog obi­ča­ja, ko­ji je bio ve­li­ko zlo za Cr­nu Go­ru. Ci­je­le po­ro­di­ce su gi­nu­le zbog me­đu­sob­nih za­va­đa i obo­stra­ne mr­žnje. Mno­gi su od ve­li­kog stra­ha za svoj ži­vot bje­ža­li čak i u Tur­sku i pri­ma­li islam. Pe­tar je, ne­kad ubje­đi­va­njem, ne­kad pri­jet­njom da će ih pro­kle­ti, mi­rio za­va­đe­ne po­ro­di­ce. Ta­ko­đe je na­sto­jao da is­ko­ri­je­ni lo­po­vluk u na­ro­du, i obi­ča­je ko­ji su pro­ti­vur­je­či­li pra­vo­sla­vlju. Vla­di­ka je ula­gao ve­li­ke na­po­re na po­lju pro­svje­će­nja na­ro­da i u bor­bi pro­tiv si­ro­ma­štva. Sa svim tim pro­ble­mi­ma i nje­go­vim bri­ga­ma on je upo­znao vlast u Ru­si­ji pre­ko svo­jih po­sla­ni­ca i tra­žio po­moć od nje, ko­ju je on, na­rav­no, iskre­no hri­šćan­ski ci­je­nio kao brat­sku dr­ža­vu, je­di­nu sa pra­vo­slav­nim za­ko­ni­ma.
„Ja sam se usu­dio da oba­vi­je­stim Va­šu vi­so­ko­pre­o­sve­će­nost, ...da je mo­ja do­mo­vi­na i mo­je du­hov­no sta­do vjer­no i oda­no Ru­si­ji, a ja Vaš po­ni­zni slu­ga i po­bo­žan čo­vjek sa Va­šim do­pu­šta­njem obra­ćam Vam se za po­kro­vi­telj­stvo i po­moć” – ta­ko pi­še na kra­ju pi­sma Pe­tra I Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša od 26. no­vem­bra 1784.go­di­ne (grad No­vi Sad) Sve­tom Si­no­du, na­kon sve­ga, po­što se Si­nod uvje­rio u mi­tro­po­li­to­vu ne­vi­nost. U tom pi­smu vla­di­ka oba­vje­šta­va mi­tro­po­li­ta pe­ter­bur­škog da je sve­šten­stvo i na­rod Cr­ne Go­re i „pri­mor­ja” iza­brao svog ar­hi­pa­sti­ra. On pi­še da su cr­no­gor­skom na­ro­du po­treb­ni: ško­la, štam­pa­ri­ja i ne­ke dru­ge usta­no­ve, ko­je on na­mje­ra­va da otvo­ri od pri­ho­da cr­kve i cr­kve­nih pri­lo­ga, na­rav­no, oče­ku­ju­ći i po­moć Ru­si­je.
Na­sta­viće se