-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

„S ob­zi­rom da mo­je du­hov­no sta­do i vo­lje­na do­mo­vi­na sko­ro stal­no sa oruž­jem u ru­ka­ma, ko­ja je istin­ski po­bo­žna, bra­ni svo­ju naj­dra­žu slo­bo­du od zlih mu­ha­me­da­na­ca i tir­ja­na, a uz to mo­ra­mo da na­đe­mo no­vac za otva­ra­nje ško­le i štam­pa­ri­je i ta­ko smo li­še­ni mo­guć­no­sti i za jed­no i za dru­go, kao i za mno­ge dru­ge ko­ri­sne usta­no­ve i za sve dru­go što nam na­u­ka mo­že da­ti. Zbog to­ga mi je te­ško i osje­ćam u se­bi ve­li­ku že­lju, da bih, mo­žda, mo­gao i ko­li­ko bu­dem imao sna­ge i mo­ći da od mo­jih sop­stve­nih sred­sta­va i ma­na­stir­skih pri­ho­da i ako bu­de mo­gu­će da sa­sta­vi­mo i ona sred­stva, ko­ja je car i go­spo­dar Pe­tar Ve­li­ki da­ri­vao Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru za tri go­di­ne po 500 ru­ba­lja kao mi­lo­sti­nju i u tom ma­na­sti­ru, uz Bo­ži­ju po­moć, otvo­ri­mo ško­lu bar za ma­lu dje­cu“. Uz to mi­tro­po­lit mo­li Si­nod da mi­lo­sti­nju za Ce­tinj­ski ma­na­stir ni­ko­me ne da­ju bez nje­go­vog pi­sme­nog odo­bre­nja.
Ta­ko­đe on uvje­ra­va Si­nod i za­štit­ni­cu Ru­si­ju u svo­ju vjer­nost i oda­nost cr­no­gor­skog na­ro­da: „... Mi smo oda­ni i uvi­jek sprem­ne slu­ge na za­po­vi­je­di Nje­nog ve­li­čan­stva, iako smo da­le­ki, a što se ti­če na­še vjer­no­sti i iskre­nog mi­lo­sr­đa pre­ma ru­skoj Im­pe­ri­ji, uvi­jek mo­že na­ša vla­dar­ka da ra­ču­na na nas i ubro­ji u svo­je po­da­ni­ke, jer mi dru­ge vla­da­re ne pri­zna­je­mo nad so­bom, osim ru­skih, za­to još od 1711. go­di­ne u svim na­šim cr­kva­ma gro­mo­gla­sno po­mi­nje­mo ime­na va­ših ca­re­va“.
Ovo pi­smo je ob­ja­vio Jev­to M. Mi­lo­vić u svo­joj pr­voj knji­zi „Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš, Pi­sma i dru­ga do­ku­men­ta (1780–1820)...“ u dvi­je re­dak­tu­re: pod red­nim bro­je­vi­ma 8 i 9. Mi ob­ja­vlju­je­mo frag­men­te iz pi­sma pod br. 8 po re­dak­tu­ri, ko­ja je po­ja­šnje­na u fu­sno­ti na­uč­nog ra­da M. Di­mi­tri­je­vi­ća: „Gra­đa za srp­sku isto­ri­ju iz ru­skih ar­hi­va i bi­bli­o­te­ka“, u ko­joj on na­gla­ša­va da se ori­gi­nal ču­va u ar­hi­vi Sve­tog Si­no­da u Sankt Pe­ter­bur­gu u odje­lu 338 za 1785. go­di­nu. Mi pret­po­sta­vlja­mo da je to pi­smo, ko­je je po­sla­to u Ru­si­ju, pre­pi­sao vla­di­čin se­kre­tar i da ga je lič­no pot­pi­sao cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit, a da­nas ga tre­ba tra­ži­ti u ar­hi­vi RGA­DA, u fon­du „Ve­ze Ru­si­je sa Cr­nom Go­rom“. Dru­ga re­dak­tu­ra pi­sma pod br. 9 ob­ja­vlje­na je iz knji­ge Du­ša­na D. Vuk­sa­na „Po­li­tič­ka i dru­ga in­te­re­sant­ni­ja pi­sma iz vre­me­na mi­tro­po­li­ta Pe­tra I“ i su­de­ći po uba­ci­va­nju ri­je­či iz srp­skog pra­vo­pi­sa, po­sto­ji mo­guć­nost da je ono bi­lo ta­mo pre­ku­ca­no sa ru­ko­pi­snog ori­gi­na­la Pe­tra I Pe­tro­vi­ća, ko­ji je ka­sni­je ne­stao. Ni­je sa­ču­van ni mo­gu­ći od­go­vor iz Sankt Pe­ter­bur­ga na ovo pi­smo.
Tri go­di­ne su pro­šle, po­čeo je ru­sko-tur­ski rat, ko­ji je tra­jao od 1787 do 1791. go­di­ne (to je bio bez­u­spje­šan po­ku­šaj Oto­man­ske im­pe­ri­je da po­vra­ti iz­gu­blje­ne ze­mlje, ko­je su pri­pa­le Ru­si­ji to­kom ru­sko-tur­skog ra­ta od 1768 do 1774. go­di­ne, me­đu nji­ma i Krim, a Ru­si su iz­vo­je­va­li niz ve­li­kih po­bje­da, ka­ko na kop­nu, ta­ko i na mo­ru) i Ru­si­ja je mo­ra­la da na­đe voj­ne sa­ve­zni­ke.
Ru­ska vla­da­ju­ća eli­ta, sko­ro sa­svim za­bo­ra­viv­ši na ra­ni­je na­ne­se­ne uvre­de cr­no­gor­skom mi­tro­po­li­tu, ko­ji je bio okle­ve­tan, sa­da vi­so­ko pro­ci­je­niv­ši nje­go­ve za­slu­ge u upra­vlja­nju svo­jom ze­mljom i sje­ća­ju­ći se vla­di­či­nih ri­je­či iz pret­hod­nog pi­sma o svom na­ro­du da su oni „oda­ni i uvi­jek sprem­ne slu­ge na za­po­vi­je­di Nje­nog ve­li­čan­stva“ pre­ko svog am­ba­sa­do­ra u Ve­ne­ci­ji A. S. Mor­dvi­no­va obra­ća se za po­moć Pe­tru I Pe­tro­vi­ću Nje­go­šu pi­smom, ko­je je na­pi­sa­no 4. fe­bru­a­ra 1788. go­di­ne: „Bri­ga va­ših pret­hod­ni­ka pre­ma mom car­skom dvo­ru, kao i va­šeg ci­je­log na­ro­da, ko­jim vi sa­da vla­da­te i upra­vlja­te nji­ho­vim mo­na­štvom, što je po­zna­to svi­ma, a po­seb­no mo­joj naj­u­zvi­še­ni­joj ca­ri­ci, da­je nam na­du da va­šoj vi­so­ko­pre­o­sve­će­no­sti, ču­ve­noj po spo­sob­no­sti i sjaj­noj na­da­re­no­sti, po va­šem pri­mjer­nom i skrom­nom ži­vo­tu, ne­će sme­ta­ti da nam pru­ži­te po­moć na osno­vu na­še za­jed­nič­ke vje­re, ko­ja nas sa va­ma po­ve­zu­je, a ovo je vri­je­me u ko­jem se mo­že­te do­ka­za­ti i uči­nje­ti Bo­go­u­god­no i do­bro dje­lo sve­mi­lo­sti­voj mo­joj ca­ri­ci i mom na­ro­du, sa ko­jim vi ta­ko po­hval­no vla­da­te“.
Okol­no­sti, ko­je su pri­nu­di­le ru­sku Vla­du da se obra­te cr­no­gor­skom vla­da­ru i na­ro­du, bi­le se sa­svim dra­ma­tič­ne: „Rat, ko­ji je Por­ta Osman­ske im­pe­ri­je ob­ja­vi­la, uz­ne­mi­rio je sr­ca svih vjer­nih po­da­ni­ka Nje­nog im­pe­ra­tor­skog ve­li­čan­stva, a Nju je pot­sje­ti­lo na oba­ve­zu po­ka­ja­nja, ta­ko da joj se vi­še ne­što slič­no ni­kad ne de­si, a na­ro­di, ko­ji su iste vje­re kao i mi, ne­će, na­rav­no, od­bi­ti da se sa na­ma uje­di­ne, a po­seb­no ne Cr­no­gor­ci, ko­ji su ču­ve­ni po hra­bro­sti, ko­ji su se u sva­kom vre­me­nu osje­ća­li sreć­nim, kad je Ru­si­ja sti­ca­la i do­ži­vlja­va­la sla­vu. Ne­ka Va­ša vi­so­ko­pre­o­sve­će­nost i vaš na­rod po­ka­žu do­bro ras­po­lo­že­nje pre­ma na­ma i uči­ni­te va­še ime be­smrt­nim“.
Mor­dvi­nov krat­ko ob­ja­šnja­va šta tra­ži od „po­zna­tih po hra­bro­sti“ Cr­no­go­ra­ca: „Rat­noj mor­na­ri­ci Nje­nog im­pe­ra­tor­skog ve­li­čan­stva, po­što uplo­vi u Sre­do­zem­no mo­re slje­de­ćeg mje­se­ca, pot­po­ma­ga­će­te ak­ci­je u na­šim rat­nim dej­stvi­ma, a ja ne­ću za­bo­ra­vi­ti da o va­šoj vjer­no­sti oba­vi­je­stim mo­ju ca­ri­cu i bu­di­te si­gur­ni da za uslu­ge ko­je na­pra­vi­te ne­će, na­rav­no, osta­ti bez Nje­nog pri­zna­nja.“ NA­STA­VIćE SE