-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

„Sti­že li?” – upi­ta kralj kad Pa­šić uđe. „Sti­goh, Va­še ve­li­čan­stvo”, od­go­vo­ri Pa­šić, dr­že­ći po­lu­ci­lin­dar u ru­ci, pri­đe kra­lju i ru­ko­va­še se. „Vla­da i di­plo­mat­sko ti­je­lo na­pu­sti­li su Niš i, pre­ko Kru­šev­ca, Kra­lje­va i Ra­ške, sti­ći će ova­mo”.
Pa­šić sje­de na min­der­luk pre­kri­ven pi­rot­skim ći­li­mom. Na­sred so­be ukra­še­ne man­ga­le sa is­pup­če­nom re­šet­kom u sre­di­ni is­pod ko­je je cr­ve­ni žar.
„Ama, ovo mi li­či na bje­ža­nje na­ših vo­ždo­va 1813. go­di­ne”, re­če kralj, gle­da­ju­ći upor­no Pa­ši­ća. „Ja ne­ću da­lje. Osta­ću s na­ro­dom, pa šta bu­de nji­ma, ne­ka bu­de i me­ni”.
Pa­šić po­gla­di du­gu si­je­du bra­du i mir­no od­go­vo­ri: „Ve­li­čan­stvo, on­da su bi­la dru­ga vre­me­na, dru­ge pri­li­ke. Mi sa­da ima­mo moć­ne sa­ve­zni­ke, ko­ji se bo­re na ži­vot i smrt. Ja vje­ru­jem u ko­nač­nu po­bje­du sa­ve­znič­ke stva­ri. Mo­ra­mo da sa­ču­va­mo voj­sku s ko­jom će­mo, uz po­moć sa­ve­zni­ka, ob­no­vi­ti bor­bu. Ne smi­je­mo klo­nu­ti ni ovo­ga pu­ta”.
Kralj je slu­šao šta Pa­šić go­vo­ri i sje­tio se da je istu ova­kvu od­luč­nost Pa­ši­će­vu vi­dio u vri­je­me anek­si­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, 1908. go­di­ne. Po­sli­je to­ga, za vri­je­me ca­rin­skog ra­ta sa Austri­jom, pri­li­kom te­ških tre­nu­ta­ka pred bu­gar­ski rat, ka­da je Pa­šić u po­pu­šta­nju išao do kraj­njih gra­ni­ca. Naj­zad, u vri­je­me ka­da je Austri­ja pod­ni­je­la nož pod gr­lo sta­vlja­ju­ći u ul­ti­ma­tu­mu ne­mo­gu­će stva­ri i osta­vlja­ju­ći sa­mo dva da­na za od­go­vor. Sje­tio se i mi­ni­star­ske sjed­ni­ce gdje je on, kralj Pe­tar, pred­sje­da­vao, kad su mi­ni­stri bi­li u oča­ja­nju i kad je Pa­ču re­kao: „Ni­ko­la, na­ša po­li­ti­ka je pro­pa­la”. Ta­da je Pa­šić od­luč­no re­kao: „Ima još vre­me­na!” „Ka­ko vre­me­na, kad za dva sa­ta tre­ba da­ti od­go­vor?” – pri­mi­je­tio je Pa­ču. U pet sa­ti po­pod­ne či­nov­nik mi­ni­star­stva uno­si de­pe­šu od ru­skog po­sla­ni­ka u Ca­ri­grad i či­ta: „Ne­će­mo vas osta­vi­ti. Ni­ko­laj!”
Kralj se sje­tio sve­ga to­ga i gle­da­ju­ći do­sto­jan­stve­no dr­ža­nje si­je­dog dr­žav­ni­ka, re­če: „Pri­sta­jem. Ići ću sa voj­skom. Sa­mo, ka­ko ću? Ne mo­gu auto­mo­bi­lom pre­ći Al­ba­ni­ju. Mo­ram, ka­ko bi­lo, ma­kar i na vo­lov­skim ko­li­ma.”
Pa­šić se di­že, du­bo­ko se po­klo­ni. „‘Hva­la Va­šem ve­li­čan­stvu. I voj­ska i na­rod će vam bi­ti za­hval­ni”. Opro­sti se s kra­ljem i iza­đe.
Pa­šić je u se­lo Li­pljan sti­gao uve­če i od­sio u ku­ći u ko­joj je već bio mi­ni­star Đu­ri­čić. Ja­ka po­mr­či­na, a ki­ši­ca si­pi. Je­dan žan­darm do­če­ka Pa­ši­ća, upa­li svi­je­ću i od­ve­de ga u so­bu ko­ja je re­zer­vi­sa­na za nje­ga. Pa­šić se te­ško peo dr­ve­nim ste­pe­ni­ca­ma ko­je su škri­pa­le i uđe u mrač­nu so­bu. Žan­darm ode da po­tra­ži od do­ma­ća­na ka­kvu lam­pu. Iz so­be na do­njem spra­tu iza­đe je­dan kru­pan ma­jor i otr­že lam­pu iz ru­ku žan­dar­ma. Uza­lud je žan­darm ob­ja­šnja­vao da je no­si pred­sjed­ni­ku Vla­de, ma­jor ga ni­je slu­šao.
U ne­ko do­ba sti­že i mi­ni­star Na­stas Pe­tro­vić i upi­ta gdje je pred­sjed­nik Vla­de. Žan­darm mu po­ka­za i Na­stas uđe u mrač­nu so­bu.
„Što ste u mra­ku?” – upi­ta Pa­ši­ća.
„Ama, na­đo­smo lam­pi­cu, ali nam je ote je­dan ma­jor”, od­go­vo­ri Pa­šić mir­no, bez ljut­nje.
„I vi ste to do­pu­sti­li?” – ljut­nu se sna­žni Na­stas i htje­de da ide do ma­jo­ra da mu ot­me lam­pu.
„Ma, osta­vi ga. Ne­će­mo se valj­da tu­ći oko jed­ne lam­pe”, umi­ru­je ga Pa­šić. „Vi­di se da je to ne­ki na­džak čo­vjek”.
„Si­gur­no je to ne­ki Cr­no­ru­kac i ho­će da vam se na taj na­čin sve­ti”, gr­di Na­stas i, sje­da­ju­ći na tro­no­žac, upi­ta ka­kva je si­tu­a­ci­ja.
„Te­ška. Mo­ra­mo pre­ko Al­ba­ni­je ka Ska­dru i Dra­ču. Esad-pa­ša je pri­ja­telj­ski ras­po­lo­žen pre­ma na­ma, ali sam mo­rao obe­ća­ti da će­mo za sva­ko po­sje­če­no ma­sli­no­vo dr­vo pla­ti­ti u zla­tu sto na­po­le­o­na. Re­kao sam Ra­do­mi­ru da iz­da stro­ga na­re­đe­nja da se ma­sli­ne ču­va­ju. Esad je obe­ćao da će nam da­ti ne­što hra­ne, ali re­če da oni ne­ma­ju do­volj­no za zi­mu”. Na­po­lju za­vi­ja vje­tar i na­no­si ki­šu ko­ja uda­ra u pro­zo­re.
(11. no­vem­bra 1915. go­di­ne) Srp­ske ar­mi­je po­sje­le su po­lo­ža­je na li­je­voj oba­li Sit­ni­ce. Na li­je­vom kri­lu je Pr­va ar­mi­ja, ko­ja šti­ti pra­vac uz Ibar na Ro­žaj, po­tom tru­pe Od­bra­ne Be­o­gra­da i Tre­ća ar­mi­ja, pa Dru­ga ar­mi­ja i de­sno tru­pe no­vih obla­sti sa ti­moč­kom voj­skom, ko­ja za­tva­ra iz­laz iz Ka­ča­nič­kog tje­sna­ca. Ne­ki sla­bi­ji od­re­di šti­te prav­ce pre­ko Te­to­va i pre­ko Pri­le­pa.
Efek­ti Srp­ske voj­ske bi­li su sma­nje­ni: mu­ni­ci­je ma­lo, odje­ća i obu­ća do­tra­ja­le, a hra­na oskud­na. Usled stal­nih da­no­noć­nih mar­še­va, voj­ni­ci i sto­ka su is­cr­plje­ni i po­je­din­ci se pre­da­ju. Kad tru­pe bu­du na­ba­če­ne na su­ro­ve pla­ni­ne Al­ba­ni­je, pri­je­ti opa­snost da se či­ta­ve je­di­ni­ce poč­nu pre­da­va­ti. Lu­ka­va ne­pri­ja­te­lje­va pro­pa­gan­da, le­ci iz avi­o­na i obe­ća­nja zlat­nih br­da oni­ma ko­ji se pre­da­ju. Naj­vi­še bri­ge za­da­ju al­ban­ska ple­me­na želj­na pljač­ke i pli­je­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)